Zašto Iran toliko rizikuje zbog Ormuskog moreuza?

Posle 10 dana razmene udara sa SAD zbog kontrole nad vitalnim plovnim putem kroz Ormuski moreuz, rukovodstvo Irana se suočava sa tri moguća izbora.

Nijedan od njih ne nudi jasan put ka pobedi.

Preporučujemo

Prva opcija je da prihvati veliki deo zahteva Vašingtona: da garantuje slobodan i bezbedan prolaz kroz Ormuski moreuz tako što će obustaviti napade na komercijalne brodove, odustati ili smanjiti zalihe visoko obogaćenog uranijuma i prihvatiti stroge inspekcije međunarodnog nuklearnog nadzornog tela.

Zauzvrat, Teheran bi tražio ukidanje američke pomorske blokade iranskih luka, ublažavanje sankcija i garancije zaštite od novih napada.

To je verovatno najmanje skupa opcija, ali politički najskuplja.

Ponovno otvaranje Ormuskog moreuza bez obezbeđivanja priznate iranske uloge u upravljanju tim plovnim putem značilo bi odricanje od onoga što mnogi u Teheranu sve više vide kao novoosmišljeno sredstvo odvraćanja – oružje koje se sada može činiti efikasnijim od iranskih raketa, regionalnih saveznika ili čak nuklearnog programa.

Prvi put Islamska Republika Iran pokazala je sposobnost da nametne neposredne troškove globalnoj ekonomiji kao odgovor na napad svojih neprijatelja na njenu teritoriju.

Nuklearni program je, u međuvremenu, dugo predstavljen kao pravo Irana od kojeg se ne može naterati da odustane.

Popuštanje zahtevima za stroga ograničenja nuklearnih aktivnosti nakon višemesečnih napada omogućilo bi tvrdolinijašima iz SAD da tvrde kako je američki vojni pritisak uspeo.

To bi takođe moglo otvoriti vrata za nove zahteve u vezi sa iranskim raketnim programom i odnosima sa Hezbolahom u Libanu, šiitskim grupama u Iraku i Hutima u Jemenu.

Foto: Tanjug/AP

Druga opcija za Iran je eskalacija sukoba.

Iran bi mogao da pojača napade na američke baze u regionu, brodove i ključnu infrastrukturu u zalivskim arapskim državama, nadajući se da će rast cena energenata i širi poremećaji primorati Vašington i njegove saveznike na kompromis.

Ovo nosi najveći vojni rizik. Napad koji bi izazvao veliki broj žrtava ili ozbiljno oštetio infrastrukturu u zemljama Persijskog zaliva mogao bi direktno da uvuče susede Irana u sukob i ostavi Teheran suočen sa širom koalicijom.

Treća opcija je održavanje trenutne nestabilnosti.

To bi značilo dovoljno pritiska na pomorski saobraćaj i energetska tržišta kako bi Iran zadržao pregovaračku moć, ali ne toliko da izazove povratak u potpuni rat sa SAD.

Ovo deluje u skladu sa dugogodišnjim razmišljanjem Islamske Republike.

Iranu nije potrebno da porazi jačeg neprijatelja ako može da izdrži duže nego što je taj neprijatelj spreman da se bori. Sam opstanak može biti predstavljen kao pobeda.

Ali sankcije, ratna šteta i inflacija postepeno povećavaju pritisak unutar zemlje.

Kako vreme prolazi, može se pojaviti paradoks: što Iran više koristi Ormuski moreuz kao oružje, to bi mogao postati manje moćan alat ako zemlje pronađu nove načine za izvoz energenata i druge robe iz regiona.

Predsednik iranskog parlamenta Mohamed Bager Galibaf priznao je tu protivrečnost, navodeći da vrednost Ormuskog moreuza leži u povećanju obima pomorskog saobraćaja, a ne u njegovom smanjenju.

Trajno nesiguran plovni put podstiče svet da pronađe alternativne rute koje zaobilaze Iran.

Zašto je Ormuski moreuz toliko važan u ratu između Irana i SAD: Ko donosi odluke?

Dodatnu komplikaciju predstavlja neizvesnost oko iranskog procesa donošenja odluka.

Pod ajatolahom Alijem Hamneijem, koji je poginuo u napadu na početku američko-izraelskog rata protiv Irana u februaru, sukobi između izabranih političara, verskih institucija i Iranske revolucionarne garde na kraju su rešavani odlukom vrhovnog lidera.

Posle višemesečnog rata i pod novim vođstvom Hamneijevog sina Modžtabe Hamneija, ravnoteža moći postala je mnogo nejasnija.

Predsednik Irana Masud Pezeškijan i njegove diplomate mogli bi da podrže dogovor kako bi se ublažio ekonomski pritisak i obnovila stabilnost.

Tvrdolinijaši u parlamentu Irana, moćne neizabrane institucije i konzervativni mediji, međutim, mogli bi da strahuju da bi veliki ustupci potkopali ideološke temelje Islamske Republike i udaljili njene ključne pristalice.

Najveće pitanje odnosi se na oružane snage, posebno Iransku revolucionarnu gardu (IRGC).

Iranski raketni program, regionalni savezi i strategija u Ormuskom moreuzu ključni su za uticaj Revolucionarne garde, ali ostaje nejasno koliku težinu komandanti imaju u odlukama o eskalaciji i pregovorima.

Tri opcije pred Teheranom ne donose iste posledice za različite delove sistema.

Pragmatičari bi mogli da podrže dogovor, tvrdolinijaši bi mogli da zagovaraju izdržavanje pritiska, dok bi neki vojni komandanti mogli da smatraju da eskalacija jača pregovaračku poziciju Irana.

Zato pitanje nije samo kojim putem će Iran krenuti, već i ko ima autoritet da tu odluku donese.

Foto: Tanjug/AP

Šta Iranci misle

Ideja rukovodstva o "izdržavanju" veoma se razlikuje od iskustva onih koji to izdržavanje moraju da podnesu.

Iran i SAD potpisali su u junu Memorandum o razumevanju kojim je trebalo da zaustave vojne operacije, ponovo otvore Ormuski moreuz i u narednih 60 dana postignu sporazum o okončanju rata.

Međutim, tri nedelje nakon potpisivanja, američki predsednik Donald Tramp proglasio je prekid vatre "završenim" nakon iranskih napada na brodove u Ormuskom moreuzu i američkih udara kao odgovora.

Jedna žena iz Irana rekla je za BBC da je bila "veoma, veoma tužna" kada su se borbe nastavile.

Nadala se da će memorandum dati dvema stranama vreme da reše preostale sporove i obnove stabilnost. Umesto toga, strahuje od uništavanja infrastrukture i pogibije civila i vojnog osoblja.

Ona je za destruktivnu politiku optužila tvrdolinijaše unutar iranskog sistema, ali je kritikovala i opozicione lidere u inostranstvu koji su, prema njenom mišljenju, podsticali rat.

Druga žena iz Teherana rekla je da je kompanija za spoljnu trgovinu u kojoj je radila zatvorena, zbog čega je ostala bez posla četiri meseca, iako ima doktorat i 17 godina iskustva.

"Niko ne zapošljava jer niko ne zna šta će se dogoditi", rekla je ona.

Opisala je nagli rast cena, nestanke struje i vode, povećanje krađa i povremene pucnjave tokom noći. Sada ograničava koliko često se kreće po gradu.

Strani napadi mogu izazvati bes prema Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu čak i među protivnicima Islamske Republike.

Ali oni takođe pokazuju granice očekivanja da stanovništvo beskonačno trpi teškoće u ime politike otpora.

I Tramp se suočava sa teškim izborima: proširiti rat, nastaviti vojni i ekonomski pritisak ili prihvatiti sporazum koji bi Iranu omogućio ograničen civilni nuklearni program pod strožim nadzorom.

Nijedna opcija ne nudi jasan put ka pobedi.

Sukob bi mogao da se nastavi mesecima kroz cikluse napada, posredovanja i privremenih prekida vatre.

Odlučujuće pitanje jeste koliko dugo iransko rukovodstvo može da koristi Ormuski moreuz kao sredstvo pritiska, a da pritom ne izazove potpuni rat, nove unutrašnje nemire ili izgradnju alternativnih ruta koje bi učinile taj moreuz manje značajnim.

(Telegraf.rs)