Od terora Islamske države do klimatske katastrofe: Sela u Iraku umiru u tišini

Prva stvar koja zapadne za oko posetiocima koji stignu u Faku, malo selo u oblasti Sindžar na severu Iraka, jeste tišina. Deca se ne igraju na ulicama. Prodavnice su zatvorene. Kuće bez krovova prostiru se niz padinu, a zidovi su izrešetani granatiranjem, dok korov i divlja trava rastu kroz urušene dnevne sobe.

Deset godina nakon što je Islamska država (ID) poharala ovaj region, rat je i dalje vidljiv na svakom koraku. Ali, prema rečima ljudi koji su se vratili, još jedan neprijatelj je tiho zauzeo njeno mesto.

Preporučujemo

"Danas problem nije samo Islamska država Problem su voda, posao i budućnost", kaže za The Guardian 62-godišnji Radžab Mohamed, seoski starešina, stojeći iznad ruševina Fake.

Širom Sindžara napuštenih kuća sada ima više nego onih u kojima ljudi žive. Borba protiv ID je završena. Borba za opstanak sela suočenih sa sušom i zapostavljenošću tek je počela, a vremena je sve manje.

Pre avgusta 2014. godine, u Faki je živelo oko 150 porodica. Kada su borci Islamske države zauzeli oblast Sindžara, stanovnici su pobegli dok se linija fronta približavala severozapadnom Iraku. U avgustu 2014. godine ID je pokrenula ono što su Ujedinjene nacije priznale kao genocid Jazidima. Hiljade ljudi su ubijene, a više od 6.000, uglavnom žena i dece, oteto.

Islamska drzava / Foto: Profimedia / Ilustracija

Iako su Faka i obližnje selo Kubk izbegli masovna ubistva koja su razorila druga okolna sela, vazdušni udari koalicije i kopnene borbe ostavili su veliki deo područja uništenim. Danas se u Faku vratilo svega oko 20 porodica. Ostali su se nastanili drugde, obeshrabreni nedostatkom obnove, poslova i osnovnih usluga, u regionu u kojem klimatska kriza sve više ugrožava život na selu, posebno poljoprivredu.

"Ljudi pitaju zašto se porodice ne vraćaju. Odgovor je jednostavan. Gde bi živeli? Kako bi zarađivali za život?", kaže Akil Rida iz Kubka.

Ujedinjene nacije su Irak svrstale među pet zemalja sveta koje su najugroženije zbog smanjenja dostupnosti vode i hrane, kao i ekstremnih vrućina.

Iračke vlasti procenjuju da će do 2050. godine prosečna godišnja temperatura u zemlji porasti za 2,5 stepena Celzijusa, uz još 24 dana godišnje tokom kojih će temperature prelaziti pragove ekstremnih vrućina. Temperature u Sindžaru ovog leta približile su se 50 stepeni.

Padavine su sve nepredvidljivije, leta su toplija i duža, dok dugotrajne suše smanjuju poljoprivrednu proizvodnju. Specijalni predstavnik UN za Irak upozorio je da će zemlja, ukoliko se sadašnji trendovi nastave, do 2035. godine moći da obezbedi svega 15 odsto svojih potreba za vodom.

U ruralnim područjima, gde je poljoprivreda i dalje glavni izvor prihoda, klimatski problemi i migracije postali su nerazdvojni.

Međunarodna organizacija za migracije registrovala je više od 186.000 ljudi raseljenih zbog klimatskih faktora širom Iraka do septembra 2025. godine.

U selu Tal Džado, Bahdžat Osman Hasan prolazi između porušenih kuća koje nikada nisu obnovljene. Putevi su i dalje uglavnom zemljani. Struje ima povremeno. Pre rata ovde je živelo više od 200 ljudi. Danas ih je jedva 50.

"Ljudi nisu otišli zato što su želeli. Otišli su zato što više nisu mogli da žive ovde", kaže on.

Delovi okolnog područja i dalje su zagađeni neeksplodiranim ubojnim sredstvima koja su ostala nakon proterivanja ID. Međutim, najveća zabrinutost sada se krije ispod površine, gde nivo podzemnih voda iz godine u godinu opada.

"Pre nekoliko godina voda se mogla pronaći na oko 10 metara dubine. Danas moramo da bušimo do oko 25 metara. Svake godine to postaje sve skuplje", kaže Hasan.

Nedaleko od Tal Džadoa nalazi se selo Al-Sadža, koje pokazuje šta se događa kada se pređe tačka bez povratka. Pre rata ovde je živelo 37 porodica. Danas je svih 24 preostalih kuća teško oštećeno, dok su njihove prostorije i dvorišta zarasli u korov i bodljikavi ljubičasti mlečik koji je zauzeo napuštena polja i ruševine širom regiona. Ovde više niko ne živi.

"Svi su otišli u Tal Afar", kaže 43-godišnji Asef Hasan Ali, jedan od retkih ljudi koji se još uvek povremeno vraćaju. On živi u Tal Afaru, ali tokom poljoprivredne sezone boravi u prikolici parkiranoj na obodu sela, blizu njiva koje i dalje obrađuje.

"Za porodice je ovde nemoguće. Sve je bilo bombardovano, niko ne može da živi ovde", kaže on.

Foto: Tanjug/AP

Samo nekoliko dana pre posete, 19-godišnji Smain iz sela Kazal Kuj kaže da je povrtnjak njegove porodice izgoreo do temelja nakon što je vrtlog prašine prešao preko susednih njiva i izazvao električnu varnicu koja je zapalila suvu vegetaciju. Ovi vrtlozi, koji se brzo okreću i nastaju u vrelim vazdušnim masama, postali su uobičajeni tokom sve intenzivnijih leta u Iraku i još jedan su simbol promenjene klime.

Sela ne gube samo stanovnike - gube čitavu generaciju. Seoske škole svake godine imaju sve manje učenika.

Oni koji završe srednju školu i odu na fakultet retko se vraćaju. Drugi odmah odlaze da rade u građevinarstvu u Mosulu ili Erbilu, gde su plate, iako skromne, pouzdanije nego prihodi od poljoprivrede.

"Gotovo svi moji prijatelji žele da odu. Ponekad i ja želim da odem. Ali ako odem, ko će pomoći mojim roditeljima?" kaže Smain.

(Telegraf.rs)