Ušli smo u migrantsku baraku na plaži užasa u Seuti: Na ono što smo videli ništa nije moglo da nas pripremi

Slike baraka od trske u kojima spavaju migranti na plaži Trampolin u Seuti obišle su svet, a beda koju prikazuju gotovo je opipljiva. Znali smo tačno šta nas čeka kada smo se jednog jutra uputili na plažu, bila sam sigurna da je to emocija koju ću lako potisnuti jer sam se pripremila za nju. Međutim, nijedna slika ne može da te pripremi na te mirise, osećaj vrelog peska koji se uvlači u tvoju obuću i ponašanje migranata zbog kojeg bi se i dete u Srbiji uplašilo bolesti.

Prvi koraci ka barakama bili su mi nesigurni. Trudila sam se da ne vidim plastiku razbacanu svuda po plaži, da se ne zapitam kako je moguće da peru veš u moru i da ne obračam pažnju na plastičnu flašu koja gori na maloj vatri, a koja služi da se u njoj otkuva morska voda da bi od nje napravili kafu.

Preporučujemo

Pokušala sam da ne primetim da se muškarci, potpuno obučeni, pa čak i u duksericama, valjaju po onom pesku, dok peškire i kartone koriste da sunce zagreje unutrašnjost njihovog privremenog doma. Pazila sam da ne shvatim da kada bi se ti muškarci potpuno ispravili u tim kućicama, noge bi im virile van njih.

Posebno sam se fokusirala da ne razmišljam o tome kako nije dobro piti istopljenu plastiku, da li imam neke ranice ili žuljeve koji bi tu mogle da se inficiraju i da li je moguće da oni ne razmišljaju o prljavštini u kojoj žive.

Tako nesigurna stigla sam do Karima, devetnaestogodišnjeg Marokanca koji je sa svojim prijateljima spavao na toj plaži već 17 dana.

- Plivao sam 4 sata, 5 i po sati sam bio u vodi! Plivao sam 5 i po sati u vodi! Ljudi su umirali pred mojim očima, moj prijatelj je umro! Umro je, ljudi! A ja sam nastavio i ušao, hvala Bogu na njegovom blagoslovu! Došao sam ovde da napravim budućnost, da pomognem majci, majčica mi je bolesna, da joj obezbedim kuću, da radim. U Maroku nema dobrog posla, nema novca, nema ničega, nema doktora...  Ovde smo već 17 dana! Nedeljama nemamo šta da jedemo, tražimo bilo šta, ali trpimo i čekamo! Nemam hranu, ali se ne vraćamo! Živećemo bez hrane, ali se ne vraćamo! Nećemo u Maroko -rekao nam je Karim, i pozvao nas da vidimo kako iznutra izgledaju njihove barake.

Karim sasvojih 7 prijatelja, koji su za njega i jedina porodica u Španiji, živi u dve barake i jednom malom šatoru. Prva baraka napravljena je od paleta, morske trave, peškira prebačenog preko krova da sunce ne prođe unutra. Palete ujedno služe i kao police, te su za njih zakačene plastične flaše i kese. Unutra jedva da ima mesta da dve osobe sede. Na pesak je postavljen karton, a preko njega bačen je peškir i nešto malo odeće. Ničega drugog unutra nema.

Šator je nešto bolji. Mada je i dalje previše mali za odraslu osobu, barem ima svoj pod, pa osoba koja unutra spava ne mora da spušta svoj ranac i peškir i odeću, što su ujedno i jedine stvari koje se u njemu nalaze, direktno na pesak.

Treća baraka je najgora. Nekoliko zavezanih bambusa zabodenih u pesak, a između njih karton i platno. Preko krova trska, koja pravi zaklon od sunca. Unutra na kartonima, peškiru i jednom jastuku sede dva muškarca. Na pesku pored njih nalae se prljave papuče i prazna plastična flaša. Unutrašnjost barake je osučana, a oni su se muškarci su se pribili uz ivice da se sakriju od sunca.

Dok ih gledam i slušam ih kako pričaju u svom životu, razmišljam o tome da li im je zaista u ovim barakama bez tekuće vode, struje i kreveta bolje? Ne mogu da shvatim da će radije tu živeti nego da se vrate u svoje domove u Maroko. Ne mogu ni da zamislim kako je njihov život tamo zaista izgledao. Ostavljamo ih da se nadaju da će ostati u Španiji, dok mi znamo da se Španci i svi ostali Evropljani nadaju da će ih vrlo brzo deportovati nazad njihovim kućama.

(Telegraf.rs)