Leteo sam balonom u Kapadokiji… I presekao sam se k’o sjenički sir

Neću da idem. Ma, nema šanse. Radije bih stavio jabuku sebi na glavu i bio meta za pijanog strelca. Ne dolazi u obzir.

Ovim rečima sam kolegama odgovario na pitanje da li i ja želim da letim balonom u Kapadokiji.

Slagao sam. Ipak sam leteo.

Ljudi su mi čestitali, govorili kako je jedan od najvećih podviga savladati strah, kako je prava hrabrost učiniti nešto uprkos njemu… I sve je to lepo, samo…

Niti sam savladao strah, niti sam na bilo koji način hrabar što sam ušao u tu “korpu smrti” kako sam je iz zezanja prozvao.

Moja pokretačka snaga u ovom slučaju bila je ego. Ponos. Taj osećaj koji je života koštao bezbroj ljudi i koji nas često tera da donosimo glupe odluke. Poslednje utočište nesigurnih.

Rekao sam da ću sačekati na zemlji dok drugi budu leteli, ali kada sam shvatio da ću biti jedini u ekipi koji će to uraditi, ponos je odradio svoj posao i dok sam izgovorio “ego”, našao sam svoje mesto u korpi.

Mada, ne mogu da kažem da nisam uživao.

Čudan je to osećaj - mešavina straha i oduševljenja. Kada su ti noge odsečene, a u stomaku leptirići.

Scena odozgo je nadrealna. Na desetine šarenih balona širom horizonta, a u podnožju vulkanske stene sa pećinama po kojima je Kapadokija poznata.

Dozvolio sam sebi, gordo, da se osmehnem.

Izvadio sam telefon i počeo da trošim dragocenu memoriju na fotografije i video snimke.

Uuu, onaj balon stoji tik iznad stene koja liči na kamilu, to će biti dobar kadar. Onaj drugi se nalazi u liniji sa suncem. Onaj treći ima prelepe šare…

“Nalazimo se na 2.400 metara visine!”

Objava pilota koja me je vratila u realnost i momentalno učinila da se opet nađem u stanju “bori se ili beži”, “fight or flight” na engleskom jeziku.

Naš balon je u tom trenutku bio daleko, daleko iznad ostalih balona. Da li je u pitanju greška? Da li se nešto pokvarilo? Ma, piloti ne bi objavili visinu da nešto nije kako treba. Da li ćemo moći da dišemo ako poletimo na još veću visinu?

I dok sam prebirao po fiokama svojih nesigurnosti, iz te učmalosti me je prenuo Joca, kome je na pamet pala ideja.

“Mogli bismo da snimimo nešto za reels na Instagramu Telegrafa. Ti mene možeš da snimiš, ako je tebi neprijatno”.

Predragi i uviđajni Jovica, verovatno videvši moj izraz lica, shvatio je da moguće da nisam u stanju da stanem pred kameru.

“Ekipa Telegrafa nalazi se na 2.400 metara nadmorske visine!”

Eto. I to smo odradili. Mada, moram priznati da mi je to skrenulo misli, pa je skoro sva napetost ponovo iščezla. Pritom, balon je počeo polako da se spušta.

Prilikom spuštanja, više puta smo se okrenuli oko svoje ose, kako ne bismo slučajno propustili da telefonima uhvatimo neki dobar kadar.

U glavi sam pokušao da uporedim let balonom sa letom aviona. U balonu je mnogo stabilnije. Nema turbulencija ili bilo kakvih truckavica, već sve teče kao po loju.

Utešna pomisao. Dobro je, sve će biti okej.

“Kada budemo sletali, držite se čvrsto za ove ručke i čučnite.”

Objava pilota i novi nalet anksioznosti. Da, čoveče. Nisam ni razmišljao kako će ova šklopocija da se prizemlji.

Sada smo već na manje od 100 metara visine, a pogledom na izraz lica pilota, došao sam do zaključka da nišani mesto na koje će sleteti.

Gore, dole, gore, dole. Rasplamsaj vatru, podgrej vazduh, pa isključi. Da, definitivno ga “montira”. Ali, to je sve normalno. Zar ne?

Dum!

Udarili smo snažno o zemlju, a kako sam čučao, nisam mogao da vidim šta se dešava izvan korpe. Samo sam čuo metež, galamu koja je zvučala pomalo haotično, možda čak i panično.

Morao sam da provirim. Oko 10 muškaraca hvata korpu i golim rukama je vuče ka sebi, a video sam i da je bila na ivici da se prevrne.

Ne znam da li je to normalno, ali čitav proces je i te kako izgledao dramatično. Pogotovo što nam 15 minuta nisu dozvolili da napustimo korpu, a za to vreme je pilot tražio način da stabilizuje balon.

Ako ništa drugo, bar smo sleteli na mesto gde turisti jašu konje, pa je bilo lepo gledati te predivne životinje dok se štagod dešava sa balonom.

Na kraju nam je došla prikolica u pomoć i tada smo konačno dobili dozvolu da izađemo.

Udario sam nogama po zemlji nekoliko puta, tek da se uverim da je čvrsto, a pomalo i u pokušaju da zasmejem kolege koje su pomno pratile moje emotivne amplitude tokom ovog jednočasovnog putovanja.

Onda su piloti otvorili šampanjac i podelili nam diplome sa ispisanim imenima putnika. Dorde Miljanic je pisalo na mojoj. Close enough.

Samo… Čemu ova proslava? Čemu priznanje? Je li to zato što smo ostali živi? Kakav je procenat smrtnosti u ovim balonima ako je preživljavanje zavredelo OTVARANJE ŠAMPANJCA?!

Šalim se, naravno. Naši domaćini su bili divni i gostoljubivi i to je bio baš lep gest. Hvala im na tome.

Tim činom se ovo putešestvije zvanično završilo. Naravno da sam oduševljen iskustvom koje većina ljudi nema prilike da proživi. Previše je ceo let ambijentalan, idiličan i romantičan da se nekome ne dopadne.

Samo, mene balon u svojoj komori više nikada neće videti. Dovoljno je jednom.

Ili nije?

(Telegraf.rs)