Umrla Glorija Stajnem

Glorija Stajnem, koja je postala zaštitno lice pokreta za oslobođenje žena u SAD, preminula je u 92. godini, saopštila je njena fondacija.

U objavi na Instagramu, navodi se da je „preminula mirno“ u svom domu u Njujorku, „okružena mnogima koji su je voleli“.

Preporučujemo

Stajnem, koja je bila spisateljica i urednica časopisa, suosnivala je Ženski akcioni savez, grupu posvećenu borbi protiv seksizma, pre više od 50 godina.

"Glorijinih skoro sto godina života bile su godine ispunjene smislom, a ona je nastavila da se bori za ravnopravnost sve do samog kraja", navodi se u objavi. "Glorijin najveći dar bila je sposobnost da sluša druge, da učini da se drugi osećaju primećeno i saslušano. Njene reči, postupci i primer davali su ljudima dozvolu da budu ono što zaista jesu".

Stejnem je feminističku perspektivu uvela u glavne tokove društva kroz ozbiljno novinarstvo, javne nastupe i aktivizam. Autorka devet knjiga, borila se protiv nasilja u porodici, sakaćenja ženskih genitalija, pornografske industrije, kao i ratova u Vijetnamu i Zalivu. Takođe je podržavala pokrete i ciljeve kao što su Black Lives Matter, ponovno ujedinjenje Koreje, reproduktivna prava žena, prava LGBTQ osoba i pokret Times Up. Godine 1984. uhapšena je dok je protestovala protiv aparthejda ispred ambasade Južne Afrike u Vašingtonu.

Rođena u Ohaju 1934. godine, Stejnem je odrasla u prikolici. Njena majka, koja je imala psihičke probleme, teško je uspevala da zadrži posao i više puta je boravila u sanatorijumima. Kada je Stejnem imala 10 godina, njeni roditelji su se razdvojili, a dok je odrastala sa majkom u zapuštenoj kući u Toledu, počela je da primećuje neprijateljstvo sa kojim se njena majka suočavala kao zaposlena žena.

Nakon što je 1956. godine završila ženski koledž liberalnih umetnosti, Stejnem je dve godine putovala po Indiji, gde je radila kao pravna službenica u Vrhovnom sudu te zemlje. Po povratku u SAD radila je kao direktorka Independent Research Service, paravana CIA koji je regrutovao američke studente da ometaju Svetske festivale omladine pod kontrolom Sovjetskog Saveza u Beču i Helsinkiju. Stejnem je kasnije otkrila da je sve vreme znala ko finansira tu operaciju: "Da sam imala izbor, ponovo bih to uradila."

Godine 1962. dobila je svoj prvi "ozbiljan zadatak" u novinarstvu od urednika magazina Esquire Kleja Felkera. Njen tekst o kontracepciji, "Moralno razoružavanje Bete Koed", detaljno je opisao kako su žene bile primorane da biraju između karijere i porodice.

Sledeće godine Stejnem je 11 dana radila pod lažnim identitetom kao Playboy zečica, kako bi napisala svoj čuveni dvodelni istraživački tekst o tome kako su glamurozne manekenke bile tretirane dok su radile u Playboy klubu Hjua Hefnera.

Prisiljena da nosi tesne kostime i cipele sa visokim potpeticama, Stejnem je tokom tog angažmana izgubila oko 4,5 kilograma - polovinu za samo jednu noć - a njen menadžer je to proslavio tako što joj je kostim dodatno stegao za pet centimetara. Nakon objavljivanja teksta nije mogla da pronađe posao jer je, kako je rekla, "sada postala zečica - i više nije bilo važno zašto".

Godine 1968. Felker ju je zaposlio u magazinu New York, gde će skovati izraz „reproduktivna sloboda“ u tekstu o javnom govoru o abortusu u Grinič Vilidžu. Pošto je i sama imala abortus u Londonu kada je imala 22 godine, kasnije je opisala da je tokom protesta doživela „veliki klik“ i rekla da je taj dan označio početak njenog života kao „aktivne feministkinje“.

„Mislim da je bila u pravu osoba koja je rekla: 'Dušo, kada bi muškarci mogli da zatrudne, abortus bi bio sakrament'“, rekla je 2011. godine za Observer. „Govoreći u svoje ime, znala sam da je to prvi put da sam preuzela odgovornost za sopstveni život. Nisam više nameravala da dozvolim da mi se stvari jednostavno događaju. Sama ću usmeravati svoj život i zato mi je to delovalo pozitivno.“

Takođe je isticala zasluge crnih feministkinja, među kojima su bile Floriens Kenedi, Evelin Kaningem, Širli Čizolm i Fani Lu Hamer, za to što su je naučile koliko je aktivizam važan.

"Bilo je kao da sam pronašla porodicu“, rekla je o tom periodu. „Koliko god da smo različite, a svakako jesmo bile, žene dele nade i određenu viziju sveta, kao i određeni radar za gluposti.“

Tada je počela i Stejnemina karijera provokativne novinarke, tokom koje je pisala tekstove poput „Kako bi bilo da žene imaju menstruaciju“, objavljenog u časopisu Ms, koji su Stejnem i Doroti Pitman Hjuz zajedno osnovale 1971. godine. Na naslovnoj strani prvog broja bila je Wonder Woman. Superjunakinja se nedavno odrekla svojih moći kako bi ostala sa muškarcem kojeg je volela, a tekst je tvrdio da DC Comics treba da joj vrati moći i lik vrati njegovim feminističkim korenima. Stejnem je takođe pisala tekstove poput „Kako bi izgledalo da žene pobede“ za magazin Time, kao i „Posle crne moći, oslobođenje žena“, članak iz 1969. godine u magazinu New York koji će je proslaviti kao feminističku liderku.

Uplašena javnog nastupa i sukoba, ali vešta u radu sa medijima, Stejnem je koristila platformu koju je stekla kao obrazovana belkinja da govori u ime onih koji su tradicionalno bili ignorisani - crnaca, etničkih manjina i radničke klase. Tvrdila je da su pol i rasa oduvek bili isprepletani, jer su „lake i vidljive razlike bile glavni načini organizovanja ljudi u superiorne i inferiorne grupe i u jeftinu radnu snagu od koje ovaj sistem i dalje zavisi“. Godine 2017. rekla je: „Ne iznenađuje me što najžešće mere protiv abortusa dolaze iz Alabame i drugih južnih država, jer su rasizam i seksizam uvek isprepletani. Ne možete održavati rasizam bez kontrole nad ženama i reprodukcijom.“

Stejnem je bila i veoma polarizujuća ličnost. Neke feministkinje smatrale su da njena pozicija javne liderke pokreta nije određena zaslugama, već medijima, koji su je izabrali zato što je bila mlada, belkinja i privlačna. U svojoj knjizi „My Life on the Road“ iz 2015. godine napisala je da će „ideja da je sve što sam postigla bilo povezano sa izgledom ostati pristrasna i bolna optužba čak i u mojoj starosti“.

Decenijama je bila žestoko kritikovana zbog autorskog teksta koji je 1998. godine objavila u New York Timesu, u kojem je podržala predsednika Bila Klintona suočenog sa optužbama za seksualno uznemiravanje. „On nije kriv za seksualno uznemiravanje“, napisala je, već je napravio „grub, glup i nepromišljen potez prema jednoj pristalici u teškom periodu njenog života“. Godine 2017. rekla je: „Moramo da verujemo ženama. Danas ne bih napisala isto, jer se sada verovatno zna više o drugim ženama.“

Takođe su je smatrali protivnicom prava transrodnih osoba zbog teksta koji je napisala 1977. godine, što je 2013. pojasnila: „Verujem da transrodne osobe, uključujući one koje su izvršile tranziciju, žive stvarne, autentične živote. Te živote treba slaviti, a ne preispitivati.“

Godine 1986. Stejnem je dijagnostikovan rak dojke, a 1994. godine hronično bolno stanje poznato kao trigeminalna neuralgija. Nakon godina odbacivanja braka, 2000. godine udala se za ekološkog aktivistu Dejvida Bejla i ostala bliska sa svojim pastorčekom, glumcem Kristijanom Bejlom, nakon smrti njegovog oca 2003. godine.

Nakon što je podržala predsedničku kampanju Hilari Klinton, Stejnem je postala istaknuta kritičarka Donalda Trampa, a bila je kopredsedavajuća i govorila je na Ženskom maršu u Vašingtonu, masovnom protestu održanom dan nakon Trampove inauguracije u januaru 2017. godine. „Jedina dobra vest koju je Tramp doneo jeste to što je podsticanje aktivizma nešto što u svom životu nikada nisam videla“, rekla je te godine za Guardian. „Hiljadu puta više čak i nego tokom rata u Vijetnamu, koliko je to bilo važno - ili bilo čega drugog što sam ikada videla.“

Godine 2011. rekla je za Observer: „Nadam se da ću živeti do 100. godine. Toliko toga još treba uraditi.“

(Telegraf.rs)