Nekada na margini, sada pred vratima vlasti: Španska desnica mogla bi da uzdrma poredak u EU

Stranka koja je nekada bila na margini španske politike, poznata po odbrani nasleđa Franciska Franka, mogla bi već narednog meseca da uđe u vladu Španije nakon vanrednih izbora.

Vox, radikalno desničarska stranka koju predvodi Santjago Abaskal, priprema se da udruži snage sa glavnom konzervativnom Narodnom partijom (PP), kao njen mlađi koalicioni partner.

"Remigracija, kako bismo preokrenuli migrantsku invaziju", poručio je Abaskal nakon raspisivanja izbora, dodajući da je na listu zahteva za novu koaliciju uvrstio i zakon pod nazivom "Španci na prvom mestu".

Nakon godina provedenih na političkoj margini, Abaskalova stranka sada je u središtu napora da se "ujedini desnica", pokreta čiji je cilj okupljanje sukobljenih političkih frakcija širom Evrope.

Savez Vox i PP-a gotovo sigurno bi doveo do poraza Pedra Sančeza, španskog premijera, i uklonio sa vlasti najuticajnijeg među trojicom lidera EU koji pripadaju levom centru.

Politički blok Evropske unije naredne godine mogao bi dodatno da skrene udesno, kada se očekuje da desne stranke ostvare uspehe u Francuskoj i Italiji, dok će se u Poljskoj boriti za vlast.

Španija je najnoviji primer koji primorava nekadašnje velike političke snage Evrope, uključujući britanske konzervativce i španski PP, da preispitaju svoj identitet i razmotre nove političke saveze.

Analiza izbornih podataka koju je sproveo britanski list The Telegraph pokazala je da se stranke desnog centra u Evropi suočavaju sa ozbiljnim problemima.

Udeo glasova za te stranke, ponderisan prema broju stanovnika, u septembru je pao na rekordno nizak nivo od 33,5 odsto. Usitnjavanje političke scene dodatno je oslabilo centar, odvlačeći podršku od tradicionalnih stranaka.

Istovremeno, podrška krajnje desnim strankama dostigla je rekordnih 20,4 odsto, što znači da su na nedavnim izborima širom Evrope u proseku osvajale petinu glasova.

"U Evropi vlada duh vremena koji pomera politiku udesno, a birači više nisu raspoloženi za staru multikulturalnu politiku i podršku migracijama", rekao je za The Telegraph profesor Frenk Furedi, izvršni direktor briselskog think-tank Inicijativa za slobodu i suverenitet.

"Centar odumire jer je iscrpljen. Izgubio je sposobnost da inspiriše čak i sopstvene članove."

Velike političke snage evropske desnice primorane su da se suoče sa slabljenjem svog položaja i razmotre nove saveze.

Ujedinjenje desnice

U Španiji je PP prevazišao početno oklevanje da sarađuje sa Vox, osnovanim 2013. godine, i pristao da sa strankom koja se pozitivno odnosi prema Frankovom nasleđu formira koalicije na nivou regionalnih vlada.

Stranka desnog centra neće imati mnogo dilema ni oko formiranja nacionalne vlade sa Vox ako bi joj to omogućilo da posle osam godina svrgne Sančeza sa vlasti.

"Vox je počeo kao neka vrsta nestašnog deteta Narodne partije", objasnio je Migel Gonzales, novinar španskog lista El Pais koji prati ovu stranku.

"Kriza oko referenduma o nezavisnosti Katalonije omogućila joj je da izgradi političku platformu zasnovanu na agresivnijem španskom nacionalizmu. U Španiji migracije ranije nisu bile jedno od glavnih pitanja, ali Vox je uspeo da proširi svoj politički prostor tako što ih je postavio u središte svog programa.“

Prema njegovim rečima, Vox zna da kratkoročno ne može da pretekne PP, iako je to njegov krajnji cilj. Ipak, PP je prihvatio da bez Voksa ne može da dođe na vlast.

Pod vođstvom Alberta Nunjesa Feiha, PP je osvojio najviše glasova na vanrednim izborima koje je Sančez raspisao 2023. godine, ali nije uspeo da obezbedi parlamentarnu većinu.

Feiho nije uspeo da formira koaliciju sa Vox jer ni ta stranka nije ostvarila očekivani rezultat. Pojedini članovi Vox krivili su za to činjenicu da je PP dominirao predizbornom kampanjom.

Zajedno su osvojili 45 odsto glasova, što im je donelo 170 poslaničkih mesta. Za većinu u parlamentu potrebno je najmanje 176 mandata.

To je Sančezu ostavilo prostor da sastavi gotovo nemoguć savez manjih levičarskih stranaka, separatističkih pokreta i komunista.

Bio je to još jedan u nizu političkih manevara kojima je španski socijalistički lider uspeo da zadrži vlast. Tokom prethodnih osam godina opstao je na funkciji uprkos korupcionaškom skandalu koji je zahvatio članove njegove porodice i najbliže saradnike. Sančez će se nadati da će isti scenario ponoviti i u novembru.

"Sančez ima istoriju izvlačenja neočekivanih poteza, ali ovog puta bio bi mu potreban zaista izvanredan preokret", rekla je Karla Hobs, šefica madridske kancelarije Evropskog saveta za spoljne odnose.

Ona je ukazala na to da se Sančez hvali ekonomskim rastom Španije, koji nadmašuje ostatak evrozone, ali da je veliki deo tog rasta podstaknut doseljavanjem stanovništva.

"Ako pogledate kako se taj rast raspodeljuje, prosečan Španac ga zapravo ne oseća", rekla je Hobs.

Sančezov plan da amnestira 500.000 radnika bez regulisanog migrantskog statusa, za koji je podneto više od milion prijava, mobilisao je levicu, ali je istovremeno izazvao nezadovoljstvo desnice, naročito među mlađim muškarcima.

Sančezovu vladu dodatno je uzdrmala kriza u Seuti, kada je desetine hiljada migranata iz Maroka ušlo u tu špansku enklavu.

Istraživanje iz 2025. godine pokazalo je da je gotovo 40 odsto španskih muškaraca uzrasta od 18 do 34 godine, kao i skoro 20 odsto mladih žena, planiralo da glasa za Vox.

Prema najnovijoj anketi agencije 40dB, koju je naručio El Pais, desničarski blok trenutno ima tačno 50 odsto podrške.

Očekuje se da će PP, kao najveća stranka u Španiji, biti vodeća snaga koalicije sa 31,6 odsto projektovanih glasova. Međutim, podrška toj stranci gotovo da stagnira od izbora 2023. godine, kada je u anketama imala 33,8 odsto.

Nasuprot tome, podrška Abaskalovom Vox-u kontinuirano je rasla. U septembru 2023. godine iznosila je 10,9 odsto, da bi u martu 2026. dostigla vrhunac od 18,8 odsto. Prema najnovijem istraživanju, iznosi 18,4 odsto.

Što više glasova Vox osvoji u novembru, veći uticaj i više ministarskih mesta moći će da zahteva u eventualnoj koaliciji.

"PP se sada nalazi u teškoj situaciji. Mora da se nadmeće sa Voksom kako bi ograničio njegov uticaj, ali istovremeno ne želi da se toliko pomeri udesno da na kraju mobiliše levicu", rekla je Hobs.

Postavlja se pitanje da li će PP uspeti da obuzda Voks nakon što ta stranka prvi put uđe u nacionalnu vladu.

"Iskustva sa manjim koalicionim partnerima u Španiji nisu dobra. Oni na kraju uvek plate političku cenu. Voks se toga plaši i odlučan je da zadrži vidljivost u eventualnoj koaliciji", rekao je Gonzales.

Da li će tradicionalna stranka uspeti da ukroti nepredvidive političke pridošlice ili će one nju radikalizovati? Dve stranke dele veliki deo biračkog tela, čiji se glasovi prelivaju iz jedne u drugu.

Profesor Furedi upozorio je da uvek postoji rizik da se stranka koja ulazi u vlast kao politički izazivač na kraju doživi kao saučesnik u sistemu koji je ranije kritikovala.

"Vox će imati problem ako ga birači budu doživljavali samo kao drugorazredni PP", rekao je Furedo.

Abaskalova stranka bi jednog dana čak mogla da izazove raskol u već podeljenoj Narodnoj partiji, u kojoj postoje umereno krilo i struja duboko uključena u španske kulturne ratove.

Prema Furedijevim rečima, Voks je čvrsto opredeljen da sledi put kojim je prošla italijanska premijerka Đorđa Meloni, bliska saveznica lidera te stranke.

Rast desnice

Italijanska premijerka je svoju stranku Braća Italije od političke snage koja je 2013. godine osvojila svega 1,97 odsto glasova pretvorila u dominantnu političku silu.

Kada je 2022. godine došla na vlast sa 26 odsto glasova, pojedini su predviđali da će formirati najdesniju italijansku vladu još od vremena Benita Musolinija.

Danas se Meloni smatra jednom od najuticajnijih konzervativnih liderki u Evropi, jer je uspela da ostane populistički orijentisana u unutrašnjoj politici, a pragmatična na međunarodnoj sceni.

Podjednako vešto upravlja i koalicionim partnerima: krajnje desnom Ligom, koja je naklonjena Vladimiru Putinu, i strankom desnog centra Forca Italija, koju je osnovao pokojni Silvio Berluskoni.

Ove godine oborila je Berluskoni­jev rekord i postala predsednica vlade sa najdužim neprekidnim stažom u posleratnoj istoriji Italije, donoseći zemlji retko viđen period političke stabilnosti.

Izbore mora da raspiše najkasnije do 22. decembra naredne godine.

Uprkos nizu političkih udaraca, uključujući poraz na referendumu o ustavnim reformama i kritikama zbog nekada bliskih odnosa sa predsednikom SAD Donaldom Trampom u trenutku izbijanja rata u Iranu, Meloni i dalje zauzima vodeću poziciju u istraživanjima javnog mnjenja.

Prema italijanskom institutu za istraživanje javnog mnjenja YouTrend, Braća Italije su najpopularnija stranka u zemlji sa podrškom od 26,5 odsto.

Italijanska politička scena veoma je fragmentisana, ali je zahvaljujući Meloni desnica znatno ujedinjenija od međusobno posvađane levice. U svojevrsnom paradoksu, Meloni, koja je od političke izazivačice postala deo establišmenta, sada se suočava sa izazovom sa desne strane.

Novu stranku Nacionalna budućnost predvodi Roberto Vanači, bivši general koji optužuje Braću Italije da su previše blagi prema kriminalu i migracijama. Njegova stranka predstavlja se kao "prava desnica".

Meloni je odgovorila dodatnim pomeranjem udesno, zabranom burki u školama i ograničavanjem broja dece migranata u učionicama.

U zavisnosti od rezultata izbora naredne godine, mogla bi da odluči da uključi Nacionalnu budućnost u svoj politički blok, ili bi na to mogla biti primorana.

Zamena tradicionalne desnice

U Francuskoj Marin Le Pen ne razmatra savez sa tradicionalnim strankama desnog centra. Njen cilj je da ih u potpunosti potisne i da pobedi na predsedničkim izborima u aprilu.

Emanuel Makron je 2017. godine, kada je pokrenuo ambicioznu kampanju za Jelisejsku palatu, praktično monopolizovao politički centar Francuske.

Istaknuti političari tradicionalne desnice, okupljeni oko Republikanske stranke, i levog centra, predvođeni socijalistima, priključili su se njegovom pokretu, ostavljajući nekada dominantne stranke u senci.

Le Pen je već pokušavala da ublaži imidž svoje stranke, koju je osnovao njen otac, poznat po negiranju Holokausta, kada je Makronov centrizam, sasvim neočekivano, doprineo prihvatanju krajnje desnice i krajnje levice u glavnom političkom toku.

Kao liderka najveće pojedinačne poslaničke grupe u Narodnoj skupštini, Le Pen se nalazi među glavnim kandidatima za predsedničke izbore naredne godine. Makron ne može da se kandiduje jer je odslužio dva puna predsednička mandata.

Anketa iz septembra pokazala je da bi Le Pen u drugom krugu ubedljivo pobedila Žan-Lika Melanšona, predstavnika krajnje levice, kao i kandidata desnog centra Eduara Filipa ukoliko bi se on plasirao u završni krug.

Ben Džuda, gostujući istraživač u institutu Chattam house rekao je da je Le Pen značajno ublažila svoje političke stavove.

"Odustala je od otvorenog antisemitizma. Ublažila je oštru islamofobičnu retoriku. Više ne obećava masovne deportacije. Ne zagovara izlazak iz EU niti napuštanje evra. Završila je na mnogim pozicijama koje izgledaju kao stavovi desnog centra. Njeno političko poreklo je u krajnjoj desnici, ali ona više ne vodi kampanju na programu krajnje desnice", rekao je on.

Najveća prepreka Le Pen u njenom trećem pokušaju da osvoji predsednički mandat biće mogućnost da se levica ujedini protiv nje.

U Francuskoj postoji duga tradicija okupljanja širokog biračkog fronta koji glasa za kandidata koga smatra manjim zlom, kako bi sprečio dolazak krajnje desnice u Jelisejsku palatu.

Ipak, ovog puta okolnosti bi mogle da budu povoljnije za Le Pen nego ranije.

Podeljena desnica

Francuska i Italija osnivačice su Evropske unije, a Pariz je, uz Berlin, jedna od dve najuticajnije prestonice Unije. Španija i Poljska takođe su važne države, koje se izdvajaju relativno snažnim ekonomskim rastom.

Poljskom upravlja Donald Tusk, političar desnog centra, koji je na izborima dobio manje glasova od nacionalno-konzervativne stranke Pravo i pravda, ali je uspeo da formira većinu predvodeći široku centrističku koaliciju pod nazivom Građanska koalicija.

Tusk se naredne godine suočava sa novim neizvesnim nadmetanjem sa strankom Pravo i pravda. Međutim, očekuje se da bi njegova koalicija mogla da osvoji 30,6 odsto glasova, nakon unutrašnjih sukoba koji su doveli do podele u redovima protivničke stranke.

Poput lidera desnog centra širom EU, Tusk je prihvatio određene politike koje je ranije zastupala krajnja desnica, nastojeći da umanji njenu političku privlačnost.

Nemačka Hrišćansko-demokratska unija (CDU) beleži pad podrške u anketama nakon što je odlučila da se direktno suprotstavi krajnjoj desnici, umesto da je uključi u svoj politički blok.

Politika "zaštitnog zida" CDU-a podrazumeva odbijanje bilo kakvih koalicionih pregovora sa Alternativom za Nemačku(AfD), koju nemačka obaveštajna služba (BND) klasifikuje kao ekstremističku.

AfD je u septembru pobedio na izborima u dve nemačke pokrajine, a nakon što je na saveznim izborima 2025. godine zauzeo drugo mesto, sada se u pojedinim istraživanjima nalazi na prvom mestu po podršci.

Umesto da prošle godine uđe u savez sa AfD-om, koji se smatra naklonjenim Putinu, CDU je formirao koaliciju sa Socijaldemokratskom partijom levog centra.

Nemački kancelar Fridrih Merc sada beleži rekordno nizak nivo podrške.

Umesto da dozvole krajnjoj desnici da ih potisne, populistički uspesi primorali su stranke desnog centra da prihvate konzervativnije politike, kako na nacionalnom nivou tako i u institucijama EU.

Kada je Meloni zatražila od Brisela da odobri uspostavljanje centara za zadržavanje neuspešnih tražilaca azila izvan teritorije EU, otvoreno su joj se usprotivile samo Francuska, kao zemlja centra, i Španija, koju predvodi levica.

Pariz i Madrid izgubili su tu političku bitku u Briselu, uprkos upozorenjima da takva politika nije u skladu sa njihovom vizijom Evrope.

Evropska narodna partija, najveća politička grupacija desnog centra u Evropskom parlamentu, sada često glasa zajedno sa poslaničkim grupama koje predvode evroskeptične stranke Braća Italije i Pravo i pravda.

Pobede na izborima omogućavaju političkim liderima da postanu premijeri i predsednici koji učestvuju u radu Evropskog saveta, moćnog tela koje na redovnim samitima određuje politički pravac institucija EU.

Ukoliko predsednica Francuske postane Marin Le Pen, a Đorđa Meloni nastavi da predvodi italijansku vladu, njih dve mogle bi da ujedine desnicu u Briselu i formiraju uticajnu političku osovinu koja bi mogla da promeni Evropsku uniju.

(Telegraf.rs)