Četvrt veka od pogibije Milenka Pavlovića: Reči heroja još uvek odjekuju nad Srbijom

Prošlo je 25 godina otkako je pukovnik-pilot Milenko Pavlović, komandant tadašnjeg 204. lovačkog avijacijskog puka poslednji put poleteo sa piste u Batajnici.

Njegove legendarne reči “Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću” koje je izgovorio pre nego što je ušao u MiG-29 umesto mlađeg kolege koji je bio dežurni i danas odzvanjaju u istoriji koju su ispisali piloti RV i PVO.

U stanu porodice Pavlović još uvek živi sećanje na njihovog heroja, čoveka koji je bez oklevanja rešio da spasi život mlađih kolega. Ćoveka koji je položio svoj život 4. maja 1999. u odbrani neba svoje zemlje - baš kao što je to učinio još jedan Valjevac, ali davne 1941. u odbrani Beograda: Miloš G. Žunjić, komandir 102 eskadrile 6. lovačkog puka.

Od poštanske markice sa njegovim likom, koja je izdata pre pet godina, preko ikone sa njegovim likom, makete njegovog aviona, slika na zidu... Na jednoj od njih, centralno mesto zauzima Milenkov portret, okružen simbolima Valjeva. Rad je Marka Jurića, nastavnika likovnog.

Centralnu sliku radio je potpukovnik-pilot u penziji Đorđe Ivanov. On je takođe zapamćen u istoriji RV i PVO: zahvaljujući njegovim maketama aviona MiG-29, spaseni su verovatno životi nekih pilota. Đorđe za sebe i danas govori da je najbolji pilot među slikarima i najbolji slikar među pilotima. Milan Bojović, umetnik iz Gornjeg Milanovca uradio je treću sliku na likovnoj koloniji u Osečini.

25 godina kasnije

“Ostaje bol, potpuno isti kao i prvog dana. Ništa se tu nije promenilo za ovih 25 godina. Jedino što predstavlja utehu je to što Milenko nije zaboravljen. Njegovo herojstvo živi i mislim da ne postoji niko u Srbiji ko ne zna ko jeon bio”, kaže Slavica Pavlović, supruga čoveka koji je žrtvovao svoj život 4. maja, braneći nebo nad Srbijom.

“Sva sećanja na njega, na taj dan, na sve ono što se dešavalo, svaki momenat je i dalje upečatljiv i mislim da će zauvek ostati”, govori ona. Slavica kaže da, za razliku od mnogih žena koje su izgubile nekog svog u ratu - nije pokušala da ga odgovori od letenja:

“Znala sam da će poleteti. Tu nije bilo nikakve dileme. Meni nikad nije palo na pamet da ga odgovaram. Dva dana pre nego što je poginuo - bio je kod kuće, ali nismo ni reč progovorili o tome. Potajno sam se nadala da neće leteti, ali sam znala da me ne bi poslušao kad bi mu rekla da se sačuva.

Nikad se nije žalio na stanje aviona. Bio je svestan sa čime raspolaže, ali nas kod kuće nije sa tim opterećivao”, zaključuje ona.

Najstrašnija vest

“Majka i ja smo bili u stanu. Bio je dan kao i svaki drugi. Nešto posle 12 časova mama je počela da dobija pozive da je “nešto oboreno iznad Valjeva”, da je možda tata, a možda i nije... Ja sam stajao na terasi i video sam dva oficira, tatinih kolega, kako ulaze u zgradu. Tada sam znao da se nešto loše desilo, ali ništa nisam mogao da kažem mami”, seća se stariji sin, Srđan, danas zaposlen u avio-industriji.

“Tog dana sam se ranije vratila s posla. Imala sam neku nelagodu. Nemanja je bio ispred zgrade i igrao se sa decom. Kad su počeli da zvone telefoni i da me zovu ljudi iz našeg kraja, jer smo oboje došli iz Valjeva, nije mirisalo na dobro. Mnogi su mi rekli da je avion pao i da je Milenko bio u njemu. Nadala sam se da je iskočio, da se spasio, sve dok njegove kolege nisu došli na vrata i rekli nam strašnu vest”, vraća se Slavica Pavlović četvrt veka unazad.

I Nemanja, mlađi sin, u sebi nosi sećanja na strašni dan:

“Kad sam posle podne došao kući, video sam dosta ljudi. Bio sam mali, nije mi padalo na pamet šta se dešava: čak me je mama poslala da spavam kod druga kod kog nikad nisam do tada bio preko noći. Tek sutradan mi je rekla šta se desilo. Ja sam je tada pogledao i pitao “je li tata sad isto što i Miloš Obilić i Car Lazar?” Te godine sam prvi put gledao Boj na Kosovu 24. marta. Mama mi je odgovorila potvrdno”.

Nemanja nije plakao. Bio je u šoku, ali mu je ta paralela sa Obilićem i Carom Lazarom - bila uteha.

Nežan otac, stroga majka

Iako mnogi kojima su očevi bili oficiri stalno ističu kako su bili često pod pritiskom uniforme, sa Srđanom i Nemanjom to nije bio slučaj.

Naslednici pilota imali su uz sebe oca koji je sa njima pravio makete vazduhoplova, išao sa njima na letovanja i zimovanja, na plivanje i skijanje, vodio ih na aerodrom, da vide "šta tata vozi"... 

“Tata je bio opušten, lagan. Imali smo veliku, možda i preveliku slobodu. Mnogi ljudi zamišljaju da oficir mora da bude strog. Toga ovde nije bilo, osim kad se majka pitala”, uz osmeh govori Nemanja, koji je završio Ekonomski fakultet.

Majka Slavica se pravda: kad ostanete sami - jako je teško. Zato je i morala da bude strožija.

“Kako su godine prolazile - nikad ni u jednom trenutku nisam zaboravio ko sam, šta sam, ko su mi roditelji, da mi je otac jedan od najvećih heroja u savremenoj srpskoj istoriji. To je čast koju retko ko može da ima”, kaže Nemanja i dodaje da tokom školovanja ni njemu ni bratu niko nije “išao niz dlaku” ili popuštao:

”Naprotiv, morali smo da pokazujemo više od drugih. Svojim roditeljima sam zahvalan na tome što su me naučili da se trudim i radim i svojim radom postižem rezultate. Čovek jednostavno mora da bude disciplinovan da bi postigao neki cilj”, kaže on.

“Očekivanja su bila takva da ni u jednom trenutku nismo smeli niti mogli da spustimo gard. Možda nam je u nekom trenutku trebalo pogledati kroz prste, ali jednostavno - nije. Takav stav nas je napravio ovakvim kakvi jesmo. Istrajnim, hrabrim i ponosnim. Za to zasluge imaju i otac i majka, koja je za nas bila uvek tu i podržala nas u svemu što smo radili u životu i pomogla da izađemo na pravi put”, dodaje stariji sin Srđan.

Nije moglo biti drugačije

Pukovnik-pilot Milenko Pavlović imao je trojicu pradedova koji su prešli Albaniju. Jedan je završio u Tunisu, drugi u Francuskoj, a njegov direktan predak se vratio u Valjevo i sedam dana po povratku umro od tifusa. Međutim, priče o njihovoj hrabrosti Milenko je slušao od svog dede. Sigurno da je to uticalo na njega da krene vojnim putem.

“Mera ljubavi je mera žrtve. Mera žrtve je mera dostojanstva. Svako ko zna da se žrtvuje za svoje bližnje, svoju porodicu, za svoj narod, pravdu i istinu Božiju, taj zna da ga buduća pokoljenja nikada neće zaboraviti. Ta istina je u srpskom narodu od kosovskog zaveta koji je naš otac do kraja ispunio”, kaže Nemanja.

“Ako moja deca - Maša (11) i Vojin (7) odluče jednog dana da obuku uniformu ili postanu piloti, to će biti zato što su pod uticajem porodične tradicije. Ukoliko se to desi - ja ću biti tu uz njih, da izrastu u prave ljude i budu na pravom putu. To važi i za sve druge profesije”, dodaje Srđan.

Reči uklesane u istoriju

Poslednji let pukovnika-pilota Milenka Pavlovića sa Batajnice trajao je oko 12 minuta. Poleteo je ka Valjevu, jer je Operativni centar Korpusa PVO imao informaciju da neprijateljski avioni lete u tom pravcu, gde bi prema procenama trebalo da gađaju pogone namenske industrije Krušik.

Kada su ga iz Operativnog centra pitali da li vidi neprijateljske avione, odgovorio je kratko: “Ne vidim ih, ali vide oni mene”. Zavladao je tajac, a pre nego što je iščezao sa radara njegove poslednje reči bile su: “Imaju me”. Država je Pavlovića, posle kog avioni RV i PVO nisu kretali u dejstva, odlikovala Ordenom za hrabrost.

Njegovo Valjevo i čitav valjevski kraj i danas su, kao i onda, ponosni na svog heroja:

“Milenko je i pre pogibije, od kako je završio akademiju, stalno odlazio u Osečinu, Valjevo. Svi su ga znali, sa svima se družio. Preletao je često preko Osečine i pozdravljao ljude mahanjem krilima. Niko ga nije zvao po imenu nego su svi govorili “eno ga naš pilot”. Kada je poginuo - svi su plakali. Svi. Dani sećanja koji počinju 4. maja i danas su emotivni baš kao i prve godine”, govori Slavica, koja kaže da su o Milenku napravljene mnoge emisije, ali da je naročito ponosna na to događaj od pre pet godina:

“Kada je aerodrom Batajnica 2019. ponela njegovo ime, to je bila za nas posebna čast. Ipak je on sa njega poleteo i nikad se više nije vratio. Tu je proveo svoj radni vek, tu je bio komandant 204 lovačkog puka”, zaključuje ona.

Ljubav od dečjih dana

Malo ko zna da je Milenko još kao pitomac Vojne vazduhoplovne gimnazije u Mostaru (u koju je  otišao i pored protivljenja čitave porodice) - znao da je Slavica njegov životni izbor:

“Mi smo se poznavali od malih nogu. Iz istog smo sela. Kad sam krenula u osnovnu školu - bili smo pod istim krovom. On je, doduše, posle otišao u Mostar. Kad je bio u trećem razredu vojne gimnazije, došao je za raspust u rodni kraj i video mene. Predstavio mi se, a ja sam mu rekla “ma znamo se mi, išli smo u istu školu”.

Iz braka Milenka i Slavice rođena su dva sina: Srđan i Nemanja.

Ko je kriv što Milenka više nema?

Milenko je u svojoj 40-oj godini položio svoj život i otišao u večnost 4. maja vršeći borbeni zadatak.

Tog jutra, "u 07:06 Operativni centar protivvazdušne odbrane dao je pripravnost broj 1 za jedan L-18 (MiG29) na Batajnici i jedan L-18 na Surčinu. U pripravnosti na Batajnici bio je major Ivan Sitar, a na Surčinu major LJubomir Đurđević. U 11:00 majora Sitara je zamenio major Dragan Vladisavljević.

U 12:05 Operativni centar Korpusa PVO dao je signal vazdušne opasnosti, a u 12:07 naređeno je poletanje. Radio-veze na avionu L-18 na Batajnici otkazuju, pa major Vladisavljević izlazi da promeni avion.

U međuvremenu, sa komandnog mesta dolazi komandant 204. lovačkog avijacijskog puka, potpukovnik Milenko Pavlović, odlazi na drugi avion (18109), pokreće motore i poleće u 12:37. Leti u rejonu Valjeva na visini 3.000 metara. Aktivno ga navodi jedinica VOJIN. U 12:47 više se ne čuje na radio vezi. Oko 13:20 sazanje se da je potpukovnik Milenko Pavlović oboren u rejonu Valjeva, iznad sela Petnice i da je poginuo", navodi se u knjizi  "204. lovački avijacijski puk" Saše Oluića, Gorana Antića i Bojana Dimitrijevića.

Baš na taj dan, deo pripadnika 204. lovačkog avijacijskog puka prisustvao je 40-dnevnom pomenu pilotu majoru Zoranu Radosavljeviću koji je oboren trećeg dana NATO agresije, o čemu je portal Aero.rs pisao.

"U 14.45 dat je signal prekida vazdušne opasnosti, neposredno pre mraka premeštena je avijacija, a u 21.45 ponovo signal vazdušne opasnosti, koja je trajal sve do narednog jutra", piše u knjizi  "204. lovački avijacijski puk".

Poslednje obaranje aviona nad Jugoslavijom

Posle pogibije pukovnika Milenka Pavlovića "snage 204. lovačkog avijacijskog puka do kraja rata nisu upotrebljavane u sistemu protivvazdušne odbrane", zaključuje se u knjizi posvećenoj ovom puku.

Kolege iz 204. LAP, baš kao i otac pukovnika Pavlovića, sigurni su da se on ne bi katapultirao iz aviona čak i da je bio u prilici da to uradi. Takvog mišljenja bio je u dokumentarnom filmu "Let u smrt" i otac Milenka Pavlovića, Milorad, koji se prisetio da je pukovnik svom rođenom bratu rekao da "avion napustiti neće".

"Nekoliko minuta posle poletanja, avion kojim je upravljao ostao je bez generatora naizmenične struje. To praktično znači da nemate ni radar, ni rakete: imate samo motor i 15 minuta rada akumulatora da se vratite na polazni aerodrom", rekao je Željko Tešendić, mehaničar u 204. LAP na aerodromu Batajnica za vreme NATO agresije.

"On je praktično poslat u smrt. A zemaljska podrška u tom trenutku nije bila takva da je on mogao da se fokusira na jedan cilj i izvrši dejstvo po njemu. Verujem da se on nesvesno odlučio da se žrtvuje kako nas više ne bi žrtvovali", rekao je u "Letu u smrt" potpukovnik pilot Milosav Veljanović.

Američka verzija

Američki izvori navode da je potpukovnik Majkl Geci (Michael "Dog" Geczy) iz 78. ekspedicijske lovačke eskadrile iz baze Šou (Shaw AFB) poleteo iz Avijana u avionu F-16CJ sa evidencijskim brojem 91-0353 (na slici dole) i oborio jedan MiG-29 jugoslovenskog RViPVO 4. maja 1999. godine.

Geciju je, prema američkim izvorima, to bila sedma borbena misija tokom NATO agresije na SRJ a 115. ukupno.

Bilo je to peto, poslednje obaranje koju su avioni USAF ostvarili tokom operacije Allied Force. Geci je ispalio projektile AIM-120 AMRAAM (Advanced Medium-Range Air-to-Air Missile) u tom trenutku najsavremenije rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa.

F-16CJ je tzv switch-role varijata, opremljena i naoružana istovremeno za zadatke zaštite vazdušnog prostora i misije neutralisanja protivničke PVO

Sva obaranja  nad Jugoslavijom ostvarena su dejstvovanjem van vizuelnog dometa: piloti NATO nisu fizički videli avione RV i PVO, već su ih "hvatali" na radaru. Jedino što su sigurno videli - bila je eksplozija rakete koju bi ispalili na avion koji je branio svoju zemlju.

(Aero.rs)