ŠAH-MAT U JEDNOM TEKSTU: Fantastična priča o nastanku najbolje igre na svetu! (FOTO)

U istoriji ljudske vrste i njenih brojnih civilizacija koje su postojale u proteklih nekoliko milenijuma nije postojala društvena igra sa statusom kakav je uživao i kakav uživa njegovo veličanstvo šah: čak mu i samo ime kaže da je carska igra.

Preporučujemo

Podjednako magična kao i sama igra jeste i priča o njenom nastanku. Postoji hipoteza da je najstariji predak šaha nastao u Avganistanu, tokom carstva Kušan, negde između 50. godine p.n.e. i 200. godine n.e. Međutim, pouzdano se zna i dokazano je da je pre 1.500 godina postojao (i verovatno i nastao) u Indiji tokom carstva Gupte, i da se zvao "čaturanga", što znači "četiri roda (vojske)": pešadija, konjica, slonovi i dvokolice. Ovi rodovi su bili predstavljani figurama koje će evoluirati u današnje pešake, konje, lovce i topove, tim redosledom.

U zemlji "Mahabharate", Krišne, Višnua i petorice Pandava, igrao se drugačije nego što mislimo, ali je suština bila ista: postojale su različite figure sa različitim moćima, a pobeda je zavisila od sudbine jedne - kralja. Kralj se kretao isto kao i danas, baš kao i kraljica (zvala sa savetnik); lovac (slon kod njih) se kretao levo, desno, gore i dole, ali uvek samo dva polja, ni manje ni više, i mogao je da preskače figuru koja mu stoji na putu; konj (konj i kod njih; jedino jugoslovenski narodi i Rusi za ovu figuru danas koriste reč konj pošto se na Zapadu kaže vitez) se kretao isto kao danas, baš kao i top (kod njih dvokolica). Pešaci su se kretali po jedno polje, i to dijagonalno, ne direktno napred.

Ponekad se igra završavala šah-matom, ponekad remijem, a ponekad "golim kraljem", odnosno situacijom u kojoj je protivnik pojeo sve figure osim sizerena.

Prvobitna tabla je bila u matematičkom smislu revolucionarna i smatra se da je to zbog toga što je ondašnja Indija bila matematički prosvećena domovina "nule". Oni su imali nekoliko različitih oblika ove igre, pa je tako postojala tabla sa 8x8 kvadrata, ali su otkrivene i neke koje su imale i preko 100. Neke su imale i 9x9 i 10x10.

Islamski sholastičari su smatrali da je šah za Hinduse bio oruđe za studiranje vojne strategije, matematike, kockanja, pa čak i astronomije.

Iz Indije je stigao u Persiju i postao nezaobilazni deo obrazovanja tamošnjeg plemstva. Tokom vladavine glasovitih Sasanida oko 600. godine ime mu je bilo "čatrang", ali se nakon što su Arapi pokorili Iransku visoravan počeo nazivati "šatranj".

U ovo vreme pravila su počela da se unapređuju i menjaju; igrači su počeli da govore "šah!" kada napadaju protivničkog kralja, pošto na persijskom šah znači kralj, i "šah mat" što znači "kralj je bespomoćan" (ne, ne znači "kralj je mrtav") kada je kralj napadnut tako da ne može da se pomeri i izbegne napad. Ovo je, kao što znate, preživelo sve vekove. Razlika u odnosu na Indiju je bila i u tome što se slon, odnosno lovac, kretao dijagonalno dva polja, ni manje ni više; kao i kod Hindusa, i kod Persijanaca je slon mogao da preskače figuru koja mu stoji na putu. Kraljica se zvala vezir, što je suštinski isto kao savetnik (mantri) kod Hindusa.

Neki Persijanci su osmišljavanje pravila šaha pridavali legendarnom heroju Ardaširu I, osnivaču carstva, a imamo sačuvanu i knjigu o šahu, "Matikan-i-čatrang", na persijskom jeziku. Postoji još jedan izuzetno zanimljiv momenat koji moramo da vam pomenemo. U 11. veku najčuveniji iranski učenjak i pesnik Ferdosi u svojoj "Knjizi kraljeva" (Šahnama) zapisao je da jednom prilikom u Persiju stigao indijski radža koji je voleo da oživljava drevne bitke na šahovskoj tabli.

"Jednoga dana poslanik kralja Hindusa došao je na persijski dvor šaha Hozroja I i nakon razmene ljubaznosti, predstavio bogate poklone svog vladara a među njima i izvrsnu tablu sa vrhunski graviranim figurama od abonosa i slonovače. Tada je postavio izazov: 'O veliki kralju, sakupi svoje mudrace i dopusti im da reše misteriju ove igre. Ako uspeju, moj gospodar kralj Hindusa platiće ti danak, ali ako ne budu uspeli onda će to biti dokaz da su Persijanci slabije pameti i mi ćemo zahtevati isplatu danka'. Dvoranima je prikazana tabla i nakon jednog dana i jedne noći dubokih misli, jedan od njih, Božorgmer, rešio je misteriju i bio bogato nagrađen", piše Ferdosi.

Danas se veruje da je Božorgmer jednostavno podmitio indijske poslanike i tako saznao pravila.

"Šahnama" takođe pruža i apokrifnu priču o poreklu šaha kroz storiju o Talandu i Gavu, polubraći koja su se borila za indijski tron. Oni su se sukobili u bici a Taland je umro na slonu ne zadobivši rane. Verujući da je Gav ubio Talanda, njihova je majka postala neutešna; Gav ju je ubeđivao da njegov polubrat nije stradao ni od njegove ni od ruku njegovih ljudi, ali majka nije shvatala kako je to moguće. Zato su mudraci sa dvora izmislili igru šaha, figure i njihovo kretanje, da bi majci prikazali kako je tekla bitka i kako je Taland umro od umora okružen neprijateljima. Ovaj ep takođe koristi i izraz "šah mat" kako bi opisao sudbinu Talandovu.

Kao što smo već rekli, arabljanski su osvajači došli, osvojili Persiju, preuzeli šah i prošili ga po celom svom svetu: uskoro su muslimani na svim stranama zemaljskoga šara pomerali figurice u borbenim ritmovima, a u 10. veku je odigrana i prva zvanično zabeležena partija, između jednog bagdadskog istoričara i njegovog učenika.

Islamski filozof i teolog persijskog porekla, Al-Gazali, pominje šah u "Alhemiji sreće" oko 1100. godine, koristeći ga kao primer za naviku koja može pomutiti čovekov moral: "Zaista, osoba koja je navikla da se igra golubovima, da igra šah ili da se kocka, toliko da mu to postane druga priroda, odrećiće se svega na svetu i svega što ima zbog njih, i neće moći da se odvoji od toga".

Pesnik al-Katib piše: "Vešti igrač postavlja figure na takav način da može da otkrije posledice koje neznalica nikada ne vidi... tako, on najbolje služi sultanovom interesu, jer može da predvidi propast".

Tamerlan je u 14. veku osmislio svoju verziju šaha, poznatu kao "Tamerlanov šah", u kojoj svaki pešak ima posebnu svrhu, baš kao i ostale figure.

U hrišćanski svet je iz islamskog stigao putem najmanje tri različite rute: u Rusiju je stigao u 9. veku direktno sa Bliskog istoka i prozvan je "šahmati"; u Zapadnu Evropu je oko 1000. godine došao preko Mavra koji su vekovima vladali velikim delovima Iberijskog poluostrva, te je opisan u 13. veku u čuvenoj hronici "Libro de los juegos" ("Knjiga igara), zajedno sa tavlom odnosno bekgemonom, i kockama; treća ruta je bila Vizantija, u to vreme civilizacijski i kulturni pojam za ostatak hrišćanskog sveta, u koju je verovatno došao direktno iz Persije, i gde se zvao "zatrikion".

Ipak, presudnu ulogu u razvijanju šaha odigrala je upravo Zapadna Evropa. Do kraja 15. veka uspeo je predmet našeg današnjeg obožavanja da preživi čitav niz crkvenih zabrana i da poprimi oblik kakav danas poznajemo i volimo. Uprkos svemu, šah je imao društvenu vrednost i smatran je za prestižnu razonodu plemstva i elite, a to je jasno po skupocenim i umetničkim šahovskim tablama srednjeg veka. Između 12. i 15. veka bio je najpopularniji, a tada je i mnogo dela o njemu napisano.

Tokom 13. veka šah se igrao i za pare, i to u tolikoj meri da je i francuski kralj Luj IX zabranio kockanje 1254. godine, ali se to pokazalo kao nemoguće sprovesti u delo, pa se sa zabranjenim šahovskim turnirima nastavilo nesmetano, čak i na dvorovima.

Tokom ovog razdoblja su se ponovo pojavile i rezbarene figure, koje su zamrle sa islamskim osvajanjem Persije, pošto islam zabranjuje prikazivanje ljudi i životinja (otud arabeska kao umetnička forma). Zanimljivo je dodati i to da, premda se danas figure dele na bele i crne, često su u Evropi u to vreme bile crvene i crne.

Partije su bile duge i spore: mnoge su trajale i po nekoliko dana, ali su oko 1300. godine neka pravila počela da se menjaju zbog čega se i igra donekle ubrzala. Najpoznatiji primer je mogućnost da pešak pređe dva koraka u prvom potezu umesto jednog. Interesantno, kada je uvedeno, ovo je pravilo bilo vrlo nepopularno. Takođe, uvedena je i mogućnost da kralj preskoči jedno mesto kako bi ga što pre smestili bezbedno u ćošak, što je kasnije dovelo do rokade.

Sve do poslednje četvrtine 15. veka kraljica i lovac su bili prilično slabi; tada je ili u Španiji, ili Portugaliji, Francuskoj ili Italiji, ne zna se tačno, uvedena njihova današnja sposobnost kretanja. Ovo je znatno ubrzalo partiju, povećalo važnost njenog otvaranja, i dovelo do onoga što je šah danas, u smislu pravila koja u njemu važe.

Tada su na Zapadu počela i da se pišu dela o tome kako treba igrati šah, a najstarija štampana knjiga se zove "Ponavljanje o ljubavi i umetnosti igranja šaha", koju je napisao španski klerik Luis Ramirez de Lusena a izdao u Salamanki 1497. godine.

Narednih vekova su centri igranja šaha postale kafane u velikim evropskim gradovima, kao što je bila "Cafe de la Regence" u Parizu i "Simpson's Divan" u Londonu. Mnogi šahovski klubovi su osnovani u 19. veku, a pojavili su se i specijalizovani žurnali. Nastali su i mečevi putem korespodencije, kao što je bio čuveni meč između Londonskog šahovskog kluba i Edinburškog šahovskog kluba 1824. godine. Šahovski problemi su postali nezaobilazni deo novina.

Ovo je bio vek i kada su počeli da se organizuju moderni šahovski turniri, a njihova organizacija se razvijala brzo. Prvi moderni turnir je organizovan u Londonu 1851. godine, a na njemu je pobedio Nemac, Adolf Andersen, do tog trenutka nepoznat. Na gifu ispod možete pogledati i "Besmrtnu partiju" koju je tada odigrao sa Kizerickim, koja se smatra jednom od najvažnijih u čitavoj zabeleženoj istoriji, i koja se pamti po Andersenovom hrabrom žrtvovanju skoro svih figura ne bi postigao cilj, odnosno matiranje protivnika, koje je na kraju i uspeo.

Neki smatraju da je ruski car Nikolaj II prvi dodelio titulu šahovskog velemajstora, i to Laskeru, Kapablanci, Alekinu, Tarašu i Maršalu, ali ovo je osporeno. Pouzdano se zna da je FIDE ovo prvo dodelila 1924. godine u Parizu. Posle Drugog svetskog rata, sa pobedom Rusa Mihaila Botvinika 1948. godine, počinje era sovjetske dominacije u šahovskom svetu, i sve do propasti SSSR-a postojao je samo jedan ne-sovjetski šampion sveta, čuveni Bobi Fišer. Kasparov, Spaski, Karpov... samo su neki od njih.

Gari Kasparov je 1997. postao prvi šampion sveta koji je izgubio od računara: pobedio ga je IBM-ov superkompjuter "Deep Blue". Devedetih se pojavilo i onlajn igranje šaha, koje je danas naravno izuzetno popularno. Jedna od najbitnijih partija u istoriji igre - zbog broja ideja, složenosti i doprinosa šahovskoj teoriji - odigrana je 1999. godine, kada je tada vladajući šampion sveta, Gari Kasparov, odigrao meč protiv onlajn zajednice koju je činilo 50.000 učesnika iz preko 75 zemalja. Njihovi potezi su odlučivani većinom glasova. Kasparov je pobedio.

Trenutni šampion sveta je 24-godišnji Norvežanin, Sven Magnus Oen Karlsen, koji ima najbolji skor u istoriji: 2882.

Međutim, nije samo Evropa upoznala šah; on se širio i na istok, Putem svile, i postao je omiljena igra budističkih monaha koji su je preneli ka Dalekom istoku. U Kini se jedan kralj zvao "general" a drugi "upravnik" (provincije), ali je cilj bio isti. Bitna razlika u ovoj varijanti je to što su se figure ređale na presecima kvadrata umesto u njima, a u sredini je bila reka. Figure su bile ravne i na njima je pisalo šta su. Igra se zvala "siangki".

U japanskoj varijanti, "šogiju", zarobljene figure su mogle da budu korišćene od strane osvajača čime se povećavala njegova borbena moć, pešaci su išli napred i osvajali sve pred sobom, a sama tabla je bila veličine 9x9; postojala je i druga kraljica, zvana "zlatni general", na suprotnoj strani od kralja.

Šta bismo mogli da kažemo za kraj? Možda ovo: nikada ne glasajte na izborima za čoveka koji ne zna da se igra prestola za šahovskom tablom. Biće loš vladar.

(V. V.)