DA LI SE ISTORIJA PONAVLJA? Amerikanci nisu pustili Anu Frank i njenu porodicu kao izbeglice u SAD! (FOTO) (VIDEO)

Među mnogima koji su probali da prebegnu u Ameriku,  i nisu uspeli za vreme nacističke okupacije, bili su i Oto Frank, njegova žena Edit i ćerke Margot i Ana. Danas se dosta priča o istorijskoj sličnosti između migracije Jevreja u Ameriku za vreme Drugog svetskog rata i pitanja izbeglica koje to isto danas pokušavaju. 

Preporučujemo

BIČEVALA ZATVORENICE I MASTURBIRALA NAD NJIMA: Ovo je najsvirepija Hitlerova stražarka! (FOTO) (VIDEO)

AMERIČKI KONGRES PROTIV OBAME: Izglasao zabranu ulaska sirijskih izbeglica

Profesor istorije Ričard Brajtman je 2007. godine pisao o svim problemima kroz koje je prolazila porodica Frank, a između ostalog i pokušaj da dobiju vizu za Ameriku.

- Bezbrojni pokušaji Oto Franka da dobije američku vizu ostali su bezuspešni, usled američke politike da se zaštiti od uticaja migracija za vreme rata. Danas bi Ana Frank mogla da bude 77-godišnja spisateljica u penziji da je njen otac uspeo da dobije američku vizu koja im je bila jedina karta za spas. Umesto toga, umrla je kao 15-godišnja devojčica u koncentracionom logoru u Nemačkoj - napisao je Brajtman.

Iako je Oto imao veze sa američkim političarima i diplomatama u samom vrhu države, ni to nije bilo dovoljno da obezbedi sva dokumenta iz bezbrojnog niza potrebnog za dobijanje američke vize.

Dokumenti koji su bili potrebni Otu kao da su se svaki dan povećavali - velika suma novca na računu, sponzorstva, objašnjenje zašto će njihov dolazak koristiti Americi. Čak i kada bi nabavio sve potrebno, sutradan bi doneli "novi zakon" da ipak treba još nešto dodati tom spisku.

Do 1941. godine porodica Frank već je prešla iz Nemačke u Holandiju, a tu je Oto počeo mukotrpan i jalov proces apliciranja za američku vizu. On je tada kontaktirao prijatelja i poslovnog partnera Nejtana Štrausa Juniora iz Amerike:

"Prisiljen sam da emigriram i potražim spas u nekoj drugoj državi. Jedina opcija za mene i moju porodicu je Amerika. Možda se sećaš da imam dve ćerke, sve ovo radim zbog njih. Jedino mi je njihova bezbednost važna, moja žena i ja smo na drugom mestu."Oto je zamolio Nejtena da mu da depozit od 5000 dolara, "Ti si jedina osoba koju mogu da zamolim za uslugu", dodao je u pismu. 

"MUSLIMANI SU AGRESIVNI I KRVOLOČNI": Jeziv govor mržnje ispred škole U CENTRU BEOGRADA!

Štraus je bio čovek sa mnogo kontakata, a stari dokumenti pokazuju da je ušao u ceo proces pokušaja da pomogne prijatelju u nevolji. Editin brat je takođe priskočio u pomoć. On se sa porodicom već preselio u Ameriku i bio je voljan da učestvuje u sponzorstvu potrebnom za vizu. Oto se ipak plašio da Editin brat neće imati dovoljno novca za to, s obzirom da je bio "običan radnik u Bostonu".

Do aprila 1941. godine Oto i njegova porodica su živeli u sigurnosti u Holandiji, nacisti još uvek nisu potegli svoje najžešće poteze u toj zemlji. Ipak, uskoro su počelje nevolje. Izgleda da je neko ko je bio simpatizer nacista počeo da ucenjuje Otoa oko celog postupka sa vizama.

Iako je Oto do tada obezbedio svu potrebnu papirologiju, Amerika je počela da uvodi "nove drastične mere" i uslove za dobijanje vize. Do juna iste godine većina američkih konzulata u Evropi je zatvorena, te bi Oto morao da ode do Španije ili Portugala da bi aplicirao. U julu su doneseni novi, još strožiji uslovi za dobijanje vize, te su aplikanti morali da obezbede još neke dokumente. Između ostalih jedan od uslova je bio da emigranti ne smeju imati živih rođaka u Nemačkoj, jer se američka vlada pribojavala da bi u tom slučaju oni koji emigriraju mogli da budu "nacistički špijuni". 

Ovi novi uslovi značili su najgore za sudbinu Frankovih - ili bi svi morali da dobiju vizu, ili niko. Dok su mnogi Jevreji iz Evrope prebegli na Kubu sa turističkim vizama, u julu je američka vlada donela odluku da takve vize nisu dovoljne za dobijanje američke vize, te je na ostrvu počela da vlada anksioznost i strah. 

I Štraus i Editin brat su razmatrali Kubu kao spasonosnu opciju:

"Jedini način da dobijemo vizu je apliciranje za neutralnu teritoriju kao što je Kuba. Mnogi moji poznanici su to učinili", pisao je Frank. 

Oto Frank je uspeo da dobije kubansku vizu za sebe 1. decembra 1941. godine. Deset dana kasnije Nemačka i Italija su objavile rat Americi i viza za Frankove je bila otkazana. Frankovi su probali da se sakriju, ali su brzo pronađeni, Margot Frank dobila je poziv da se priključi nacističkom logoru, a Ana je dobila dnevnik za svoj 13. rođendan. Uskoro je cela porodica otkrivena, odvedeni su u koncentracioni logor gde su Ana i Margot umrle od tifusa, a njihova majka Edit od gladi. 

U januaru 1946. godine oglasili su se iz američkog konzulata povodom pitanja migracija porodice Frank, a iz dokumenata se saznaje da je Oto bio živ u Amsterdamu pet godina nakon očajničkog i uzaludnog pokušaja da spase svoju porodicu.

"Teško je živeti u ovakvim vremenima. Naša nadanja, želje i snovi raspršuju se u očaju svakodnevnice", napisala je Ana Frank u svom dnevniku 1944. godine koji je pomogao da se tragedija stradanja Jevreja u Drugom svetskom ratu prenese na lični nivo. 

"Čudo je kako nisam napustila sva svoja nadanja i maštanja. Ona deluju tako glupo i nepraktično u realnosti, ali ipak ih se držim jer verujem uprkos svemu, da su ljudi ipak dobri u svojoj srži." 

Inače, predstavnički dom američkog Kongresa je ubedljivom većinom usvojio odluku prema kojoj SAD više neće primati sirijske i iračke izbeglice koje nastoje da uđu u tu zemlju.

(Telegraf.rs / Izvor: washingtonpost.com)