ZAŠTO SE RUSI I POLJACI ZAISTA MRZE: Bili na ivici da stvore zajedničku državu, a onda je sve otišlo dođavola (FOTO)

Rusi i Poljaci su vekovima bili odvojeni, budući da su između sebe imali Veliko Kneževstvo Litvansko kao tampon-zonu. Sve se to promenilo sredinom 16. veka kada su Poljska i Litvanija stupile u državnu zajednicu, a kulminiralo je početkom 17. stoleća kada su Poljaci jedno vreme držali i Kremlj. To je ruskim rukovodstvima bilo opravdanje za naredna četiri veka terora

Vladimir Putin krst, Poljska zastava
Foto: Tanjug/AP, Profimedia/AFP

Da bismo shvatili složenu istoriju odnosa koji postoje između Poljaka i Rusa, da bismo razumeli zbog čega se ta dva naroda ne vole, očigledno je da moramo da krenemo od samog početka priče.

Nekoliko puta smo se do sada doticali te teme, a jednom i konkretno pokušali da odgovorimo na pitanje "zbog čega Poljaci mrze Ruse", jasno napominjući da su oni (Poljaci) prvi počeli, no, susreli smo se sa kritikom nepažljivih čitalaca koji su nam zamerili da smo taj deo preskočili.

Pošto su donekle bili i u pravu jer tome nismo posvetili dovoljno prostora (iako su ignorisali to da je tema teksta bio nedostatak ljubavi Poljaka prema Rusima, a ne obrnuto, jer nijedan nacionalizam nije sposoban da racionalno sagleda stvari i da bude objektivan, uključujući i naš sopstveni), odlučili smo da ispričamo sve što je bitno za odnos ova dva nama bratska naroda, od kojih jedan nažalost nezasluženo volimo više od drugog (podjednako ih voleti ili ne voleti, bi bilo, po našem mišljenju, normalno).

Poljsko-litvanska republika na svom teritorijalnom vrhuncu početkom 17. veka. Foto: Wikimedia Commons/Samotny Wędrowiec

Poljsko-litvanska republika na svom teritorijalnom vrhuncu početkom 17. veka. Foto: Wikimedia Commons/Samotny Wędrowiec

Zanimljivo, priču o odnosu Rusa i Poljaka moramo početi pričom o Velikom Kneževstvu Litvanskom, koje je ključno. Ako ne znate zašto, ubrzo ćete saznati.

Naime, premda je prva Rusija stvorena na teritoriji današnje Ukrajine, sa prestonicom u Kijevu, sa dolaskom Mongola sredinom 13. veka stvari su se bitno promenile.

Težište Rusije se pomerilo na sever, na prostor koji sa četiri strane okružuju reke Volga, Oka, Volhov i gornji tok Dnjepra; dok će ruski knezovi u toj oblasti vladati svojim podanicima kao vazali tatarskog (mongolskog) kana, čiju su vrhovnu vlast priznavali, dotle će se današnja Ukrajina naći pod direktnom upravom tatarske Zlatne horde.

Međutim, Zlatna horda u 14. veku počinje da slabi, što iskorišćavaju litvanski veliki kneževi koji stvaraju ogromnu državu koja se prostirala od Baltika do Crnog mora.

Poljska kraljica Jadviga, po majci Srpkinja iz roda Kotromanića i Nemanjića. Foto: Wikimedia Commons/Poczet królów polskich z Zamku Królewskiego w Warszawie Marcelego Bacciarellego

Poljska kraljica Jadviga, po majci Srpkinja iz roda Kotromanića i Nemanjića. Foto: Wikimedia Commons/Poczet królów polskich z Zamku Królewskiego w Warszawie Marcelego Bacciarellego

1386. godine litvanski veliki knez Jagelo postaje poljski kralj Vladislav II, ugovorom o ženidbi sa kraljicom Jadvigom (koja je po majci bila Srpkinja iz rodova Kotromanića i Nemanjića), ugovorom koji je poznat kao Unija iz Kreva a kojom se dotični obavezao da će preći u rimokatoličanstvo (do tog trenutka je bio paganin), a da će i svoje podanike naterati da se konvertuju (Litvanci su poslednji narod u Evropi koji je primio hrišćanstvo).

Tako Poljska i Litvanija ulaze u personalnu uniju (dve države, isti vladar). Ovo je događaj par ekselans za istoriju oba naroda, kao i za istoriju čitave Istočne Evrope.

KO SU NAŠA PRAVA BRAĆA: 4 naroda sa kojima delimo istorijsku muku, a da toga nismo ni svesni (FOTO)

U narednih dve stotine godina, svi ratovi - što napadački, što odbrambeni - koje je Litvanija vodila protiv narastajuće sile Velike moskovske kneževine, slabo su se ticali Poljske koja je, kao što smo rekli, premda imala istog vladara kao i Litvanija, bila odvojena zemlja. Poljaci u tome nisu participirali.

Wolna elekcja, odnosno slobodni izbori. Ovako su se birali kraljevi slavnog Poljsko-litvanskog kraljevstva. Foto: Wikipedia Commons/Nk

Wolna elekcja, odnosno slobodni izbori. Ovako su se birali kraljevi slavnog Poljsko-litvanskog kraljevstva. Foto: Wikipedia Commons/Nk

Priroda odnosa Poljske i Litvanije, međutim, neprestano se menjala i postepeno produbljivala. Sve je kulminiralo Lublinskom unijom od 1. jula 1569. godine kada su ove dve države od personalne unije napravili realnu uniju: ne samo što su sada imali istog vladara (koji više nije bio nasledan već koga je birao sabor sve vlastele, glasajući ne za dinastije već za najboljeg od ponuđenih pojedinaca), nego su imali i iste institucije i iste zakone. Postali su jedna država: Poljsko-litvanska "državna zajednica" (zvanično: republika).

JURIŠ POLJSKOG KRALJA I NJEGOVIH "SRBA" SPASIO EVROPU: Bez Jana Sobjeskog islam bi vladao svetom (FOTO)

Bitan momenat Lublinske unije je i to što je kralj i veliki knez Žigmund II Avgust - da bi litvanske vlasteline naterao na realnu uniju - prebacio u okvire Kraljevine Poljske dobar deo ukrajinskih pokrajina koje su do tog trenutka bile deo Velikog Kneževstva Litvanskog. Time je poljski entitet izašao na granice sa Rusijom.

Lublinska unija kojom je stvorena Poljsko-litvanska republika, na slici Jana Matejka. Foto: Wikimedia Commons/Maciej Szczepańczyk

Lublinska unija kojom je stvorena Poljsko-litvanska republika, na slici Jana Matejka. Foto: Wikimedia Commons/Maciej Szczepańczyk

Godinu dana ranije, ruski car Ivan IV Grozni izvršio je invaziju na Livoniju, malu ali nezavisnu državu na Baltiku, koja je na tom pojasu služila kao tampon-zona između Litvanije i Rusije. U pitanju je teritorija koju danas okvirno zauzimaju Letonija i Estonija.

Na početku rata, Poljska-Litvanija je bila u savezu sa Danskom a protiv Rusije i Švedske koje su bile zajedno; posle su se stvari obrnule, pa se Poljska-Litvanija našla u savezu sa Švedskom a protiv Rusije i Danske na drugoj strani. Uglavnom, Livonija je podeljena po pola, Rusija je izašla na Baltik.

Samo sedam godina docnije, koristeći se u unutrašnjim ratom u Poljsko-litvanskoj republici na čijem je čelu u tom trenutku bio kralj Stefan Batori, car Ivan IV je napao i na brzinu pokorio dobar deo ostatka Livonije, osim Rige i današnjeg Talina.

Ivan Grozni i njegov sin Ivan, slika Ilje Repina. Foto: Wikipedia/Dhl.net

Ivan Grozni i njegov sin Ivan, slika Ilje Repina. Foto: Wikipedia/Dhl.net

Stefan Batori je odgovorio trima ofanzivama. Tokom prve je povratio Polock i delovao u Livoniji, ali i u oblasti Smolenska koja je devastirana. U drugoj je zauzeo nekoliko ruskih gradova, a u trećoj 1581. godine sa silom od 100.000 vojnika počeo opsadu Pskova, ali nije uspeo ga zauzme.

Sve se završilo Jam-Zapoljskim mirom, kada se ruski car odrekao budućih pretenzija na Livoniju, kao i Polocka, a Stefan Batori prekinuo opsadu Pskova i napustio Velikije Luki. Bilo je predviđeno da mir traje barem deset godina, ali će biti produžen na dodatnih dvadeset.

Tri godine nakon Jam-Zapoljska, preminuo je car Ivan IV Grozni, a nasledio ga je mentalno zaostali sin, Fjodor I Zvonar. Stvarni vladar je bio carev šurak, Boris Godunov, pripadnik porodice tatarskog porekla koja je početkom 14. veka stigla u Moskovsku kneževinu.

Poljski husar, pripadnik jedne od najmoćnijih borbenih mašinerija kasnog srednjeg veka i početka novog. Slika Jozefa Branta. Foto: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl

Poljski husar, pripadnik jedne od najmoćnijih borbenih mašinerija kasnog srednjeg veka i početka novog. Slika Jozefa Branta. Foto: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl

Fjodor je umro 1598. godine bez naslednika, i sa njim je sa vlasti sišla nordijska dinastija Rjurikoviča koja je ruskim zemljama vladala unazad skoro 800 godina. Počeo je period ruske istorije koji se naziva Smutno vreme.

Budući da je još 1591. jedan drugi sin Ivana Groznog, osmogodišnji Dimitrije, bio preminuo pod misterioznim okolnostima od uboda nožem (mnogi su tada, kao i sada, verovali da je njegovo ubistvo naredio sam Boris Godunov), Boris Godunov je sazvao državni sabor na kome su ga bojari (vlastela), crkveni velikodostojnici i obični ljudi proglasili za cara.

Međutim, veliki broj bojara je odbio da prizna ovu odluku sabora, smatrajući je nelegalnom i nelegitimnom (pošto su potomci Rjurika i dalje postojali, samo ne u moskovskoj grani), uprkos tome što je Borisova vlast bila umerena i dobronamerna.

Carević Dimitrije, sin cara Ivana IV Groznog. Foto: Wikimedia Commons/art-catalog.ru

Carević Dimitrije, sin cara Ivana IV Groznog. Foto: Wikimedia Commons/art-catalog.ru

Krajem 1600, poljsko poslanstvo na čelu sa kancelarom Lavom Sapjehom stiglo je u Moskvu i Godunovu predložilo savez Rusije sa Poljskom-Litvanijom, koji bi uključivao i personalnu uniju. Naime, ideja je bila da nakon smrti vladara bilo koje od ove dve države, onaj živi nasledi tron. Plastično objašnjeno, ako bi poljsko-litvanski kralj i veliki knez preminuo, ruski car bi postao vladar Poljsko-litvanske republike; i obrnuto.

Međutim, nije bilo samo to u ponudi. Poljaci su predložili i niz konkretnih mera kojim bi se ova buduća personalna unija dodatno učvrstila: zajednička spoljna politika i vojska, pravo plemstva da bira gde će živeti i kupovati imanja, uklanjanje trgovačkih i putničkih barijera, uvođenje iste valute, pravo ruskih bojara da šalju decu na obrazovne institucije u Poljsku, kao što je Krakovski univerzitet, pošto takvih ustanova nije bilo u Rusiji, konačno - verska tolerancija.

Godunov je odbio, možda zato što je bio nesiguran kako bi bojari reagovali, a možda jednostavno nije želeo bilo šta da rizikuje, možda prosto nije verovao katolicima.

Spuštanje barjaka, slika Jozefa Branta. Prizor - na kome se vide husari - je iz 16-17. veka, nakon poljsko-litvanske pobede u nekoj od brojnih bitaka koje su vodili sa Osmanlijama. Foto: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl

Spuštanje barjaka, slika Jozefa Branta. Prizor - na kome se vide husari - je iz 16-17. veka, nakon poljsko-litvanske pobede u nekoj od brojnih bitaka koje su vodili sa Osmanlijama. Foto: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl

Rusija je u tom trenutku bila praktično jedini bastion pravoslavlja, u potpunosti usamljena u Evropi i svetu, neprestano na oprezu, nepoverljiva prema svima, tako da ih treba razumeti. Treba takođe i naglasiti da je u Rusiji u to vreme vladao progon rimokatolika, dok su u Poljsko-Litvaniji prava pravoslavaca bila uglavnom poštovana i zakonima garantovana (rušilo vam to predrasude ili ne, to ne menja istinitost izrečenog).

Postojao je opravdan strah kod većine ruskih bojara da će vremenom sve to dovesti do polonizacije Rusije i pokatoličenja, kao što je dovelo do polonizacije Litvanije: ne silom, već prirodnim putem. No, i pored toga, postojao je i veliki broj bojara koji je u Poljsku-Litvaniju i "Zlatnu slobodu" (privilegije) njene vlastele gledao sa velikim nadanjem i žudnjom.

Mnogi među njima su želeli intervenciju Poljsko-litvanske republike i radili na tome da je isprovociraju. Ipak, kralju Žigmundu i poljsko-litvanskim velikašima bilo je jasno da nisu sposobni za ozbiljnu invaziju na Rusiju, budući da im je vojska bila premala, riznica uvek prazna zbog specifične prirode te aristokratske republike u kojoj je vlast kralja bila vrlo ograničena, te da konačno nije postojala podrška vlastele za rat.

Ruski car pred narodom u Moskvi u 19. veku, delo Ivana Makarova. Foto: Wikipedia

Ruski car pred narodom u Moskvi u 19. veku, delo Ivana Makarova. Foto: Wikipedia

Međutim, kao za baksuz, baš u tom trenutku u kome je Godunov tek polako stabilizovao svoju vlast, dolazi do primetnog pada prosečne temperature u celom svetu, možda nakon erupcije jednog vulkana u Južnoj Americi, a u Rusiji se to očituje velikom sušom koja traje od 1601-03. Baš tokom tog perioda opštenarodnog (a pre svega bojarskog) nezadovoljstva pojavio se jedan mladić.

Mladić je rekao da se zove Dimitrije, da je carević, sin pokojnog cara Ivana IV Groznog.

Mladić je rekao i da je Boris Godunov naložio njegovo ubistvo, ali da su asasini ubili nekog drugog dečaka u Ugliču, gde je prethodno bio proteran sa svojom majkom.

Prvi ga je primetio patrijarh moskovski i cele Rusije Jov; mladić ga je impresionirao svojom učenošću. Boris Godunov je međutim odmah naložio njegovo hapšenje i ispitivanje, ali je mladić pobegao pre nego što su ga uhvatili, u poljski grad Ostrog, kod kneza Kostjantina Vasila.

Karta Rusije koju je izradio nadareni car Fjodor Godunov, sin Borisa Godunova. Foto: Wikimedia Commons/historydoc.edu.ru

Karta Rusije koju je izradio nadareni car Fjodor Godunov, sin Borisa Godunova. Foto: Wikimedia Commons/historydoc.edu.ru

Ovaj je odbio da mu pomogne, kao što je to uradila i Poljska-Litvanija kao država, ali nije knez Višnjovjecki. On mu je poverovao, ili želeo da mu poveruje, kao i mnoštvo druge poljske i litvanske vlastele (kad god to kažemo, tu uključujemo i rusinsku vlastelu sa teritorije današnje zapadne Ukrajine, i belorusku vlastelu koja je bila deo Litvanije), kao i ruskih bojara. Obe strane koje su stale iza ovog Dimitrija, i poljsko-litvanski vlastelini i ruski bojari, želeli su uniju dve države.

Mladić - kojeg će istorija zapamtiti kao Prvog lažnog Dimitrija (iako ne znamo tačno ko je bio, mogao je da bude lako i pravi, pošto se svi slažu da je on verovao da jeste) - krenuo je na Moskvu sa manjom vojskom plaćenika i oko tri i po hiljade privatnih vojnika poljsko-litvanskih velikaša. Usput mu se priključilo i oko dve hiljade kozaka.

Nakon jedne pobede i jednog teškog poraza koji ga je doveo do ivice ambisa, sreća mu se osmehnula. Godunov umire 1605. i za sobom na prestolu ostavlja svog sina Fjodora, momka od šesnaest leta, visoke inteligencije i obrazovanja (lično je izradio, primera radi, neverovatno tačnu i detaljnu kartu ondašnje Rusije), i velike snage, kojeg je Boris celog njegovog života spremao za taj trenutak.

Ruski bojari koji podržavaju Prvog lažnog Dimitrija dave gajtanom Fjodora Godunova i njegovu majku. Foto: Wikimedia Commons/www.art-catalog.ru

Ruski bojari koji podržavaju Prvog lažnog Dimitrija dave gajtanom Fjodora Godunova i njegovu majku. Foto: Wikimedia Commons/www.art-catalog.ru

Ruski bojari koji podržavaju Prvog lažnog Dimitrija dave ga gajtanom (bila su potrebna četvorica da ga savladaju), skupa sa majkom mu, i "Dimitrije" biva krunisan za cara.

Dimitrije "samozvanac" međutim nije vladao pametno. Proglašavajući "zlatne slobode" u Rusiji naprečac, time izjednačivši visoko i nisko plemstvo, obradovao je malu vlastelu ali je naljutio onu krupnu, koja je bila moćna. Ni to što je par stotina neregularnih poljskih vojnika bilo u Kremlju nije mu pomagalo, a ni to što je njegova mlada Poljakinja Marina koju je oženio odbila da se preobrati u pravoslavlje, pa je još navodno dovela i dva rimokatolička sveštenika na dvor.

Bojari na čelu sa knezom Šujskim, koji je želeo da on bude car, kuju zaveru protiv Lažnog Dimitrija i šire priče o tome da je homoseksualac, da je prodao Rusiju jezuitima, da širi rimokatoličanstvo i poljske običaje, i tako dalje.

Prvi lažni Dimitrije obećava Žigmundu III da će Ruse preobratiti u rimokatoličanstvo. Foto: Wikimedia Commons/ Radishchev Art Museum

Prvi lažni Dimitrije obećava Žigmundu III da će Ruse preobratiti u rimokatoličanstvo. Foto: Wikimedia Commons/Radishchev Art Museum

17. maja 1606. godine, dve godine nakon što ženidbe, zaverenici napadaju Kremlj; Dimitrije pokušava da pobegne kroz prozor ali lomi nogu pri padu. Neko prilazi i puca mu u glavu. Leš je prvo javno izložen, a potom kremiran; pepeo je ispaljen iz topa u pravcu Poljske.

Oko 500 Poljaka i Litvanaca (ponavljamo, oni još uvek nisu radili po naredbama kralja i velikog kneza, već velikaša koji su ih platili i koji su delovali na svoju ruku i iz svojih interesa; to je možda teško prihvatiti, ali je ta država zbilja bila drugačija od svega u Evropi tog vremena) ubijeno je ili proterano.

44 ČUDESNE ČINJENICE O POLJSKOJ: U poslednjih 400 godina 43 puta su se borili za slobodu zlatnu (FOTO)

Vasilij Šujski je krunisan za cara Rusije, ali nema opštu podršku, a građanski rat nastavlja da besni. Tada se pojavljuje Drugi lažni Dimitrije koji tvrdi da je on zapravo Prvi lažni Dimitrije, koji je opet čudom nekim spasen.

Poslednji minuti Prvog lažnog Dimitrija. Foto: Wikimedia Commons/naholste.info

Poslednji minuti Prvog lažnog Dimitrija. Foto: Wikimedia Commons/naholste.info

Njega "prepoznaje" supruga Poljakinja, što dovodi do toga da ga isti poljsko-litvanski velikaši i vojno i novčano podrže. Sa njim 1607. godine kreće 7.500 hiljada vojnika i kozaka koji čine stravične pohare nad ruskim življem zbog čega se na manastiru Trojstvene lavre svetog Sergeja postavlja kasnije spomen-ploča sa imenovanjem "tri pošasti: tifusa, Tatara i Poljaka".

Međutim, da stvari nisu tako jednostavne i crno-bele kao što bi oni koji traže proste odgovore hteli da nam dokažu, pokazuje ono što se dešavalo 1608. godine. Obećanje da će konfiskovati imanja svih bojara koji su protiv njega, dovodi pod Dimitrijev skut veliki deo običnog ruskog naroda i još više kozaka.

U armiji od preko 100.000 ljudi koja se ulogorila nadomak Moskve bilo je samo 7.000 Poljaka. Upravo je Drugi lažni Dimitrije bio prvi čovek koji je Fjodora Romanova ustoličio za patrijarha, koji je tada uzeo ime Filaret (njegov sin Mihail će postati car nekoliko godina kasnije).

Razbijanje opsade Beča 1683. godine od strane Svete lige, pre svega poljskih husara na čelu sa kraljem Janom III Sobjeskim. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Razbijanje opsade Beča 1683. godine od strane Svete lige, pre svega poljskih husara na čelu sa kraljem Janom III Sobjeskim. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Na žalost ovog "Dimitrija", poljski kralj Žigmung III je nakon gušenja Zebžedovskovljeve pobune (vlastela je u Poljskoj-Litvaniji imala zakonsko pravo da ratuje protiv kralja i velikog kneza ako on radi na rušenju njihovih privilegija; ovaj konkrentni ustanak je propao, ali su zahtevi ustanika prihvaćeni, što je imalo dugoročne posledice) u svojoj zemlji dobio dozvolu od sabora da objavi rat Rusiji, i Poljska se aktivno uključila u sukob.

Žigmundov cilj najverovatnije nije bila Rusija sama po sebi, već korišćenje eventualne pobede u tom ratu za povratak na švedski presto (budući da je bio čovek iz švedske dinastije i desetak godina kralj Švedske, pre nego što je svrgnut).

Da Žigmund promeni mišljenje (nakon što je dugo godina odbijao da se bavi unutrašnjim problemima Rusije) uticala je knjiga koju je izdao poljski putopisac Pavel Palčovski, u kojoj je Rusiju - rastrzanu unutrašnjim sukobima - uporedio sa indijanskim državama Novog sveta: prepunu zlatnih gradova i laku za osvajanje. Poljski sabor nije ostao ravnodušan, kao što nijedan sabor (poslovično gramzivih) plemića ne bi, a tu je takođe bila i ponuda više ruskih bojara koji su carsku krunu svoje zemlje nudili Žigmundovom sinu.

Poljska vojska se vraća kući nakon razbijanja opsade Beča sa ratnim plenom iz turskog tabora, slika Jozefa Branta. Foto: Wikimedia Commons/Piotrus

Poljska vojska se vraća kući nakon razbijanja opsade Beča sa ratnim plenom iz turskog tabora, slika Jozefa Branta. Foto: Wikimedia Commons/Piotrus

Drugi lažni Dimitrije (koga je, začudo, ona Poljakinja Marina sve vreme pratila) nakon gubitka podrške Poljaka ratuje u jugoistočnim delovima Rusije sa promenjivom srećom.

Sa druge strane, poljska vojska pod komandom hetmana Stanislava Žulkjevskog, koji nije podržavao taj rat ali nije mogao da odbije naređenje, prešla je granicu krajem septembra 1609. i počela opsadu Smolenska koji se hrabro držao i odolevao skoro naredne dve godine. Na kraju je pao zbog izdaje. 1610. je osvojen Pskov, a Poljaci su se sudarili sa Šveđanima koji su i sami imali planove da svog vojvodu postave na ruski presto.

Međutim, osnovni problem Poljaka je bio taj što nisu znali šta tačno žele. Odnosno, bilo je nekoliko struja u njihovom taboru, a pojedini učesnici Zebžedovskovljeve pobune su čak planirali da svrgnu Žigmuna III sa pozicije poljskog-litvanskog kralja i velikog kneza i na njegovo mesto postave Drugog lažnog Dimitra, pa možda čak i ruskog cara Vasilija Šujskog.

Kraljevski steg Poljsko-litvanske republike. Foto: Wikimedia Commons/Olek Remesz

Kraljevski steg Poljsko-litvanske republike. Foto: Wikimedia Commons/Olek Remesz

Sam hetman Žulkjevski se takođe sukobio sa Žigmundom zbog obima, metoda i ciljeva ovih ratnih operacija, pošto je bio zauzimao stajalište onog tradicionalnog dela poljskog plemstva koje nije podržavalo agresivne ratove. On je želeo mirnu i dobrovoljnu uniju sa Rusijom, koja će biti ostvarena na sličan način kao sa Litvanijom, pa je i sam ruskim bojarima ponudio "zlatne slobode". Žigmund nije imao nameru da ulazi u takve poduhvate, posebno zato što bi to značilo da mora da pruži neke ustupke Pravoslavnoj crkvi. Hteo je sve, i odmah.

Bacite oko na prekrasni zamak poljskih kraljeva u Krakovu (FOTO)

31. januara 1610. godine Žigmund je bio primio ruske bojare koji su njegovom sinu Vladislavu zvanično ponudili rusku krunu. Žigmund je prihvatio, ali tek onda kada Moskva bude u miru. Sa tim ciljem, naredio je hetmanu Žulkjevskom da krene ka prestonici. Žulkjevski je imao dva izbora: ili da digne pobunu protiv kralja koju zbog saborske odluke nije mogao ničim da opravda, ili da posluša. Odlučio se, logično, za ovo drugo, ali se desilo sve ono što je predvideo da će se desiti.

Bitka kod Klušina u kojoj su malobrojni poljski husari do nogu potukli združene rusko-švedske snage. Foto: Wikimedia Commons/Ze-dan

Bitka kod Klušina u kojoj su malobrojni poljski husari do nogu potukli združene rusko-švedske snage. Foto: Wikimedia Commons/Ze-dan

Poljsko-litvanske snage (toliku vojsku je realno teško kontrolisati) su usput žarile i palile i pljačkale, kao što vojske obično rade, Žigmund je odbijao svaki kompromis sa ruskim sveštenstvom, i zbog svega toga protiv sebe okrenuo mnoge koji su Poljake podržavali a koji su potom prešli na stranu cara Vasilija Šujskog.

4. jula 1610. godine 7.000 čuvenih poljskih krilatih husara su u Bici kod Klušina (u pitanju je selo u kojem će se oko tri veka kasnije roditi Jurij Gagarin) do nogu potukli združenu rusko-švedsku vojsku od nekih 40.000 ljudi. Ovo je sve šokiralo, čak i same Poljake, i podrška Šujskom je isparila. Ruski sabor ga je zbacio sa vlasti, prinudno zamonašio i na kraju poslao Žigmundu u Varšavu.

Nedugo potom, i hetman Žulkjevski i Drugi lažni Dimitrije stižu pred zidine Moskve na čelu dve odvojene vojske. Žulkjevski sa većinom ruskih bojara potpisuje sporazum kojim im hetman garantuje sva prava i privilegije koje imaju poljsko-litvanski vlastelini (mnogima je bilo dosta despotske vlasti careva), ako za uzvrat podrže Vladislava za cara (što su ovi nekoliko puta od Žigmunda već tražili), ako bi se on konvertovao u pravoslavlje.

Bivši ruski car Vasilij IV Šujski doveden je u Varšavu i nateran da kleči pred kraljem Žigmundom III. Foto: Wikimedia Commons

Bivši ruski car Vasilij IV Šujski doveden je u Varšavu i nateran da kleči pred kraljem Žigmundom III. Foto: Wikimedia Commons

U gradu vlada pometnja i velika napetost. Pro-poljska, anti-poljska, pro-švedska i domaća frakcija se sve bore za kontrolu, a narod i vojska ne znaju da li su Poljaci napadači od kojih se treba braniti, ili pak saveznici koje treba dočekati "hlebom i solju", što se kaže.

Na kraju, Moskovljani otvaraju kapije svog grada Poljacima 8. oktobra a bojari mole Žulkjevskog da ih zaštiti od anarhije. Kremlj zaposedaju Poljaci.

Žigmund, podržan od strane fanatičnije katoličke vlastele, ne podržava konverziju svog sina, pa ideja o Poljsko-litvansko-ruskoj uniji ponovo počinje da se raspada.

Ali pre nego što će u potpunosti propasti, hetman Žulkjevski veštim manevrisanjem uspeva da - obećanjima koje nije mogao da ispuni bez dozvole kralja Žigmunda - ubedi kolebljive bojare da umesto Drugog lažnog Dimitrija, Vasilija Galicina i Mihaila Romanova, ipak izaberu Vladislava za cara. Ruski sabor to i radi. Vladislav je novi car.

Poslanstvo moli Dimitrija Požarskog da stane na čelo ustanka protiv poljske posade u Kremlju. Foto: Wikimedia Commons/bg-gallery.ru

Poslanstvo moli Dimitrija Požarskog da stane na čelo ustanka protiv poljske posade u Kremlju. Foto: Wikimedia Commons/bg-gallery.ru

Drugi lažni Dimitrije beži iz moskovske regije i biva ubijen od strane jednog tatarskog kneževića iz svog okruženja. "Njegova" poljska supruga Marina je, međutim, trudna.

Novi preokret je došao kada je Žigmund sebi uvrteo u glavu da on sam, a ne njegov sin, može da sedne na ruski presto i da pokatoliči Rusiju, nesvestan koliko je nepopularan među Rusima i koliko je poduhvat katoličenja nemoguć.

Žigmund je na kraju pristao na zahteve ruskih bojara, ali da on bude regent dok Vladislav ne postane punoletan, i da se bojari i njemu samom zakunu na vernost. Sva podrška Poljacima potom nestaje, ratna dejstva se obnavljaju, a i otac i sin su prinuđeni da se povuku na sigurnije mesto. U Kremlju ostaje samo mala poljska posada koja je sve izolovanija, jer čak i pro-poljski bojari počinju da menjaju stranu.

Kuzma Minjin poziva Ruse na ustanak protiv poljske posade u Kremlju. Foto: Wikimedia Commons/lj.rossia.org

Kuzma Minjin poziva Ruse na ustanak protiv poljske posade u Kremlju. Foto: Wikimedia Commons/lj.rossia.org

Međutim, ona opsada Smolenska je u tom trenutku i dalje trajala, iako je Vladislav bio proglašen za cara i i ako se smolenska posada mladiću zaklela na vernost. Žigmund je tražio da na sve to otvore i kapije Poljacima, što su Rusi odbili (i jedni i drugi su iz svoje perspektive bili u pravu, što se toga tiče).

Naredne godine počinje ustanak u Moskvi protiv poljske posade u Kremlju, koji se brzo pretvara u opsadu zidina slavne tvrđave. Poljaci otimaju patrijarha Ermogena (koji je i uzbunio narod da se digne na oružje), ali on odbija da potpiše izjavu kojom osuđuje anti-poljske akcije.

Ubijen je izgladnjivanjem, nije poklekao (šteta je što ovaj hvale vredan otpor tiraniji nije bio uobičajen i kada je trebalo suprotstaviti se samovolji sopstvenih careva, koji su, poput Ivana Groznog, znali i da tuku sopstvene mitropolite usred hrama, i da ih potom ubiju, kao što se desilo Svetom Filipu II Moskovskom).

Patrijarh Ermogen odbija da blagoslovi Poljake. Foto: Wikipedia/Alex Bakharev

Patrijarh Ermogen odbija da blagoslovi Poljake. Foto: Wikipedia/Alex Bakharev

Sredinom juna Poljaci osvajaju Smolensk, zahvaljujući informaciji jednog ruskog izdajnika. Pod utiskom da će ih Poljaci pobiti, tri hiljade ruskih vojnika se raznosi pucanjem u barut, u sabornoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice.

Krajem 1611. dolazi do stvaranja ruske Druge narodne armije na čelu sa knezom Dimitrijem Požarskim i bogatim mesarom Nižnjeg Novgoroda Kuzmom Minjinom. Početkom januara, delovi poljskih trupa se bune zbog neisplaćenih dnevnica i kreću put Poljske, a Požarski i Minjin pojačavaju opsadu Kremlja. Pokušaj da se opsada razbije uz pomoć 9.000 vojnika pod komandom hetmana Jana Karola Hodkjeviča nije uspeo.

Posle 19 meseci, 6. novembra 1612. godine preživeli Poljaci se predaju (nakon što su ostali bez hrane, navodno su pribegli kanibalizmu, ali to uzmite sa rezervom). Iako im je data čvrsta reč da će imati slobodan prolaz ka domovini, Rusi su polovinu masakrirali odmah po izlasku iz Kremlja.

Poljska posada u Kremlju se predaje Rusima 1612. godine. Foto: Wikimedia Commons/lj.rossia.org

Poljska posada u Kremlju se predaje Rusima 1612. godine. Foto: Wikimedia Commons/lj.rossia.org

Narednih pet godina, osim upada nekontrolisanih bandi pljačkaša koji su delovali na svoju ruku (ali koji su bez obzira na to mnogo muke zadavali Rusima), ništa se vredno pomena nije dešavalo u ovom ratu, iz dva razloga.

Prvo, 21. februara 1613. godine državni sabor izabrao je sada nevoljnog 17-godišnjeg Mihaila Romanova za cara, koji je zahtevao da mu se svi bojari zakunu na vernost na ikoni Presvete Bogorodice. Premda je i dalje bilo struja koje su htele svoje kandidate na prestolu (poput supruge oba lažna Dimitrija koja je imala sina sa drugim od njih), Rusi su već bili umorni od svega. Smutno vreme je završeno.

Drugo, u Poljskoj-Litvaniji bukteo je novi ustanak, ovog puta pobunjene regularne vojske kojoj još uvek nisu bile isplaćene dnevnice zbog toga što je sejm (poljsko-litvanski sabor) odlučio da kazni Žigmunda III zbog neuspeha i gubitka Moskve tako što neće odobriti nove poreze. Ispostavilo se da je to bila najveća vojna pobuna u istoriji te državne zajednice; dve godine su išli po Poljskoj i Litvaniji, žarili i palili, pljačkali, dok nisu poraženi (vojske očito žare i pale sve, i nije ih briga da li su žrtve njihovi sunarodnici).

Plan Moskve koji su izradili Poljaci dok su držali Kremlj početkom 17. veka. Foto: Wikimedia Commons

Plan Moskve koji su izradili Poljaci dok su držali Kremlj početkom 17. veka. Foto: Wikimedia Commons

1617. godine sejm odobrava novi rat, a poljska vojska na čelu sa samim Vladislavom zauzima nekoliko gradova koji ga priznaju za cara. Međutim, sledi serija poraza, ruski ustanak u Smolensku koji dovodi do gubitka grada, i dve neuspešne opsade Moskve koje su propale iz nerazjašnjenih razloga. Decembra 1618. dolazi do potpisivanja mirovnog sporazuma, a Poljsko-litvanska republika se širi na istok i vraća Smolenks pod svoju kontrolu.

SRCE MOSKVE SE ZOVE BEOGRAD: Ruska prestonica krije Srbima nepoznatu priču (FOTO)

Ovaj ugovor je predviđao 15-godišnje primirje, a ratna dejstva su obnovljena momentalno čim je istekao; Rusi su napali prvi, ali su bili poraženi i još su morali da plate 20.000 rubalja odštete. Vladislav, sada poljsko-litvanski kralj i veliki knez, nakon smrti oca, zauzvrat se odrekao pretenzije na ruski carski presto i priznao Mihaila za legitimnog cara, te konačno vratio carske insignije odnesene iz Kremlja.

Bogdan Hmeljnicki ulazi u Kijev. Foto: Wikimedia Commons/Alex Tora

Bogdan Hmeljnicki ulazi u Kijev. Foto: Wikimedia Commons/Alex Tora

Razlog zbog čega smo ovoliko mesta posvetili upravo ovim godinama, leži u tome što su one ključ, pre svega zato što ih Rusi i danas koriste da opravdaju sve potonje zločine nad Poljacima, koji, ruku na srce, daleko prevazilaze sve ono što su Poljaci radili Rusima. No, i Poljaci i Rusi idealizuju svoje a ocrnjuju tuđe, i stvari posmatraju crno-belo, što se ne može raditi ako je cilj objektivna istina. Poljska jeste izvršila invaziju, ali je u samoj Rusiji postojao ogroman broj onih koji su hteli stvaranje personalne ili dinastičke unije.

A ako ste pažljivo čitali, i ako ste pošteni, shvatićete ponašanje obe strane na ispravan način, pošto su se obe strane u datim okolnostima ponašale krajnje prirodno i očekivano, onako kako se sve zemlje i narodi ponašaju. Sve države teže širenju, sve države teže odbrani od širenja drugih.

RAZLOGA ZBOG KOJIH POLJACI MRZE RUSE: Dobro ćete posle ovoga razmisliti na čijoj ste strani (FOTO)

Uglavnom, mir nije dugo potrajao. Dve moćne države, jedna do druge, to nikada ne sluti na dobro.

Potop. Karta koja pokazuje združenu rusko-švedsku invaziju na Poljsko-litvansku republiku. Foto: Wikimedia Commons/Halibutt

Potop. Karta koja pokazuje združenu rusko-švedsku invaziju na Poljsko-litvansku republiku. Foto: Wikimedia Commons/Halibutt

Koristeći kozački ustanak u Ukrajini a protiv poljskih velikaša, koji je predvodio hetman Bogdan Hmeljnicki, Rusija napada Poljsku-Litvaniju 1654. Naredne im se pridružuju Šveđani.

I jedni i drugi (posebno Šveđani) će u narednih trinaest godina sejati smrt po Poljskoj-Litvaniji (trećina stanovnika je ubijena ili usmrćena drugim metodama), opljačkati je, uništiti i sravniti sa zemljom (jedan poljski istoričar kaže da je razmera razaranja bila veća nego u Drugom svetskom ratu). Poljaci zbog toga ovaj period svoje istorije nazivaju Potopom, a ta se reč pre svega odnosi na delovanje Šveđana.

Dugo su Poljaci bili na kolenima, ali se nisu predali čak ni kada su gotovo celu zemlju bili izgubili (svedeni na malenu oblast na samom jugozapadu, dve trećine ostatka su bili okupirali Rusi a jednu trećinu Švedi), a 1660. su počeli da se vraćaju u igru.

Alegorija Prve podele Poljske prikazuje rusku caricu Katarinu II, Jozefa II od Austrije i Fridriha Velikoga od Pruske kako se raspravljaju oko plena. Foto: Wikimedia Commons/Pieter Kuiper

Alegorija Prve podele Poljske prikazuje rusku caricu Katarinu II, Jozefa II od Austrije i Fridriha Velikoga od Pruske kako se raspravljaju oko plena. Foto: Wikimedia Commons/Pieter Kuiper

Sedam godina i mnogo bitaka kasnije, potpisani su sporazumi kojim su Švedi proterani, ali je Rusija proširena te je došla na levu obalu Dnjepra (uz obećanje pobunjenim kozacima da će imati samoupravu, što je vrlo brzo prekršeno, pa im je bilo još gore nego pod Poljacima) a povratila je i Smolensk.

Poljska-Litvanija je prestala da bude velika sila, a u narednim decenijama uplitanje okolnih zemalja u unutrašnje stvari ove države bivale je sve veće i veće, posebno zato što u sejmu (poljsko-litvanskom saboru) svaki od stotinak plemića imao pravo da uloži veto i da time poništi svaku odluku.

Ovo je kulminiralo tokom Rata za poljsko nasleđe (1733-1738), kada su se sve okolne zemlje umešale u izbor novog kralja i velikog kneza, sa jedne strane Rusi (čiji se ambasador tada i narednih decenija navodno ponašao kao vicekralj, de fakto diktirajući zakone), Prusi i Habzburzi, a sa druge Francuzi i Španci. Ovi prvi su bili pobednici i pola veka kasnije obrisaće Poljsko-litvansku republiku sa karte sveta.

Rejtan, ili Pad Poljske. Slika velikog poljskog slikara Jana Matejka prikazuje Tadeuša Rejtana (dole desno) kako protestuje protiv Prve podele Poljske. Foto: Wikimedia Commons/Bogomolov.PL

Rejtan, ili Pad Poljske. Slika velikog poljskog slikara Jana Matejka prikazuje Tadeuša Rejtana (dole desno) kako protestuje protiv Prve podele Poljske. Foto: Wikimedia Commons/Bogomolov.PL

Nakon propasti prvog pokušaja rušenja ruskog uticaja u novoj vlastelinskoj buni, dogodila se 5. avgusta 1772. godine Prva podela Poljske kada je Rusija zajedno sa Pruskom i Austrijom anektirala delove Poljske-Litvanije. Dve decenije kasnije, 23. januara 1793. godine isti akteri su izvršili Drugu podelu Poljske, da bi 24. oktobra 1795. dovršili ubijanje te države Trećom podelom Poljske kojom je izvršena eliminacija Poljske i Litvanije kao suverenih zemalja za naredne 123 godine.

Najveći deo je došao pod kontrolu Rusije, i tehnički se zvao Kraljevina Poljska na čijem je tronu bio ruski car (međutim, vrlo brzo će ta delimična autonomija biti u potpunosti ukinuta), a tek se na nekoliko godina tokom Napoleonskih ratova Poljska vratila na kartu sveta. Logično, bili su na strani Francuske, i logično, nakon sloma Bonaparte, Rusi su se svetili.

Dva velika poljska ustanka su buknula protiv Rusije tokom 19. stoleća, Novembarski (1830-1831) i Januarski (1863-1864). Oba su ugušena u krvi, a to je po svemu ličilo na turski teror nad srpskim življem nakon sloma Prvog srpskog ustanka (još jedan dokaz da se sve vojske ponašaju identično krvoločno), što je ostalo u živom sećanju poljskog naroda (kao i litvanskog, koji je takođe učestvovao). Poljsko plemstvo, koje je uglavnom bilo to koje je čuvalo "vatru" nacionalne svesti, sistematski je uništeno ili prognano, kao i inteligencija.

Rimokatolička crkva u Viljnusu srušena 1877. godine po naredbi ruskih vlasti. Nisu sve rušene, mnoge su pretvarane u pravoslavne bogomolje. Foto: Wikimedia Commons/

Rimokatolička crkva u Viljnusu srušena 1877. godine po naredbi ruskih vlasti. Nisu sve rušene, mnoge su pretvarane u pravoslavne bogomolje. Foto: Wikimedia Commons/

Sve to vreme trajala je rusifikacija Poljske i Litvanije, koju čak i Tolstoj pominje u svojim delima. Litvance su Rusi proglasili Rusima (iako oni uopšte i nisu Sloveni) koje su zavarali Poljaci i rimokatolici, a onda su i same Poljake proglasili za Ruse koje su zavarali rimokatolici.

Zamislite da neko vašu zemlju drži pod okupacijom, a da pokušava da vas utopi u sebe, da izbriše vaše postojanje kao posebnog naroda, da vas više nema, da postanete nešto drugo. Ako vam to zvuči poznato i ako se sećate onog ustaškog “trećinu Srba pokatoličiti, trećinu prognati, a trećinu pobiti”, onda ćete shvatiti koliko je ovo bolno za Poljake za koje su ruski imperatori odlučili da će ubuduće biti Rusi.

Poljski jezik i pismo su bili van zakona, poljski učitelji su ubijani i proganjani, kultura satirana i uništavana, rimokatolička im je vera bila sputavana na svakom koraku i sve se radilo da se ona uništi, svaki pomen poljskog nacionalnog imena i slavne prošlosti je značio ili smrt ili sibirsko utamničenje, njihove etničke teritorije su im otimane i davane ili Rusima ili poljskim izdajicama.

Ruski i nemački vojnici u razgovoru tokom združenog napada na Poljsku 1939. godine. Foto: Wikipedia Commons/Bundesarchiv

Ruski i nemački vojnici u prijateljskom razgovoru tokom združenog napada na Poljsku 1939. godine. Foto: Wikipedia Commons/Bundesarchiv

Uglavnom, Poljska i Litvanija su obnovljene nakon Prvog svetskog rata (i nakon rata protiv sada boljševičke Rusije), ali to nije dugo trajalo. 23. avgusta 1939. godine Hitler i Staljin su dogovorili Pakt o međusobnom nenapadanju čiji je Tajni protokol predviđao podelu Istočne Evrope između nacističke Nemačke i sovjetske Rusije (argument da to nije bila Rusija već Sovjetski Savez je isto kao kada bismo rekli da nije Engleska ta koja nas je recimo bombardovala već Velika Britanija; Engleska dominira Britanijom, kao što je Rusija dominirala SSSR-om, i kao što je Poljska dominirala Poljsko-litvanskom republikom).

Hitler je napao Poljake već 1. septembra, a Sovjetski Savez je to isto uradio sedamnaest dana kasnije, udarivši s leđa, što ih je potpuno dotuklo nakon što su neko vreme uspevali da Nemcima pruže žestok otpor i da im unište celu jednu diviziju. Rusi i Nemci su se sreli na rekama Narevu, Bugu, Visli i Sanu, rukovali se, zapalili cigarete, sipali piće i nazdravili.

To se ne zaboravlja, a mnogi Poljaci to nisu u stanju ni da oproste, kao što nisu u stanju ni da oproste Katinsku šumu u kojoj je 1940. sovjetski NKVD izvršio pokolj 22.000 poljskih oficira, intelektualaca, naučnika, pisaca, umetnika, profesora, učitelja, žandarma, zemljoposednika, fabrikanata, advokata, državnih službenika, sveštenika... Poljaci na ovaj događaj gledaju kao na novu genocidnu rusku politiku, sa istim starim ciljem.

Jedna od masovnih grobnica u Katinskoj šumi u kojoj su Rusi izvršili pokolj poljskog oficirskog kadra i inteligencije. Foto: Wikimedia Commons/Zbrodnia katyńska w świetle dokumentów

Jedna od masovnih grobnica u Katinskoj šumi u kojoj su Rusi izvršili pokolj poljskog oficirskog kadra i inteligencije. Foto: Wikimedia Commons/Zbrodnia katyńska w świetle dokumentów

Da stvar bude gora, Sovjeti su u periodu 1937-38. već bili poubijali 111.091 etničkih Poljaka, koji su živeli u SSSR, i onih koji su bili “optuženi” da su Poljaci, i to tako što je NKVD proizvoljno hapsio i osuđivao sve ljude sa prezimenima koja su zvučala poljski (to se radilo čak i tako što bi otvorili telefonski imenik i tražili prezimena koja zvuče "pogrešno").

Skočimo sada u 1944. godinu. Poljaci – preživevši godine paklene nacističke okupacije tokom kojih je Rusija promenila stranu i postala saveznik Poljske umesto što je do tada bila saveznik nacista – su 1. avgusta podigli ustanak sa glavnim žarištem u Varšavi, brižljivo vodeći računa da se poklopi sa sovjetskim dolaskom na obale Visle.

Poljska Armija krajova (odnosno: Domovinska armija) – koja je bila direktna paralela Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, koja je bila zapravo jedini pokret otpora u okupiranoj Poljskoj (tamošnji partizani su bili beznačajna sila pre dolaska Crvene armije, za razliku od naših partizana) – preuzela je kontrolu nad centrom Varšave ali su Sovjeti jednostavno ignorisali svaki njihov poziv u pomoć i svaki pokušaj da se uspostavi radio-kontakt te ostali na drugoj strani reke, nepomični.

Lepe Poljakinje u pokretu otpora tokom Varšavskog ustanka 1944. Rusi im nisu pomogli da bi Nemci mogli neometano da ih unište. Foto: Wikimedia Commons/Jerzy Tomaszewski

Lepe Poljakinje u pokretu otpora tokom Varšavskog ustanka 1944. Rusi im nisu pomogli da bi Nemci mogli neometano da ih unište. Foto: Wikimedia Commons/Jerzy Tomaszewski

Na ubeđivanje Vinstona Čerčila da se Armiji krajovi pomogne Staljin je ostao nem; šta više, Staljin je odbio čak i da dozvoli američkim i britanskim avionima koji su snabdevali opkoljene Poljake da slete na sovjetske aerodrome i da dopune gorivo.

Drugim rečima, Sovjeti su pustili Nemce da uguše Varšavski ustanak, da ubiju ono poslednje vredno a živo u poljskom narodu, sve ono što nije bilo komunističko, što su ovi i uradili. Kada je sve u suštini bilo gotovo, sredinom septembra, Sovjeti su se radi reda aktivirali.

Procena je da je u ovim zbivanjima bespotrebno stradalo oko 16.000 pripadnika poljskog pokreta otpora i ukupno 150-200.000 civila. Varšava je postala bivši grad, bukvalno je ležala u ruševinama, a Staljin je zadovoljno trljao ruke jer je odmah posle toga Poljska ušla u sferu uticaja Sovjetskog Saveza, iako Poljaci, kao ni mi, nisu želeli komunizam.

Poljska žene i deca beže iz Varšave nakon sloma ustanka 1944. Rusi su čekali na drugoj obali Visle da bi Nemci mogli neometano da unište poljski pokret otpora. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv

Poljska žene i deca beže iz Varšave nakon sloma ustanka 1944. Rusi su čekali na drugoj obali Visle da bi Nemci mogli neometano da unište poljski pokret otpora. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv

Narodna Republika Poljska će biti marionetska država SSSR-a sve do pada Berlinskog zida, a Crvena armija će permanentno imati ogroman broj svojih (iz poljske perspektive: okupacionih) vojnika na njenoj teritoriji. Istina, taj broj je stabilno padao sa pola miliona neposredno nakon rata, ali je čak i 1989. godine bilo 40.000 naoružanih Rusa u Poljskoj.

Uglavnom, Poljska je naterana na legalizaciju otimanja svojih bivših a istorijskih teritorija koje je SSSR uzeo još 1939. godine dok je bio u prijateljstvu sa Hitlerom, a zauzvrat su dobili nemačke teritorije na zapadu sa kojih su Nemci deportovani.

Sledio je i novi talas ubijanja poljske inteligencije i uništavanja poljske kulture, kao i suzbijanje bilo kakvog otpora Kremlju, posebno onog koji je dolazio od nezavisnog sindikata “Solidarnost” koji je vodio Leh Valensa.

Red ispred državne prodavnice u Poljskoj tokom '80-ih godina prošlog veka. Foto: Wikimedia Commons/Niki K

Red ispred državne prodavnice u Poljskoj tokom '80-ih godina prošlog veka. Foto: Wikimedia Commons/Niki K

U tome su učestvovali i sami poljski komunistički funkcioneri, da li zbog slepog poslušništva prema Moskvi, da li zato što nisu želeli da se njihovoj zemlji desi isto što i Čehoslovačkoj koja je, u pokušaju da sovjetskom tipu socijalizma da ljudski lik, došla u situaciju da bude vojno napadnuta od strane Sovjetskog Saveza i njihovih ostalih satelita i da bude okupirana (zbog čega ni Česi ne vole Ruse).

Možete da kažete da su Poljaci sve ovo zaslužili zbog desetak godina mešanja u unutrašnja pitanja Rusije početkom 17. veka, ili da su to zaslužili zato što su rimokatolici, ali onda nećete biti ništa bolji od onih koji nas ubijaju zato što smo Srbi.

Poljaci i Rusi su nam podjednako braća, slovenska braća, i ne bi trebalo da zauzimamo strane zbog tuđih i veštačkih podela na katolike i pravoslavce; trebalo bi da pokušamo da ih pomirimo, ako je to uopšte moguće. Zbog čega? Pa, zato što prošlost ne može da se promeni, samo budućnost, a budućnosti nema ako se svi budemo ubijali dok svi ne nestanemo i dok na naše mesto ne dođu neki pametniji narodi.

Protest Poljaka za srpsko Kosovo. Foto: Fejsbuk/Poljaci za srpsko Kosovo

Protest Poljaka za srpsko Kosovo. Foto: Fejsbuk/Poljaci za srpsko Kosovo

(O. Š.)

Tagovi: Carska Rusija, Istočna Evropa, Istorija, Kremlj, Poljaci, Poljska, Poljsko-litvansko kraljevstvo, Rusi, Rusija, Sloveni

Pogledajte sve vesti u poslednja 24 sata

Komentari (43)
Poređaj komentare:
  • V
    Vasa

    Ja sam upoynao poljake i jako su mi bliski..Pisac daje isuvise svojih proiyvoljnih komentara..ostalo okej.Da li smo mi zeleli komuniyam.A yasto ne..kome smeta jednakost,bratstvo..itd..

  • N
    nikola

    sjajan tekst!poljaci su nasa braca.imaju neverovatnu istoriju,doziveli najvece slave sa svojom najboljom konjicom na svetu(krilne husare,koje su,uzgred prihvatili od nas srba)i puno propatili..ko zna koliko su suza prolili kad uce o svojoj istoriji.zao mi je sto to ljudi u srbiji zadojeni preteranom ljubavlju prema rusiji ne kapitaju..

  • С
    Сербия любит Россию

    Како то Срби незаслужено више воле Русе него Пољаке?Па није Пољска никада у историји бранила и ослобађала Србију већ је то радила искључиво Русија и само се Руска крв проливала за ослобођење српског народа.А да незаборавите да је покојни Папа Иван Павле II који је учествовао у разбијању Југославије и залагао се за бомбардовање Србије и Црне Горе био управо пољак

Htele drugaru da ukradu telefon, on ih opasno ispalio i smejao se kao navijen (VIDEO)

Trenutak kada se devojčici (3) vratio sluh: Tata ponovo može da joj kaže da je voli (VIDEO)

Kraljica i princ Čarls nikada ne putuju bez ove morbidne stvari u prtljagu

Beba kengur Kaja je izgubila porodicu, ali je dobila "ljudsku majku" (VIDEO)

"Rat" arheologa i vulkanologa u Pompeji: Neki su ljuti zbog novih istraživanja

Pronađena nestala francuska podmornica posle pola veka: U njoj bilo 52 člana posade (VIDEO)

Ovo je "ubica" test inteligencije: Ima samo 3 pitanja, a retko ko i na jedno tačno odgovori

Ovog čoveka ne smete da iznenadite, jer će mu ispasti oči (VIDEO)

Cigarete su prevaziđene: Oni šmrču duvan i uživaju u tome (VIDEO)

Otklonjeni svi problemi: Indija lansirala raketu na Mesec (FOTO) (VIDEO)

Indonezija šalje 50 policajaca s viškom kilograma na mršavljenje

Turisti pošli u obilazak Islanda helikopterom, a onda su na kopnu ugledali leševe 50 kitova

Ova devojčica je majstor hoverborda i slatka je kao "šećerac-medenac" (VIDEO)

Milijarder otplatio studentski dug celoj generaciji - 40 miliona dolara, sitnica

Zašto semafori imaju svetla baš u crvenoj, zelenoj i žutoj boji

Otkrivene kornjače koje svetle u mraku - i to u različitim bojama

Princ Džordž danas puni 6 godina: Njegova majka napravila je fotke na kojima je dečak presladak

Pogledajte dobro ovaj snimak, vratiće vas u detinjstvo! (VIDEO)

Hoćete osveženje od žege? Biće dovoljno samo da pogledate po čemu kliza ovaj momak (VIDEO)

Žive na ivici sveta i na temperaturi od minus 50, a opstaju zahvaljujući jednoj životinji

Pingvini provalili u suši restoran da prave gnezdo: Izgrizli policajce koji su ih izbacili

Dečko večerao s devojkom, a onda je počeo da se guši: Konobar Vasilis je u sekundi sve rešio (VIDEO)

Rusi otkrili podzemnu građevinu nastalu 300 godina posle Hrista (VIDEO)

Pleme sa Nove Gvineje izolovano je od sveta. Svi su ljudožderi, a jako su ljubazni prema nepoznatima

Roštiljdžija pronašao fenomenalan način kako da u trenu ohladi meso (VIDEO)

Pas se uneredio u kući, a onda je "naleteo" robot usisivač - gazdi pozlilo od prizora (FOTO)

Meda proglašen genijem za beg: Preskočio je ogradu od 4 metra i žice pod naponom i pobegao

Nezapamćeni užas: Majka bacila bebu u kanalizaciju, dete spasili psi lutalice (VIDEO)

Sojuz poleteo prema Međunarodnoj svemirskoj stanici sa rampe sa koje je u svemir krenuo i Gagarin

Šta radi ova lepotica? Raširila noge, pokazala šta ume, a onda iznervirala pratioce (VIDEO)

Za nekoliko decenija ovaj grad neće postojati jer će biti pod vodom: Tone brže nego bilo koji drugi

Muškarac se popeo na avion pre poletanja, šokirani putnici sve snimili (VIDEO)

Kamera snimila napad na gradski autobus: Izvadio čekić iz auta u pokretu i krenuo da udara (VIDEO)

Muškarac svaki put kad očisti nešto u kući dobije - oralni seks i trbušni ples

Deka Proka pronalazač zaprepastio meštane, jezdio u ovakvom vozilu po gradu (VIDEO)

Kasnila na stanicu, pobegla obezbeđenju, pa podglavila nogu ka šinama kako bi sprečila da voz krene

U Izraelu otkrivena drevna crkva koja je bila rodna kuća Svetog Petra (VIDEO)

Jao, ala ovo boli! Pa ti posle guraj nos tamo gde na treba (VIDEO)

Fotografija koja je nasmejala Grčku: Žena se s loncem na glavi štiti od zemljotresa (FOTO)

Ovo je Omčo, "bosanska seljačina": Njegov snimak iz Zagreba osvojio je čitav region (VIDEO)

Ova zlatna ribica nije mogla da pliva, vlasnik joj je napravio "invalidska kolica" (VIDEO)

Vozio svojom trakom kada je iza krivine naleteo kombi sa prikolicom (VIDEO)

/
<% galerijaAlt  %>

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima