• 12

SVE O 800 GODINA MUSLIMANSKE VLADAVINE ŠPANIJOM: Al Andaluz, vandali i osvajači IBERIJE (FOTO)

Dobro, celom Španijom su vladali trista godina, ali su ogromnim delovima Iberijskog poluostrva vladali mnogo duže od toga. Kako je vreme odmicalo njihova se teritorija smanjivala, i na kraju su načisto izbačeni 1492. Ali, duže ih je bilo na tom tlu nego što je prošlo od njihovog proterivanja

  • 12
Karta ekspanzije kalifata od Muhameda do Omejada. Doprinos potonjih je obojen žutim. Foto: Wikimedia Commons/DieBuche

Karta ekspanzije kalifata od Muhameda do Omejada. Doprinos potonjih je obojen žutim. Foto: Wikimedia Commons/DieBuche

Tokom Omejadskog kalifata i vladavine Al-Valida I, jedna mala grupa muslimanskih ratnika na čelu sa berberskim zapovednikom Tarikom ibn Zijadom iskrcala se na Gibraltaru 30. aprila 711. godine, navodno da bi intervenisala u vizigotskom građanskom ratu.

Nakon što je porazio kralja Roderika u julu mesecu, pridružio mu se Musa ibn Nusair, guverner Ifrikije (Afrike).

Njih dvojica su u narednih sedam godina osvojili praktično celo Vizigotsko kraljevstvo, potom prešli Pirineje i zauzeli Septimaniju, današnju jugozapadnu Francusku.

Interesantno, ni u jednom trenutku islamska vojska nije brojala više od 60.000 ljudi, mada je i to mnogo za doba o kojem je reč.

Iberijsko poluostrvo je postalo provincija Omejadske imperije pod nazivom al-Andaluz, čija etimologija do današnjeg dana ostaje nejasna (neki kažu da dolazi od imena Atlantide, mada predanje kaže da dolazi od Vandala).

Al-Andaluz oko 750. godine. Kraljevina Asturija je vizigotski patrljak na severu iz koje su rekonkistom stvorene današnja Španija i Portugalija. Foto: Wikimedia Commons/Little Professor

Al-Andaluz oko 750. godine. Kraljevina Asturija je vizigotski patrljak na severu iz koje su rekonkistom stvorene današnja Španija i Portugalija. Foto: Wikimedia Commons/Little Professor

Al-Andaluz je bio potčinjen Ifrikiji, tako da je prvih decenija guverner bio imenovan od strane emira Keruana, a ne od strane kalifa u Damasku. Glavni grad provincije je postala Kordoba, i krenulo je naseljavanje muslimana: Arabljani na jugu i istoku, Berberi na zapadu i u centralnim oblastima.

Što se tiče vizigotske vlastele koja je odbila da se potčini (ko je pristao da klekne mogao je da zadrži svoje posede), oni su izbegli na maleni, uski obalsko-planinski pojas krajnjeg severa gde su formirali Kraljevinu Asturiju.

Već 720. godine guverneri al-Andaluza krenuli su u pohod na Akvitaniju, ali ih je naredne godine u Bici kod Tuluza do nogu potukao vojvoda Odo Veliki; navodno je bilo na desetine hiljada mrtvih na strani islamske vojske, što je u vekovima koji su usledili ostalo u njihovom kolektivnom pamćenju kao velika tragedija.

Velelepna unutrašnjost džamije u Kordobi, koja je kasnije pretvorena u katedralu. Foto: Wikimedia Commons/Jim Gordon

Velelepna unutrašnjost džamije u Kordobi, koja je kasnije pretvorena u katedralu. Foto: Wikimedia Commons/Jim Gordon

Naredne godine počinje ono što istoriografija naziva Rekonkistom, odnosno, hrišćanskim ponovnim osvajanjem izgubljenih teritorija: u dolini Kovadonga u Asturiji, kralj Pelajo je na čelu par stotina ljudi porazio muslimansku vojsku. Međutim, ova bitka je ili izmišljena ili nebitna, jer je nijedan islamski izvor uopšte i ne pominje; biće da je ovo drugo, i da je tek potomstvo ovome dalo veliki značaj.

Međutim, novi zapovednik Abdul Rahman Al Gafiki guši pobunu berberskog vođe Osmana ibn Naise (inače saveznika vojvode Oda, koji je svoju ćerku udao za ovog glasovitog Berbera) i ponovo prelazi u Akvitaniju, i pobeđuje Oda.

Odo zove u pomoć Franke, i obećava da će priznati njihovu vlast.

Salon dvorca u Sevilji, izgrađen sa vreme mavarske vlasti nad Pirinejskim poluostrvom. Foto: Wikimedia Commons/James Gordon

Kupola salona dvorca u Sevilji, izgrađen sa vreme mavarske vlasti nad Pirinejskim poluostrvom. Foto: Wikimedia Commons/James Gordon

Franci dolaze na čelu sa Karlom Martelom.

10. oktobra 732. godine odigrava se Bitka kod Poatjea, diskutabilna prekretnica u istoriji Starog kontinenta. Franci odnose ubedljivu pobedu i zaustavljaju nalet muslimana ka dubini našeg kontinenta.

Nakon nje, anonimni španski monah, nastavljač letopisa Isidora de Beha, prvi put će u istoriji pismenosti oduševljeno napisati reč "Evropljani". Evropljani su pobedili muslimane. Naša zajednica, ujedinjena pred istim neprijateljem. To je najvažnija bitka u srednjem veku, važnija za Evropu i od Kosovske. Čak i Njegoš u "Gorskom vijencu" piše: "Francuskoga da ne bi brijega / Arabijsko more sve potopi".

La Hiralda, danas zvonik Seviljske katedrale, prvobitno minaret džamije sagrađen od strane Mavara. Foto: Wikimedia Commons/Diliff

La Hiralda, danas zvonik Seviljske katedrale, prvobitno minaret džamije sagrađen od strane Mavara. Foto: Wikimedia Commons/Diliff

734. godine muslimani iz al-Andaluza će krenuti u novi pohod na današnju Francusku, osvojiće Avinjon i Arl i veći deo Provanse, dočepaće se čak i severnih delova doline Rone, kod Ženeve, doćepaće se i Burgonje, ali sve uzalud, momentum su izgubili kod Poatjea. Karlo Martel će ih 739. godine trajno proterati uz pomoć Langobarda, a Pipin Mali dvadeset godina docnije svojim osvajanjem Septimanije zapečatiti iza Pirineja.

Za sve to vreme, kao i u narednim vekovima, tenzije između Arabljana i Berbera su rasle i eksplodirale. Berberi su bili brojniji, dali su puno više vojnika za osvajanje al-Andaluza, ali su dobili manji plen, niže dužnosti i puno teže zadatke. Arabljani su se uglavnom loše prema njima ophodili, zbog čega su ovi praktično neprestano dizali pobune.

Unutrašnji ratovi između Arabljana, Berbera i Sirijaca koje je Damask poslao da pomognu Arabljanima, potresali su al-Andaluz čak i dok je trajalo ovo napadanje franačkih zemalja o kojima je iznad bilo reči, tako da je veliko pitanje šta bi se desilo da su muslimani bili složni.

Dvorište devica u Seviljskom dvorcu, sagrađenom za vreme mavarske dominacije Iberijskim poluostrvom. Foto: Wikimedia Commons/Cat from Sevilla, Spain

Dvorište devica u Seviljskom dvorcu, sagrađenom za vreme mavarske dominacije Iberijskim poluostrvom. Foto: Wikimedia Commons/Cat from Sevilla, Spain

Još jedna bitna posledica ovih etničkih sukoba među muslimanima u al-Andaluzu bilo je i širenje Kraljevine Asturije, koja je iskoristila to što su berberski pobunjenici napustili utvrđenja na granici i spustila se iz Kantabrijske visije u koju je bila zbijena prethodnih dvadesetak godina.

Tako je kralj Alfonso I pripojio svom kraljevstvu Galiciju i Leon, te evakuisao sve hrišćanske žitelje između Kantabrijskih planina i reke Duero, čime je čitavo to ogromno područje ostavio nenaseljenim (zbog čega su tu oblast prozvali Duerska pustinja); ono će većim delom i ostati nenaseljeno nekoliko vekova, i tek će sto godina kasnije krenuti postepena repopulacija.

Paralelno sa svim tim događajima, dinastija Omejada je gubila kontrolu u sukobu sa Abasidima, i klan Fihrida je praktično uspostavio autonomnu vlast u svim zapadnim provincijama kalifata, uključujući i al-Andaluz. Kada su Abasidi svrgnuli Omejade, Fihridi su pokušali da se dogovore sa novim kalifom ali ih je ovaj "oduvao" i tražio totalno pokoravanje.

Kordopski emir Abdurahman I iz dinastije Omejida. Spomenik je u novije vreme podignut na jugu današnje Andaluzije, u primorskom gradu Almunjekaru. Foto: Wikimedia Commons/NoelWalley

Kordopski emir Abdurahman I iz dinastije Omejida. Spomenik je u novije vreme podignut na jugu današnje Andaluzije, u primorskom gradu Almunjekaru. Foto: Wikimedia Commons/NoelWalley

Fihridi tada čine veliku grešku i iz inata pozivaju Omejade (predvođene Abdurahmanom, koji je iz vladajuće porodice ovog klana jedini preživeo pokolj od strane Abasida) da dođu u al-Andaluz, da budu njihovi gosti i pod njihovom zaštitom. Omejade, sinove i unuke kalifa, koji imaju daleko veće pravo da vladaju od njih? Velika greška.

Abdurahman (poznat i pod nadimcima "Imigrant", ali i "Soko Kurejša" i "Soko Andaluza"), svrgava Jusufa al-Fihrija, proglašava se za emira Kordobe i odbija da se pokori Abasidima. Veći deo arabljanske vlastele ga podržava, a otpor onih koji se bune slama stvaranjem stajaće vojske regrutovane među neobuzdanim Berberima.

Tokom narednih sto pedeset godina, nominalno, omejadski emiri Kordobe imaće nominalnu vlast nad celim al-Andaluzom, ali će realna vlast zavisiti od kompetencije i snage svakog pojedinačnog emira. Drugim rečima, krajiške muslimanske vojvode koje su čuvale granice prema hrišćanskim kraljevstvima, bile su praktično nezavisne, pa tako vlast emira Abdalaha ibn Muhameda oko 900. godine nije išla dalje od zidina Kordobe.

Kordopski kalifat i hrišćanska kraljevstva na tlu Pirinejskog poluostrva u 10. veku. Foto: Wikimedia Commons/Alexandre Vigo

Kordopski kalifat i hrišćanska kraljevstva na tlu Pirinejskog poluostrva u 10. veku. Foto: Wikimedia Commons/Alexandre Vigo

No, već njegov unuk Abdurahman III, počev od 912. godine, brzopotezno obnavlja omejadsku vlast u celom al-Andaluzu, pa čak i po Severnoj Africi. 929. godine proglašava se za kalifa, da bi se odupro Fatimidima koji su isto učinili uprkos tome što može postojati samo jedan kalif na svetu (Abasidi su već držali to zvanje). Zadržao ga je i kada je opasnost prošla.

Period Kordopskog kalifata smatra se zlatnim dobom al-Andaluza. Kultura, nauka, filozofija i ekonomija su cvetale; poljoprivreda, sa svojim sofisticiranim sistemom navodnjavanja, bila je najnaprednija u Evropi; pismenost im je bila na najvišem nivou na našem kontinentu.

Kordoba je imala po nekim procenama čak 500.000 stanovnika, što znači da je možda bila i veća od Carigrada. Kada su hrišćani osvojili Toledo, ceo rimokatolički svet je nagrnuo da uči u tamošnjim bibliotekama i na univerzitetu. Smatra se da je to pokrenulo i renesansu.

Almoravidska imperija od sredine 11. do sredine 12. veka. Foto: Wikimedia Commons/Omar-Toons

Almoravidska imperija od sredine 11. do sredine 12. veka. Foto: Wikimedia Commons/Omar-Toons

Početkom 11. veka, nakon građanskog rata, kalifat se raspao i uspostavljene su brojne islamske kraljevine, "taife". Njihova nesloga je dovela do širenja hrišćanskih kraljevina, kojih je sada bilo mnogo više od početne Asturije: Navara, Leon, Portugalija, Kastilja, Aragon, Barselona: to su sada bili igrači.

Zbog toga su vladari taifa pozvali u pomoć berberske Almoravide iz Magreba, koji su odbili hrišćanske napade, vratili al-Andaluz do Barselone, ali ujedno i anektirali sve taife.

Vladaće oko sto godina, kada će ih smeniti nova berberska dinastija, Almohadi, koju će par decenija docnije hrišćani pobediti u Bici kod Navas de Tolosa. Almohadi će ostati prisutni još desetak godina, ali lišeni prestiža; taife će početi da se obnavljaju, ali oslabljene, jedna po jedna padaće pod Portugaliju, Kastilju i Aragon.

Dvorac Alhambra u Granadi, sedište vlasti emira i sultana. Foto: Wikimedia Commons/bernjan

Dvorac Alhambra u Granadi, sedište vlasti emira i sultana. Foto: Wikimedia Commons/bernjan

Sredinom 13. veka ostaće samo Granadski emirat, na samom jugoistočnom delu današnje Španije; Kastilji će morati da plaćaju danak u zlatu, dovožen iz današnjeg Malija i Burkine Faso.

Poslednja muslimanska pretnja po hrišćansku Španiju zbiće se sredinom 14. veka, sa usponom Marinida u Maroku koji će staviti Granadu pod svoju čizmu ali će izgubiti od hrišćanske koalicije u Bici kod Salada.

Sreća u nesreći za Granadu je bilo to što je veći deo vojske kastiljanskog kralja Alfonsa XI stradao od kuge 1350. godine, pa se njegov naslednik kralj Petar nagodio sa muslimanima. Nakon toga se okrenuo hrišćanskim susedima na poluostrvu - sa ciljem konsolidacije i objedinjavanja, do čega je na kraju i došlo i čiji je proizvod u suštini današnja Španija - Granada je sebi ni kriva ni dužna obezbedila još 150 godina postojanja.

Granadski emirat od 13. do kraja 15. veka. Foto: Wikimedia Commons/Té y kriptonita

Granadski emirat od 13. do kraja 15. veka. Foto: Wikimedia Commons/Té y kriptonita

Konačni pad je počeo 1469. godine kada su Ferdinand od Aragona i Izabela od Kastilje, "Katolički monarsi", stupili u brak, i krenuli da osvajaju stopu po stopu ostatka al-Andaluza. Januara 1492, godine u kojoj je otkrivena Amerika, sultan Muhamed XII je predao Katoličkim monarsima ključeve po lepoti nadaleko čuvene palate Alhambre (vladari Granadskog emirata nosili su titulu sultana).

Premda su Muhamed XII i mnoštvo njegovih velikaša dobili zemlju u planinama, ubrzo su shvatili da je život pod hrišćanskim vladarima nepodnošljiv pa su otišli u trajno severnoafričko iseljeništvo. Obični muslimani su ili porobljeni ili proterani, iako im je sporazumom bilo predviđeno slobodno ispovedanje vere. Ostalo ih je ipak nekoliko stotina hiljada, ali su i oni par decenija docnije ili proterani ili nasilno pokršteni.

Mnogi su naravno nastavili da tajno ispovedaju islam; poslednji progon ovih kripto-muslimana se odigrao baš u Granadi čak 1727. godine (neverovatno koliko su se dugo održali!) i smatra se da je tada urođenički islam istrebljen u Španiji.

Predaja Granade. Levo: sultan Muhamed XII. Desno: Katolički monarsi, odnosno, Izabela od Kastilje i Ferdinand od Aragona. Foto: Wikimedia Commons/Artwork

Predaja Granade. Levo: sultan Muhamed XII. Desno: Katolički monarsi, odnosno, Izabela od Kastilje i Ferdinand od Aragona. Foto: Wikimedia Commons/Artwork

Inače, društvo u al-Andaluzu bilo je podeljeno na muslimane, hrišćane i Jevreje, mada su muslimani bili dodatno izdeljeni na Berbere, Arabljane i Mulade, urođeničke hrišćane koji su se masovno islamizovali (posebno u 10. veku) i koji su vremenom u potpunosti prihvatili arabljansku kulturu i identitet, konačno i jezik (njihovi potomci su danas u Severnoj Africi i većinom pojma nemaju šta su krvnim poreklom). Vremenom, hrišćani su sve muslimane iz Španije, kao i one iz Severne Afrike, počeli da zovu Mavrima (ili Maurima).

Hrišćani koji su dugo živeli pod muslimanskom vlašću zvali su se Mozarabi, pa su i oni usvojili mnoštvo islamskih običaja i te kulture, mada nisu promenili veru. Naravno, morali su da plaćaju porez, "džiziju" (kao i obično, izuzeti su bili starci, žene, deca i bogalji), ali to ne znači da nisu bili i žrtve progona; mada, to je zavisilo od toga ko je na vlasti, a zavisilo je i od epohe, nije uvek bilo progona.

Interesantno, vremenom su se romanski jezici hrišćana i novopečenih muslimana stopili sa jezikom arapskog i berberskog osvajača, pa je nastao andaluzijski arapski koji je bio zajednički jezik svih stanovnika Granadskog emirata.

Jevrejin i musliman igraju šah u al-Andaluzu u 13. veku. Foto: Wikimedia Commons/Escurial Library, fol. 63 recto.

Jevrejin i musliman igraju šah u al-Andaluzu u 13. veku. Foto: Wikimedia Commons/Escurial Library, fol. 63 recto.

Jevreji su se mahom bavili skupljanjem poreza, trgovinom, diplomatijom i medicinom. U trenutku nestanka Granadskog emirata na kraju 15. veka bilo ih je oko 50.000 u samom tom gradu, i još toliko u ostatku emirata.

Al-Andaluz je za njih bio najvažnije mesto tokom srednjeg veka, iako su i oni povremeno doživljavali pogrome. Pamti se onaj 1066. godine, kada se muslimanska rulja probila u palatu u Granadi, razapela na krst vezira Josifa ibn Nagrela, Jevrejina, i masakrirala mnogo njegovih sunarodnika u samom gradu.

Veći deo Jevreja iz al-Andaluza odmah je nakon pada Granade proteran od strane Katoličkih monarha i Portugalije, pa je završio u Osmanlijskom carstvu. Mnogi baš u našim krajevima. Muslimani su, sve do 20. veka, prema Jevrejima uopšte gledano bili mnogo čovečniji nego hrišćani.

(O. Š.)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Jeretik

    Iskrcali se da bi navodno intervenisali u vizigotskom gradjanskom ratu , nista se nije promenilo do danas , sem aktera .

  • π

    Što je turčin nogom nagazio, vekovima, zlo je ostanulo...

  • Alan Ford

    Hvala na objavljenom tekstu . Pokazaću ga nekim mojim drugarima ,koji su mi govorili da lupam ,kada sam im govorio da više od pola Španaca i Portugalaca ima islamsko poreklo .

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima