Avion se raspao na nebu, a Julijana (17) pala u amazonsku džunglu: Narednih 11 dana se borila za opstanak

Na Badnje veče 1971. godine, avion sa 92 osobe pogodio je grom iznad Perua, nakon čega se srušio u amazonsku prašumu. Jedina preživela bila je 17-godišnja Julijana Kepke, koja je ispala iz letelice dok je bila vezana za sedište.

Teško povređena, bez hrane i pomoći, uspela je da preživi u divljini, pronađe put do ljudi i kasnije ispriča svoju neverovatnu priču.

Preporučujemo

Držala majku za ruku

Kobnog dana, putnički avion se našao usred snažne oluje. Ubrzo nakon udara groma, raspao se u vazduhu, a njegovi delovi pali su u gustu amazonsku prašumu.

Među putnicima je bila 17-godišnja Julijana, koja je preživela pad i postala jedina osoba koja je uspela da se izvuče iz ove katastrofe.

Reč je o nesreći leta 508, peruanske aviokompanije LANSA, koja je ostala upamćena i kao jedna od najneverovatnijih priča o preživljavanju, prenosi LadBible.

Godinama kasnije, Julijana se prisetila zastrašujućih trenutaka koji su prethodili tragediji. Avion je zahvatila snažna turbulencija, a putnici su mogli da vide munje koje su parale nebo.

Devojka je držala za ruku svoju majku, kada je primetila jarku svetlost koja je dopirala iz jednog avionskog motora. Poslednje reči koje joj je majka uputila bile su: “To je kraj, sve je gotovo“.

Avion je potom naglo počeo da ponire. Sledeće čega se Julijana sećala bilo je da slobodno pada ka krošnjama prašume, i dalje vezana za sedište.

U jednom trenutku, izgubila je svest. Nije se sećala udara o tlo, kada je slomila ključnu kost i zadobila druge ozbiljne povrede. Pošto je došla sebi, shvatila je da je potpuno sama.

Kasnije istrage su ukazale na mogućnost da je još 14 putnika preživelo raspadanje aviona u vazduhu, na visini od oko 600 metara. Međutim, niko od njih nije uspeo da preživi dovoljno dugo da dočeka spasioce.

Julijana je, uprkos povredama, mogla da hoda. To joj je dalo šansu da pokuša da pronađe izlaz iz prašume, jednog od najnepristupačnijih prirodnih područja na svetu.

Pronašla kolibu, motor i gorivo

U tome joj je pomoglo i znanje koje je stekla od roditelja. Njen otac bio je zoolog, dok se majka bavila proučavanjem tropskih ptica. Odrastajući uz njih, naučila je osnovne stvari o prirodi i ponašanju u prašumi.

Znala je da bi bilo najbolje da pronađe potok i kreće se uz vodu, jer je to bezbedniji način da prati tok koji bi mogao da je odvede do većih reka i naseljenih područja.

Hrane gotovo da nije imala. Jedino što je uspela da pronađe na mestu nesreće bila je kesica bombona, koju je pojela tokom prvih dana. Kada je ostala bez njih, morala je da nastavi bez hrane.

Četvrtog dana začula je zvuk ptice koja se spustila u blizini. Prepoznala je lešinara i shvatila da se negde u okolini verovatno nalaze mrtva tela.

Ubrzo je naišla na red avionskih sedišta sa tri putnika, koji su bili zabijeni u zemlju. Bio je to prvi put da vidi mrtva tela. Prišla im je i proverila da li je među njima njena majka. Nije je pronašla.

Nastavila je da hoda kroz prašumu, iako joj je ponestajalo snage.

Do desetog dana Julijana je bila toliko iscrpljena da je jedva mogla da stoji. Prisećajući se tih trenutaka, ispričala je da se kretala uz obalu veće reke na koju je naišla. Tada je ugledala čamac.

U prvi mah, pomislila je da halucinira od iscrpljenosti i nedostatka hrane. Ipak, prišla mu je i dodirnula ga. Bio je stvaran. U blizini je pronašla kolibu, motor i gorivo. Tada se setila nečega što je ranije naučila od oca - kada je njihov pas imao inficiranu ranu, on je na nju sipao kerozin.

Julijana je deo goriva iskoristila da ukloni larve koje su se pojavile u rani na njenoj ruci. Bio je to očajnički pokušaj da spreči dalje pogoršanje povrede.

Inspiracija za film

Te noći je prespavala u kolibi, iscrpljena i gotovo bez snage. Ujutru su je probudili glasovi ljudi koji su se nalazili napolju.

“Bilo je to kao da čujem glasove anđela“, prisetila se kasnije.

Ljudi koji su je pronašli previli su joj rane, dali joj hranu i pomogli joj da se vrati u civilizaciju.

Julijana je ispričala da su je u početku smatrali “boginjom vode“. Međutim, pošto je govorila španski, uspela je da razgovara s njima i objasni da je preživela avionsku nesreću.

Posle jedanaest dana provedenih u prašumi, njena borba za život konačno je bila završena.

Iako je Julijana uspela da se spase, sudbina njene majke ostala je nepoznata sve dok njeno telo nije pronađeno 12. januara.

Prema Julijaninoj proceni, izgledalo je da je i njena majka preživela raspadanje aviona i početni pad, ali da je zadobila toliko teške povrede da nije mogla da se kreće. Veruje se da je umrla nekoliko dana kasnije.

Julijanina priča je poslužila kao inspiracija za film “Čuda se i dalje događaju” (Miracles Still Happen), kao i za dokumentarac “Krila nade” (Wings of Hope), koji je režirao Verner Hercog.

Zanimljivo je da bi i sam Hercog bio na kobnom letu da u poslednjem trenutku nije promenio raspored putovanja.

(Telegraf.rs)