• 2

Sreli su se i zaljubili u Aušvicu. Sudbina ih je rastavila, ali su se ponovo videli posle 72 godine

Dejvid i Zipi sastajali su se u svom kutku u ozloglašenom logoru. Njihovi planovi se nisu ispunili, ali su se nekadašnji ljubavnici ipak opet sreli

  • 2

Kada je prvi put sa njom razgovarao, 1943. godine pored krematorijuma u Aušvicu, Dejvid Visni je shvatio da Helen Spitcer nije običan zatvorenik. Zipi, kako su je zvali, bila je čista, uredna i uvek je lepo mirisala. Na njen zahtev upoznala ih je njena drugarica.

Sam način upoznavanja je bio neobičan za Aušvic: žena izvan kvarta za žene, koja razgovara sa muškarcem zatvorenikom. Pre nego što je došao sebi, bili su sami, svi zatvorenici oko njih su se sklonili. To nije slučajnost, shvatio je. Na sastanku su napravili plan da se ponovo sastanu za nedelju dana.

Oboje su bili jevrejski zatvorenici  u Aušvicu i oboje privilegovani zatvorenici. Visni je bio u početku prisiljen da sakuplja tela zatvorenika koji su izvršili samoubistvo, a kasnije je izabran da zabavlja nacističke otmičare, kada su otkrili da je talentovan pevač.

Spitcer je zauzimala veoma značajan položaj: bila je grafički dizajner logora. Postali su ljubavnici, sastajući se u svom kutku u propisano vreme otprilike jednom mesečno. Nakon početnog straha od saznanja da dovode život u opasnost, počeli su da se raduju svojim datumima. Visni se osećao posebno.

- Ona je mene izabrala - podsetio se.

Aušvic

Logor Aušvic, Foto: Tanjug/AP

Nekoliko meseci su uspeli da se tajno viđaju, ali su znali da ove posete u drugi, zabranjeni kvart neće dugo potrajati. Oko njih je svuda bila smrt. Ipak, ljubavnici su planirali zajednički život i maštali o budućnosti izvan Aušvica. Znali su da će biti razdvojeni, ali su imali plan kako da se pronađu, nakon što se rat bude završio.

Trebalo im je 72 godine.

Poslednjeg popodneva ove jeseni, Visni je kao šesdesetsedmogodišnjak sedeo u svojoj kući u gradu Levitaunu u Pensilvaniji gledajući stare fotografije. Još uvek strastveni pevač, Visni je decenije proveo kao vođa hora u lokalnoj zajednici. Sada, otprilike jednom mesečno, drži govore u kojima priča svoje ratno iskustvo, obično studentima, ponekad u bibliotekama ili na skupovima.

- Malo je ljudi koji znaju detalje - rekao je.

Grafička dizajnerka i pevač

Spitcer je bila među prvim jevrejskim ženama koje su stigle u Aušvic, u martu 1942. godine. Znala je nemački, grafički dizajn i čista sreća joj je osigurala kancelarijski posao. Kako su njene odgovornosti rasle, slobodno se kretala logorom, a ponekad su joj bili dopušteni i izleti. Ipak, Spitcer nikada nije bila nacistični saradnik, niti je pripadala Jevrejima kojima su dodeljivani zadaci da nadgledaju druge zatvorenike. Umesto toga, svoj položaj je koristila da pomogne zatvorenicima i saveznicima.

Kada je stigao u logor, Visniju je dodeljena jedinica leševa. Međutim, u roku od nekoliko meseci počela je da kruži priča kako je Visni nadaren pevač. Počeo je redovno da peva nacističkim stražarima i dobio je novi posao u zgradi SS zvanoj Sauna. Dezinfikovao je odeću novih zatvorenika sa pesticidom na bazi cijanida koji je osmišljen u Nemačkoj, isti onaj koji su koristili za ubijanje zatvorenika u plinskim komorama, navodi Independent.

Spitcer je zapazila Visnija u Sauni i tako je započelo njihovo sastajanje. Veza je trajala nekoliko meseci. Jednog popodneva 1944. godine su shvatili da je to njihov poslednji dan u logoru. Nacisti su u marševima smrti prevozili zadnje zarobljenike i uništavali dokaze o svojim zločinima.

Aušvic, logor, jevreksi logor, jevreji, Nacisti

Foto: Guliver/Christopher Furlong/Getty Images

Tokom njihovog poslednjeg sastanka su napravili plan. Naći će se u Varšavi gde je rat bio završen. To je bilo obećanje koje su dali jedno drugom.

U jednom od poslednjih transporta iz Aušvica, Visni je otišao pre Spitcer. Prebačen je u koncentracioni logor Dahau, u decembru 1944. Ubrzo potom, tokom marša smrti iz Dahau, dokopao se lopate. Udario je SS stražara i pobegao. Sledećeg dana, skrivajući se u štali, učinilo mu se da se približavaju sovjetske trupe. Trčao je prema tenkovima i nadao se najboljem. Ispostavilo se da su to bili Amerikanci.

Visni je tokom rata bio sa američkom vojskom i iako, kao Poljak, nije mogao zvanično da pristupi njihovoj vojsci, radio je brojne poslove u sektoru koji je vojnicima dostavljao zalihe i poštu.  Sada, kada se pridružio Amerikancima, njegov plan da se ponovo sretne sa Zipi u Varšavi više nije bio moguć. Amerika je bila njegova budućnost.

Spitcer je bila jedna od poslednjih koji su živi napustili logor. Poslata je u ženski logor u Ravenzbrik, a zatim u logor Malhov, pre nego što je evakuisana u marš smrti. Ona i prijatelj uspeli su da pobegnu iz marša, tako što su iscepali crvene pruge koje su nosili na svojim uniformama i uklopili se sa lokalnim stanovništvom koje je bežalo.

U sred tog haosa, Spitcer je uspela da stigne u prvi kamp za raseljene Jevreje u američkoj zoni okupirane Nemačke. U kampu, tog proleća 1945. godine bilo je najmanje 4.000 preživelih.

Brakovi, deca, unučići...

Ubrzo nakon toga Spitcer se udala za Ervina Tičauer, koji je bio vršioc dužnosti šefa policije. Još jednom je Spitcer, sada poznata kao Tičaur, bila u povlašćenom položaju. Iako su bili raseljena lica, živeli su izvan logora. Na kraju su se preselili u Ameriku i nastanili u Njujorku, gde je Tičauer postao profestor bioinženjeringa na njujorškom univerzitetu.

Nakon što se rat završio, Visni je čuo od bivših zatvorenika koji su preživeli Aušvic da je Zipi živa. Međutim, u žurbi da nadoknadi izgubljeno vreme, Visni  koji je tada imao samo 19 godina, utonuo je u život Njujorka, odlazeći na zabave. Tu je upoznao svoju buduću suprugu Nadu, sa kojom je imao četvoro dece i šestoro unučadi.

Godine 2016., Visni je pokušao da stupi u kontakt sa Zipi. Podelio je svoju priču prvi put sa porodicom. Njegov sin je pokrenuo potragu zbog oca. Pronašli su je i ona je pristala na posetu.

Starac, staračke ruke, deda

Foto-ilustracija: Profimedia/imageBROKER

Prošle su 72 godine od kada je Visni zadnji put video svoju ljubav iz koncentracionog logora. Čuo je da je lošeg zdravlja, ali je malo znao o njenom životu. Sumnjao je da je zapravo ona pomogla da ostane živ i želeo je da sazna istinu.

Kada je Visni sa unucima stigao u njen stan na Menhetnu, ugledali su Zipi kako leži u bolničkom krevetu, okružena policama prepunim knjiga. Bila je sama od kada joj je suprug umro 1996. godine, a nikada nisu imali decu. Godinama je ležala u krevetu i postala je gotovo potpuno gluva i slepa.

U početku ga nije prepoznala. Zatim se Visni nagnuo bliže.

- Oči su joj se raširile, gotovo kao da joj se život vratio - rekao je Visnijev unuk Avi Visna (37).

Na kraju susreta koji je trajao 2 sata Visni je morao da pita Zipi da li je ona imala nešto sa činjenicom da je uspeo da preživi u Aušvicu.

Podigla je ruku i pokazala 5 prstiju. Glas joj je bio jasan, sa slovačkim naglaskom.

- Pet puta sam te spasila od isporuke - rekla je.

A, bilo je toga još.

- Čekala sam te - rekla je Zipi.

Visni je bio iznenađen. Nakon što je pobegla iz marša smrti, čekala ga je u Varšavi. Držala se plana. Ali, on se nikada nije pojavio.

- Obožavala sam te - tiho mu je rekla.

I on je nju voleo, rekao je.

Visni i Zipi više se nikada nisu videli. Ona je umrla prošle godine. Njihovog poslednjeg popodneva, pre nešto je Visni napustio njen stan, zamolila ga je da joj peva. Uhvatio ju je za ruku i otpevao joj mađarsku pesmu koju ga je ona naučila u Aušvicu. Želeo je da joj pokaže da se seća reči.

(T. T.)

Komentari

  • Pista

    Auuuh moram priznati da mi suze podjose,ovo je prica za jedan dobar film

  • DARKO 100%

    Zivot pise romane📖

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima