Dragan sa svojih deset prstiju od kuće koja proknjišava napravio vilu, a ništa o građevini znao nije

Kažu da se čovek kući čitavog života, a da bi kuća bila srećna i mirna neophodni su strpljenje i ljubav, dve vrline koju Dragan i Slađana sigurno imaju. Da je neko pre 20 godina prošao kraj njihove prizemne kuće u Vodicama kod Šibenika, verovatno bi pobegao glavom bez obzira. Danas, gotovo da nema čoveka koji prođe, a da im ne pokuca na vrata i pita ih da li u njihovoj predivnoj vili ima slobodnih soba za smeštaj. Potom se iznenade kada čuju da se ova vila ne izdaje. Ne...Dragan ju je zidao sa svojih deset prstiju za svoje najmilije.

Kada je 2000. kupovao kuću ništa nije znao o građevini, nije imao milione u slamarici, ali je u glavi imao viziju. Ta vizija, kao i neverovatna upornost i ljubav prema porodici, navele su ga ni iz čega stvori kuću iz snova, a za Telegraf.rs priča i kako je sve počelo.

- Kuću smo pre 20 godina kupili od vlasnika koji živi u Južnoafričkoj republici. Kada sam je video, letele su mi slike pred očima, jer sam imao viziju kako će jednog dana izgledati. Kad ju je supruga videla, šest meseci je bila u "kripto depresiji"... Kuća pod pločom koja prokišnjava, a deca su mala - priseća se Dragana za Telegraf.rs kako je sve izgledalo pre dve decenije.

Kako bi njegova porodica imala sigurniji krov nad glavom, sa ocem je odradio neke sitne radove. Toliko da u kuću može da dođe i supruga sa njihovo troje dece koji su u tom trenutku imali dve, pet i šest godina. Onda je usledio novi izazov.

- Iako smo jeftino kupili kuću novac je odlazio na decu, hranu... Najstariji sin je krenuo u prvi razred tako da sam većinu radova radio sam. Znanje o građevini mi je bilo nula, ali mi je volja bila za 10 - priča nam ovaj neverovatan čovek.

Noću je sanjao, danju radio i asistirao majstorima

Krenuo je u radove, a sve je dogovarao sa suprugom Slađanom.

- Danju sam radio, kasno uveče zajedno sa ženom planirao, a noću sanjao. Kako su postojeći balkoni bili mali iste sam obio. Sam sam pravio šalunge, često od stare daske. Nije baš sve ispadalo idealno, ali je greške dobro ispravio majstor za kamen. Sve zidove oko kuće sam sam napravio. Gornji sprat sam radio sa jednim čovekom kome sam bio pomoćnik. Drugi su radila dvojica majstora i ja kao pomoćnik - prepričava Dragan.

Kako kaže, kako su novci stizali, tako se kupovao materijal za dalje. Ipak, nije trošio gde nije morao. Sve što je mogao pravio je sam.

- Stubiće za balkone i kugle za ogradu sam ja izlivao jer sam pozajmio kalupe. Roštilj sam napravio sam, a pergolu mi je napravio brat kad je došao u goste. Moja i njegova deca su se kupala u moru, a mi u znoju - kaže Dragan.

"Koliko sam uložio? Pa, sve"

Brat mu je napravio i metalne kapije i ograde. Tvrdi da vrhunski to radi, što se može i videti po fotografijama. Kada je prva pergola propala, za drugu brata nije cimao, sam ju je napravio da ukrasi vrt...

- Uporedo sa radovima na kući uređivali smo okoliš. Ideje smo skupljali na internetu, retkim putovanjima. Žena ideju, ja realizaciju. Supruga mi ima smisao za uređenje, boje i drugo. Ona obožava rad u vrtu, ali je nabolja kuvarica što je vrlo bitno. Hrana nam je bitna kao kalorijski i kao socijalni ugođaj - hvali naš sagovornik suprugu koja mu je čitav život podrška i najveći oslonac.

Slađanin smisao za uređenje i njena posvećenost vrtu vidljiva je na svakom koraku. Dvorište predivno izgleda, a u svaki detalj uloženo je mnogo ljubavi. Posebnu pažnju privlače jedna bela građevinska kolica, koja su puna cveća. Sagovornici Telegraf.rs nam otkrivaju da su upravo ta kolica, zajedno sa njima ponela najveći teret prilikom izgradnje kuće.

- Kolica smo kupili 2000 godine zajedno sa mešalicom za beton. Kako smo završili sa silnim betoniranjima njih smo penzionisali. Kišobrane sam pravio od korišćenog gvožđa, a ručka je original - dodaje Dragan.

Iako kuća već izgleda savršeno, glava porodice Karan kaže da radovi još nisu gotovi, a na pitanje o tome koliko su novca u uložili šaljivo odgovara: "SVE!!!"

- Kažu da u Japanu jedna cigla fali na kući jer postoji verovanje kad čovek završi kuću umre. Zadnjih godina i deca su se uključila u radove. Ostalo je još da se u prednjem delu kuće napravi bazen. U zidovima su postavljena ojačanja, gvožđe od šina i deblja armatura, tako da osnovu već imamo. To smo prolongirali za sledeću godinu, zbog epidemije - ističe Dragan.

Kada stigne bazen može se bez imalo zadrške reći da je ova kuća baš onakva kakav naziv i nosi "Vila Idila".

- Ime je dao moj najstariji brat koji je verovao da će to i biti.

Da je definitivno ispunio očekivanja svojih najbližih možda najbolje ilustruje čijenica što ga svako malo neko zove da ga pita da li se kuća izdaje preko leta. Ma koliko primamljivo ovo zvučalo u finansijskom smislu, Dragan i njegova porodica su odlučili da Idila ostaje samo njihova oaza.

- Kako imamo puno braće i rođaka, volimo da nam oni dođu. Kad bi izdavali turistima bili bi bogati, ali ne bi bili srećni. Alan Ford je rekao bolje biti 100 godina bogat nego jedan dan siromašan. Pitanje je šta je bogatstvo... - poentira gospodin Karan.

I dok su radovi oko kuće trenutno na čekanju, Dragan sebi uvek nađe zanimaciju, pa je tako "skućio" još nekog.

- Ženi sam često u šali govorio da će druga kuća biti bolja jer sam radeći na ovoj nešto i naučio. Drugu je dobila Lusi, naša ljubimica - kaže Dragan koji je napravio i najluksuzniju moguću kućicu za ljubimce.

Možda vam se ova kuća čini prevelikom za jednu macu, ali Dragan je dobro znao da pravi krov nad glavom za jednu čitavu porodicu.

- Kako smo mačku udomili morali smo da napravimo kućicu. Pala je ljubav, pa sam je u žurbi napravio i uskoro ce prinove. Biće veselo - sa osmehom kaže sagovornik Telegraf.rs.

Za sve one koje čeka ovaj izazov i planiraju da se skuće naš sagovornik ima da poruči samo jedno.

- Nek' budu uporni i rezultat će doći - zaključuje Dragan, a kad savet dolazi od ovakvog genijalca, valja ga i poslušati.

(Telegraf.rs)