GODIŠNJICA POTONUĆA TITANIKA Na brodu je bilo 34 ljudi sa ovih prostora, sudbina Srbina Nikole ostaje upamćena

Danas se obeležava godišnjica jedne od najvećih pomorskih tragedija u istoriji - potonuća Titanika, koji je nestao u severnom Atlantiku.

Ogromni brod je tokom prvog putovanja iz Sautemptona ka Njujorku udario u ledeni breg, u noći između 14. i 15. aprila, nakon čega je potonuo za nešto više od dva i po sata.

Preporučujemo

Nastradalo 1.500 ljudi

U to vreme, Titanik je bio jedan od najvećih i najluksuznijih putničkih brodova na svetu, prezentovan kao vrhunac tehnološkog napretka.

Na brodu se nalazilo oko 2.220 putnika i članova posade, a u katastrofi je život izgubilo približno 1.500 ljudi, dok je oko 700 preživelo.

Prema podacima sa sajta Encyclopedia Titanica na brodu je bilo 34 ljudi s ovih prostora i svi su se nalazili u trećoj klasi. Osim Jozefa Draženovića iz Hrastelnice (Hrvatska), tela ostalih nikada nisu nađena ili identifikovana.

Ipak, bilo je i onih koji su preživeli - Mara Banski, Ivan Jalševac i njegov saputnik Nikola Lulić.

Foto: Wikimedia/Francis Godolphin Osbourne Stuart

Godinama radio u rudniku

Nikola Lulić, Srbin iz ličkog sela Konjsko Brdo, bio je seljačko dete. Radio je na njivi i pomagao roditeljima sve dok ga nisu regrutovali u austrougarsku vojsku. Međutim, priča kaže da ovaj mladić nije hteo da služi u vojsci koja nije srpska, pa je 1902. godine dezertirao.

Kako nije mogao da se vrati kući, “trbuhom za kruhom” krenuo je put daleke Amerike. Nakon godina rada u rudniku u Minesoti, Nikola se u jesen 1911. godine vraća u otadžbinu.

Tu se međutim, i dalje teško živelo. Nikola nije mogao da nađe posao, pa je jedini izlaz bila ponovna “pečalba”. Sa njim je krenulo i nekoliko zemljaka. Sudbina je htela da brod koji su izabrali bude baš - Titanik.

Dve verzije događaja

Navodno, Lulić je kasnije pričao da Titanik uopšte nije ličio na brod nego na “mali, plutajući grad”. Ipak, taj “grad” je uskoro doživeo jezivu tragediju.

O tome kako se Nikola spasao postoje dve verzije.

Po jednoj, na glavi je imao oficirsku kapu, pa su ga izvukli iz ledene vode i smestili u čamac.

Druga verzija priča o tome kako je spasao život detetu, koje je upalo u vodu, pa mu je njegova majka - Norvežanka, pružila ruku i povukla ga u čamac.

Nikola je tako mogao da vidi tehnološko čudo tadašnjeg sveta kako tone u ledeni okean.

Brod “Karpatija” koji je došao po preživele, prevezao ga je do Njujorka. Posle kratkog odmora u Čikagu, Nikola je nastavio putovanje i stigao u rudnik u Minesoti.

Tu je radio do kraja Prvog svetskog rata, a zatim se zauvek vraća u domovinu. U novoosnovanoj zajedničkoj državi je živeo sve do smrti 1962.

Imao je 79 godina.

(Telegraf.rs)