Da li ste čuli za "babice duše"? Mogu da zarade i do 50 evra na sat, ali malo ko bi radio ono što one rade

Ako pitate Ritu Bol, ne postoji ništa značajnije od toga da za ruku držite osobu koja umire.

"To je potpuno sirovo...posmatrati ovaj život koji napušta svet", kaže Bol koja je više puta bila prisutna dok neko udiše poslednji dah.

Preporučujemo

Rita tri godine radi kao obučena "dula smrti" u Londonu, i kao nemedicinska pratilja na kraju života pruža podršku porodicama i volontira u domovima za negu u okviru britanskog zdravstvenog sistema.

"Dula smrti" je osoba koja, kao i obična dula na porođaju, ne pruža medicinsku pomoć, već emocionalnu i praktičnu podršku ljudima koji umiru i njihovim porodicama. Ona može da bude prisutna u poslednjim danima života, pomaže u smirivanju, razgovoru, organizaciji poslednjih želja i pružanju podrške porodici tokom procesa umiranja i žalovanja.

Rita kaže da je ljudi često pitaju šta "smeju da rade" kada njihovi voljeni umiru.

"Čujem pravi osećaj olakšanja kada kažem da je u redu da ih drže, ljube, puštaju muziku, razgovaraju sa njima", ističe ona.

Možda ste čuli za dule koje pomažu majkama tokom trudnoće, porođaja i ranog roditeljstva. Ali dule smrti, ponekad poznate kao "babice duše", postaju sve popularnije u poslednjih 10 godina.

Ema Kler, izvršna direktorka organizacije End of Life Doula UK, kaže da se 114 dula pridružilo njenoj organizaciji 2025. godine – što je veliki porast u odnosu na prethodne godine.

Nedavno su poznate ličnosti, uključujući Nikol Kidman i Rubi Vaks, objavile da se obučavaju da postanu dule za umiruće, a Davina Mekol kaže da i ona planira isto kada se penzioniše.

"Ponekad tišina nakon nečije smrti može biti ogromna", kaže Rita, ali dule mogu da sede sa ožalošćenima i prepričaju te poslednje dane.

U zavisnosti od nivoa obuke, dula može da košta između 30 i 50 evra na sat, prema rečima Kler. Međutim, neke mogu da ponude svoje usluge besplatno.

Fani Berens, koja živi u Devonu, prvi put se obratila duli smrti, Sari Parker, 10 meseci pre nego što joj je muž umro od raka.

"Sara je bila jednostavno neverovatna sa mnom, dok sam neprekidno jecala u njenoj kuhinji“, kaže Berens.

"Bilo je neverovatno da mogu da razgovaram sa nekim ko nije porodica, ko nije umešan, i ko je mogao samo da bude tu, dok sam se prepuštala potpunom slomu od tuge", kaže Berens.

Dula je podstakla Berens da postavi teška pitanja svom suprugu koji je umirao – uključujući gde želi da bude sahranjen i kakvu sahranu želi. Takođe joj je pomogla da se snađe u "administraciji smrti" – kontaktiranju pogrebnog preduzeća i prijavljivanju smrti.

"Bila je dobra u tome da me podseća da vodim računa o sebi i da se ne izgubim samo u potrebama druge osobe", ističe ona.

Dok je Parkerova uglavnom bila izvor podrške za Fani Berens, ona je takođe podržavala njenog supruga. Berens se seća kako je Parkerova pažljivo objašnjavala proces kroz koji telo prolazi dok počinje da se "gasi" u poslednjim danima života.

"Postoji nešto u tome kada ste sa nekim ko je veoma upoznat sa tim procesom, ko je praktičan i prirodan u vezi s njim i saosećajan – to zaista pomaže. Iako ne uklanja bol, nekako ga normalizuje", kaže Fani za BBC.

Kao i druge dule sa kojima je BBC razgovarao, Ema Kler veruje da su ljudi danas izgubili mnogo znanja o običnoj smrti. Kaže da većina ljudi svoju predstavu o smrti stiče iz dramatičnih scena u filmovima ili iz iznenadne smrti.

Objašnjavajući fizički proces umiranja u onoliko detalja koliko ljudi žele, dule pomažu da se smanji strah, dodaje ona, "oslobađajući vreme" koje može biti provedenо na smisleniji način.

Sara objašnjava da se kod ljudi koji umiru menja telesna temperatura i disanje.

"Na kraju može doći do tzv. ‘samrtnog ropca’ – zvuka teškog disanja koji može biti zastrašujući za ljude u prostoriji", kaže ona.

"Ako ste im već rekli da to mogu da očekuju, to može delovati lakše", kaže Sara.

"Babica duše" Krista Hjuz, koja radi u dobrotvornoj organizaciji za obolele od raka The Mulberry Centre, kaže da je razvijanje snažne veze sa osobom koja umire važno kako bi ona mogla da provede svoje poslednje trenutke onako kako želi.

"Kada se neko rodi, rodi se u ljubavlju ispunjenim rukama i nadamo se da će umreti u ljubavlju ispunjenim rukama", kaže Krista.

Ona se priseća osobe koja je želela da umre u vrtu, ali to nije mogla zbog neophodnih medicinskih intervencija. Umesto toga, za nju je napravila zamišljeni vrt, donoseći slike i ulje lavande, puštajući zvuke cvrkuta ptica i opisujući šetnju kroz polja lavande.

Dule često pružaju podršku i nakon smrti. Rita kaže da je u ime porodica posećivala pogrebne zavode kako bi prenela poruke i pomogla u organizaciji komemorativnih službi.

Drugi provode vreme u zajednici podižući svest, uključujući organizovanje "kafiće smrti", susreta gde bi se "pokrenuli razgovori" uz čaj i kolače.

Marijana Kravčik, istraživač palijativne nege na Univerzitetu u Glazgovu i osnivač međunarodne istraživačke grupe za dule smrti, kaže da se nega na kraju života mora razvijati, jer se način umiranja promenio: danas manje ljudi umire od kratkih infektivnih bolesti ili nesreća, a više živi godinama sa hroničnim i životno ograničavajućim bolestima.

"Postoje i očekivanja životnog izbora u svakom aspektu naših života, uključujući mogućnost da oblikujemo sopstveno umiranje", kaže ona.

Iako za neke dule smrti mogu pomoći u tome, to je složeno pitanje bez regulacije ili obavezne obuke u Ujedinjenom Kraljevstvu. Neki smatraju da bi dule smrti trebalo da budu uključene u zdravstveni sistem, dok drugi misle da ta usluga treba da ostane odvojena.

Postavljena su i pitanja o troškovima ove uloge i zabrinutosti da postoji prostor za "oportunizam nad ranjivim ljudima".

"Realnost je da je adekvatna nega na kraju života lutrija po poštanskim brojevima i dule mogu pomoći da se popune te praznine u nezi", kaže Marijana.

U međuvremenu, dr Paul Perkins, glavni medicinski direktor dobrotvorne organizacije za palijativnu negu Sue Ryder, kaže da zdravstveni sistem može biti "težak za snalaženje pacijentima, posebno kada prolaze kroz sve emocije koje dijagnoza može doneti".

On smatra da ljudima koji umiru treba pomoći da imaju najbolji mogući kvalitet života "kako bi mogli da provode vreme sa ljudima koji im donose radost".

(Telegraf.rs)