Morsko stvorenje koje svetli u mraku širi se Evropom! Hrani se čak i sopstvenim mladima, zovu ga "kanibal"

Podseća na meduzu, svetli u mraku, a čak jede i sopstvene mlade - rebraš Mnemiopsis leidyi, kojeg nazivaju i "morskim kanibalom" jedno je od najneobičnijih morskih stvorenja i sve se agresivnije širi Baltičkim morem.

Vrsta koja podseća na meduzu, ali za razliku od nje nema žarne ćelije, stigla je u Evropu osamdesetih godina prošlog veka. Kako navode V. M. Grejem i K. M. Baja u knjizi Biological Invasions by Marine Jellyfish, preneli su je brodovi koji su iz crnomorskih luka dolazili sa atlantskih obala Severne i Južne Amerike. Vrlo brzo postao je jedan od dominantnih organizama u tim vodama.

Preporučujemo

Godine 1988, na vrhuncu invazije, gustina populacije vrste Mnemiopsis leidyi dostigla je čak 400 jedinki po kubnom metru. Međutim, ubrzo nakon toga, pošto je pojela ogromne količine zooplanktona, svog glavnog izvora hrane, brojnost ove vrste počela je da opada.

U Baltičkom moru ova vrsta još nije dostigla tako veliki broj, ali najnovija istraživanja pokazuju da se njeno širenje ubrzava. Jedan od faktora koji joj pogoduje jeste povećanje područja sa nedostatkom kiseonika, poznatih i kao "pustinje kiseonika".

"Morski kanibal"

Ovaj neobični beskičmenjak, koji je, kako se navodi između ostalog u časopisu Tutoring Gedanensis, sposoban za bioluminiscenciju, predstavlja ozbiljnu pretnju ribarstvu. Posebno su ugrožene vrste poput papaline i sardine, jer se rebraš hrani njihovim jajima i larvama, čime smanjuje buduće riblje fondove.

Istraživanja su takođe pokazala da Mnemiopsis leidyi konzumira ogromne količine zooplanktona, takmičeći se za hranu sa mnogim drugim morskim organizmima i narušavajući prirodnu ravnotežu ekosistema.

Štaviše, ova vrsta razvila je jedinstvenu strategiju preživljavanja. Kada hrane počne da nestaje, rebraš može da pojede sopstvene larve, dok odrasle jedinke proizvode veliki broj jaja koja, u periodima nestašice hrane, mogu da posluže kao dodatni izvor energije. Ovaj specifičan oblik kanibalizma omogućava mu da opstane čak i u nepovoljnim uslovima.

Najbolje uspeva u plitkim, toplim priobalnim vodama bogatim hranljivim materijama.

U novim ekosistemima rebraš često nema prirodne neprijatelje koji bi mogli efikasno da kontrolišu njegovu brojnost. U Baltičkom moru situacija je donekle drugačija - postoji jedna vrsta koja se hrani njegovim larvama. Problem je u tome što klimatske i ekološke promene slabe ovaj prirodni mehanizam kontrole.

Prirodni neprijatelji

U januaru 2026. godine časopis Journal of Plankton Research objavio je rezultate istraživanja prema kojima troigla bodorka (Gasterosteus aculeatus), autohtona vrsta Baltičkog mora, može predstavljati prirodnog neprijatelja rebraša jer se hrani njegovim larvama.

Međutim, najnovija zapažanja pokazuju da sve izraženija hipoksija - odnosno pad koncentracije kiseonika u vodi koji dovodi do stvaranja takozvanih mrtvih zona - ograničava aktivnost bodorke i smanjuje njen intenzitet ishrane larvama rebraša.

To znači da uspeh invazivne vrste u širenju ne zavisi samo od porasta temperature mora usled klimatskih promena, već i od postepenog nestanka staništa pogodnih za njene prirodne neprijatelje.

Paradoksalno, klimatske promene doprinose i smanjenju saliniteta Baltičkog mora. To, međutim, nije nužno povoljno za Mnemiopsis leidyi, jer ova vrsta najbolje uspeva u vodi sa nešto većim salinitetom. Složenost procesa koji se odvijaju u Baltičkom moru čini predviđanje budućih promena velikim izazovom za naučnike.

Ekosistem pod pritiskom

Pojava "morskog kanibala" samo je jedan od mnogih pokazatelja da je ekosistem Baltičkog mora pod ozbiljnim pritiskom. Poslednjih godina naučnici beleže, između ostalog, širenje zona sa nedostatkom kiseonika, rekordne oscilacije nivoa mora i sve češće pojave povezane sa klimatskim promenama.

Ovi procesi utiču na uslove života autohtonih vrsta i mogu olakšati širenje stranih organizama koji su bolje prilagođeni novim uslovima životne sredine.

Međutim, ne predstavlja svaka strana vrsta nužno pretnju ekosistemu Baltičkog mora. Neke se postepeno uklapaju u lokalnu mrežu odnosa, a pojedine čak mogu doprineti povećanju biološke raznovrsnosti.

Jedan od primera je američki rak, koji je postao važan izvor hrane za bakalara, iverka i vodene ptice, kao i peščana dagnja, koja se duboko ukopava u sediment na morskom dnu, rastresa ga i poboljšava njegovu prozračenost.

Baltičko more zato ostaje dinamičan i osetljiv ekosistem u kojem se prirodni procesi sve više prepliću sa posledicama ljudske aktivnosti i globalnih klimatskih promena.

(Telegraf.rs)