Celog života nas lažu da smo 27. marta odložili napad na SSSR i promenili tok istorije (FOTO)

Sve je, na neki način, počelo 28. oktobra 1940. godine kada je italijanski duče Benito Musolini, ljubomoran zbog nemačkih uspeha na svim ratištima po Istočnoj i Zapadnoj Evropi, poželeo da bude veći Hitler od Hitlera i da napadne Grčku. Grci su mu pokazali kako se vodi rat, odbili napad, izvršili kontraofanzivu i osvojili dobar komad juga Albanije, tada italijanskog protektorata. Tako je nastala pat-pozicija.

Drugi čin se odigrao 27. marta 1941. godine kada je u Beogradu, pod parolama "bolje rat nego pakt" i "bolje grob nego rob" izvršen državni udar i svrgnuta sa vlasti ekipa koja je dva dana ranije potpisala pristupanje Kraljevine Jugoslavije silama Trojnog pakta.

Preporučujemo

Britanski istoričari danas priznaju da je njihova Tajna služba odigrala ključnu ulogu u ovom činu koji je doveo do Operacije Odmazda, varvarskog nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila.

Istog dana počela je osovinska invazija na Kraljevinu Jugoslaviju (pogrešno se ceo pohod naziva Operacija Odmazda; tehnički, samo je bombardovanje Beograda bila "odmazda") koja se završila za jedanaest dana i u našoj je istorigrafiji poznata kao Aprilski rat.

Jugoslavija je prestala da postoji; slovenačke zemlje su pripojene Nemačkom rajhu, Banat je stavljen pod nemačku upravu, Bačka "vraćena" Mađarskoj, Makedonija i jugoistočna Srbija pripojene Bugarskoj, Crna Gora obnovljena kao italijanski protektorat, Kosovo pripojeno Velikoj Albaniji, Srbija otprilike vraćena na granice pre Balkanskih ratova, a ostatak zemlje postao Nezavisna Država Hrvatska.

Trupe Vermahta u današnjoj Ulici kralja Milana nakon Aprilskog rata i bombardovanja Beograda. Foto: Wikimedia/Public domain

Međutim, istog tog 6. aprila kada je počeo osovinski napad na našu zemlju, počela i Operacija Marita. Nemci su pokrenuli, naime, invaziju i na Grčku sa ciljem da pomognu svom nesposobnom i nespremnom italijanskom savezniku koji je po svaku cenu želeo što pre da bude priznat u očima sveta kao obnovljena antička Rimska imperija.

USTAŠE BI DOBILE BEOGRAD I ŠUMADIJU: Da je Hitler pobedio ovako JEZIVO bi izgledala karta Evrope 1973. (FOTO)

Grčka se pred Nemcima držala duže nego mi, iz nekoliko razloga. Za početak, i najvažnije, Grčka nije bila multietnička država u kojoj dobar deo stanovništva nije želeo da živi kao što je to bio slučaj sa Jugoslavijom; u Grčkoj nije bilo "hrvata" da bacaju oružje i prelaze na stranu neprijatelja, u Grčkoj okupatora niko nije dočekivao cvećem. Pored toga, Britanci su Grcima pružili opipljivu pomoć, doduše u ograničenom obimu.

No, to nije važno. Važno je da je Hitler u privatnim razgovorima sa svojim generalima počeo narednih godina da krivi Musolinijevu avanturu sa Grčkom i iznuđenu nemačku intervenciju, za svoj poraz u Sovjetskom Savezu. "Da Italijani nisu napali Grčku i da im nije bila potrebna naša pomoć, rat bi krenuo drugačijim tokom. Stigli bismo pre ruske zime i osvojili Lenjingrad i Moskvu. Ne bi bilo Staljingrada", rekao je Hitler, prema navodima Leni Rifenštal.

Opšti plan nemačke invazije na Grčku aprila 1941. godine. Ovaj pohod je nosio kodni naziv Operacija Marita. Foto: Wikimedia Commons/Eric Gaba

Nije bio jedini koji je tako razmišljao: kada su neki članovi britanskog Parlamenta okarakterisali pomoć Grčkoj i evakuaciju njene vojske tokom Operacije Marita kao "političku i sentimentalnu odluku", šef Forin ofisa Entoni Idn se tome oštro suprotstavio i rekao da je Bitka za Grčku odložila Operaciju Barbarosa i tako spasila Sovjetski Savez.

Mnogi istoričari su nakon Drugog svetskog rata ovaj argument iskoristili da bi grčki otpor okarakterisali kao prekretnicu. Simptomatično, ne pominjući nas; možda zato što nas "mrze" (koliko to samo glupo zvuči, čak i kad se stavi pod navodnike), možda zato što smo se slomili kao kula od karata, a možda i iz drugih razloga.

Ako invaziju na nas i Grčku ipak stavimo u isti koš, jer su svejedno morali da koriste vojsku da napadnu obe zemlje, moglo bi se reći da su po toj logici Srbi (da, samo Srbi, jer su od Jugoslovena samo Srbi izvršili državni udar 27. marta) i Grci odložili Hitlerov napad na SSSR i tako spasili Rusiju a kasnije i čitav svet, pa naša velika žrtva nije bila uzaludna. Time smo se uostalom dičili nakon rata; time, kao i našim pokretima otpora koji su držali na ovom tlu 100.000 nemačkih vojnika koji bi inače bili iskorišćeni da Vermaht prevagne na Istoku.

Međutim, savremeni istoričari ukazuju na nekoliko bitnih stvari koji ruše celu tu zgodnu konstrukciju. Prva stvar se tiče toga da ništa u celoj aprilskoj balkanskoj kampanji ni u Jugoslaviji ni u Grčkoj nije nateralo Nemce da odlože Barbarosu; možda ih je naveo da pričekaju, ali ih nije primorao ni na šta.

Drugi celu tu argumentaciju otvoreno nazivaju falsifikovanjem istorije: čak i da su Britanci znali da će Hitler napasti SSSR, a najverovatnije nisu imali pojma, njima nije u interesu bilo da se Operacija Barbarosa odloži jer su želeli da SSSR što pre bude uvučena u rat protiv Nemačke jer je Britanija bila u tom trenutku praktično sama u tom ratu; prema tome, odluka o pomoći Grcima sa ciljem pružanja što dužeg otpora nije mogla da dođe kao rezultat nekog dalekosežnog planiranja.

Zanimljivo je to što je Istorijski odsek Kabinetske kancelarije Ujedinjenog Kraljevstva 1952. godine zaključio da balkanska kampanja tokom aprila 1941. godine nije igrala nikakvu ulogu u odlaganju pokretanja Operacije Barbarosa.

Nemački padobranci tokom invazije na Krit maja 1941. godine. Operacija Merkur je bila prva vazdušno-desantna invazija u istoriji sveta. Foto: Wikimedia Commons/Wiki-Ed at the English language Wikipedia

Ono što je igralo ulogu bila je priroda. Datum početka invazije na Sovjetski Savez pomeren je sa 15. maja na 22. jun zbog nedovršenih nemačkih logističkih priprema i veoma vlažne zime zbog koje su ruske reke te zime bile poplavljene a putevi raspućeni (rasputica je SSSR spasila i u oktobru iste godine, nakon što je 7. oktobra pao rani sneg koji se potom otopio i drumove pretvorio u živo blato).

Sa druge strane, ima istoričara koji veruju da Nemci nikada ne mogli onako furiozno da ulete u Sovjetski Savez da nije bilo ove dve balkanske operacije. Zahvaljujući njima, Barbarosa je bila "skrivena" od sovjetskog vođstva koje ionako nije bilo sklono da veruje da će Treći rajh stvarno napasti kao što su javljali špijuni; Staljin je čak odbijao da proglasi mobilizaciju da ne bi isprovocirao Hitlera, sećajući se da je upravo ruska mobilizacija 1914. godine dovela do Velikog rata.

Istoričar Momčilo Diklić kaže da je bilo logično da Nemačka odloži napad na SSSR u trenutku kad im se Jugoslavija suprotstavila i odbila da prihvati sporazum Cvetković-Maček.

- Zato se može reći da je to igralo neku ulogu u odlaganju operacije Barbarosa, ali svakako da nije bilo presudno. Mi smo ispali žrtvovani, mnogima je bilo u interesu da se pobunimo protiv Trojnog pakta i uđemo u rat sa Nemačkom. Prvi su Hrvati to hteli jer drugačije ne bi moglo ni doći do osnivanja NDH. Nijedan prepad na nemačke vojnike nije se desio u nekom hrvatskom naselju, kao što nigde nije postojala odmazda 100 Srba za jednog nemačkog vojnika - navodi Diklić.

75 GODINA OD BITKE ZA MOSKVU: Vermaht je bio na 19 km od Kremlja, a onda su zagrmeli Žukovljevi sibirci (FOTO)

Nemačko vozilo zarobljeno u rasputici, kaljuzi koja je oktobra 1941. godine rastvorila puteve u Sovjetskom Savezu i usporila siloviti prodor Vermahta. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 146-1981-149-34A / CC-BY-SA 3.0

Zahvaljujući napadima na Jugoslaviju i Grčku, Sovjeti su postali ubeđeni da Hitler neće napasti i njih jer, mislili, za to nema vremena, pa su 22. juna uhvaćeni potpuno nespremni, na spavanju što bi se reklo. Vermaht je zbog toga brzo nadirao i samo je čudo spasilo Ruse. Čudo je bila pomenuta rasputica, a čudo je bila i Bitka za Moskvu vođena u decembru i početkom januara. O tome smo nedavno pisali.

Međutim, šta je poenta? Poenta je dvojaka. Prvo, potpuno je besmisleno da govorimo kako smo 27. martom spasili Rusiju i svet kada nismo ni znali da će Rusija biti napadnuta; pritom je Rusija tada bila komunistička zemlja i prema njoj nismo osećali ništa pozitivno da bismo je spasavali od Hitlera; šta više, 27. mart smo kao narod podržali zbog "braće" Engleza i "braće" Francuza, ne zbog "braće" Rusa.

Drugo, retroaktivno ocenjivanje toga što smo naterali Hitlera da na nas izvrši invaziju, u svetlu hipotetičkog odlaganja Barbarose i spasavanja Rusije i sveta, takođe je pogrešno jer te dve stvari po svemu sudeći nisu bile u vezi (kao što ni onih 100.000 nemačkih vojnika ništa ne bi promenilo na Istočnom frontu, za to su se Rusi pobrinuli).

Pripadnik Vermahta se predaje crvenoarmejcu decembra 1941. godine kod Solnečnogorska u Moskovskoj oblasti. Foto: Wikimedia Commons/RIA Novosti archive, image #603 / Samaryi Guraryi / CC-BY-SA 3.0

Drugim rečima, naših milion mrtvih i nekoliko miliona unesrećenih - do kojih je došlo zbog odluke nekolicine ljudi da izvrše puč 27. marta pa da onda u roku od dve nedelje pobegne iz zemlje na sigurno a narod ostave da umire pod ustaškim nožem i nemačkim mitraljezom - nije odnelo prevagu sila dobra nad silama zla (a nema nikakve sumnje da je pobeda nad fašističkom pošasti opšteljudski cilj).

Naša žrtva je, izgleda (izgleda! uvek postoji šansa da savremeni istoričari nisu u pravu!), što se toga tiče, bila uzaludna. Uzaludna jer je mogla biti izbegnuta a ništa nije promenila. 1941. nije bila neizbežna kao 1914. godina. Pokolj Drugog svetskog rata smo mogli da izbegnemo, a da to na kraju ništa u globalnoj stvari ne promeni. Hitler bi izgubio pa bi izgubio. Naravno, nije bila uzaludna zbog nas samih i spasa naše duše, ali ulazak u rat koji je do te žrtve doveo, nije promenio njegov opšti tok i ishod.

Jedino što je promenio su naši životi: bez njega zemlja ne bi bila razrušena, ljudi ne bi bili mrtvi, odnos između Srba i Hrvata bi bio normalan, Jugoslavija bi možda čak i dalje postojala, i ne bismo 45 godina živeli u socijalizmu (da se razumemo, nije samo po sebi loše živeti u socijalizmu, šta više, loš je samo povratak natrag na kapitalizam, a do tog prelaska je, danas znamo, moralo doći jer je socijalizam propao).

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?

(O. Š.)