• 3

Žena kojoj dugujemo spomenik: Dešifrovala je austrougarsku objavu rata, kada je svaka greška u tumačenju te smrtne presude mogla skupo da nas košta

Ružica Petrović-Crepić primila je i dešifrovala 28. jula 1914. godine u Kragujevcu telegram koji je sadržao jednu austrougarsku diplomatsku notu. Ne bilo koju, već onu sudbonosnu: objavu rata Kraljevini Srbiji kojom je pokrenut točak Prvoga svetskoga rata. Samo na prvi pogled taj njen posao se može nekome učiniti kao jednostavan. Bio je sve samo ne to

  • 3

Ružica Petrović-Crepić, gospođa koja je 28. jula 1914. u Kragujevcu na telegrafu primila austrougarsku objavu rata našoj Kraljevini. Foto: Arhiva

„Kraljevskom ministru inostranih dela u Nišu. Kraljevska Vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. godine, koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu, zbog čega Carska i Kraljevska Vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Od ovog trenutka Austrougarska se smatra u ratu sa Srbijom. Ministar inostranih dela Austrougarske, grof Berthold.“

Tako je glasila austrougarska objava rata našoj zemlji, u našem zvaničnom prevodu sa francuskog na kojem je poslata. Neznatno je drugačiji tekst note objavljen u austrougarskoj štampi, ili je barem tako bio preveden na hrvatski. Ondašnji pulski nedeljnik „Naša sloga“ objavio je 30. jula te godine, da je nota kojom je „naša država navjestila Srbiji rat“ bila ove sadržine:

„Pošto kraljevska srbska vlada nije zadovoljujućim načinom odgovorila na notu, što njoj je bila predana dne 23. julija 1914. od austro-ugarskog poslanika u Beogradu, to je c. i kr. vlada (misli se na titule cara Austrije i kralja Ugarske objedinjene u habzburškoj kući; prim. nov) prinuždena, da zaštiti svoja prava i interese, u tu svrhu prizvati se na silu oružja. Od ovog časa dakle smatra se Austro-Ugarska u ratnom stanju sa Srbijom. — Ministar vanjskih poslova: Berchtold, s. r.“

Dakle, to je, u ovom ili onom obliku, nota kojom je bečka vlada 28. jula 1914. godine, tačno mesec dana nakon Sarajevskog atentata, pokrenula točak zbivanja koji je najdalekosežnije uticao na svetski put čitavog XX stoleća: sve što se desilo nakon tog dana pa do ovog današnjeg, posledica je njegova; da je taj dan bio drukčiji, istorija prošloga i ovoga veka bila bi nam neprepoznatljiva.

Događaji su se potom ređali kao na tužnoj traci: istoga dana Srbija i Rusija pokreću mobilizaciju, tri dana kasnije Nemačka zahteva od Rusa da je obustave ali ovi odbijaju, Nemačka im sutradan objavljuje rat i pokreće sopstvenu mobilizaciju, dva dana kasnije Nemačka objavljuje rat Francuskoj i napada Belgiju, Engleska kao garant belgijske neutralnosti (kao i Nemačka uostalom) protestuje ali ih Nemačka ignoriše pa im London sutradan objavljuje rat, dan kasnije Crna Gora objavljuje rat Austrougarskoj, dva dana docnije Austrougarska objavljuje rat Rusiji, tri dana kasnije Crna Gora objavljuje rat Nemačkoj, dva dana potom Francuska objavljuje rat Austrougarskoj.

Paklena „žurka“ je mogla da počne. Na taj bečki telegram već su svi bili zaboravili, posebno nakon što su u igru ušli igrači veći i od nas i od habzburške monarhije, “bolesnika sa Dunava“. Ali, postoji barem jedna osoba koja na njega nije zaboravila, zato što ga je ona primila, dešifrovala i na diplomatskom francuskom zapisala te prosledila srpskoj vladi u Nišu.

Ta osoba je Ružica Petrović-Crepić, žena o kojoj se zna vrlo malo, ali žena čiji su značaj i hrabrost bili ogromni. Zna se pouzdano da je rođena u porodici Petrovića godine 1893, da je u rodnom Kragujevcu završila osnovnu i dva razreda Učiteljske škole, da je nakon toga presekla i odlučila da pređe u Poštansko-telegrafsku. Imala je 19-20 godina kada je, nakon uspešnog svršetka školovanja, decembra 1912. dobila privremeno zaposlenje u Poštansko-telegrafskoj stanici u rodnom gradu. Dužnost: poštar.

Austrougarski monitor "Bodrog" sa kojeg je bombardovanje Beograda počelo nekoliko sati nakon što nam je Carska i kraljevska vlada u Beču objavila rat 28. jula 1914. Foto: navypedia.org

Međutim, brzo je napredovala, što je bio poseban podvig u ondašnjem patrijarhalnom okruženju u kojem su žene posprdno nazivane „popišuljama“, od kojih se očekivalo da sede kod kuće a vreme provode između kuhinje, bračnog kreveta i kolevke. Žene od karijere su postojale, ali se na njih gledalo sa podozrenjem i saplitane su na svakom koraku.

Ako je i ona imala takvih iskustava, a ne mora da znači da jeste, nju niko nije uspeo da saplete. Po izbijanju Velikoga rata, naša Vrhovna komanda premestila se u Kragujevac i Ružica je podnela molbu da je prebace na armijske linije, što joj je odobreno (vlast naša ondašnja, za razliku od većine naroda, bila je ipak napredna, kao uostalom i državni ideali). Već ju je tada tukao glas da je vrhunski morzista, i da zna da na sluh prima telegrame pisane latinicom, kao i da zna francuski, što je sve bila retkost u to doba (veći deo zemlje je bio nepismen, a većina pismenih je znala samo ćirilicu).

Pomenutoga 28. jula 1914. u 11 časova, iz Beča je redovnom a ne diplomatskom poštom, krenuo taj čuveni telegram s početka teksta, koji je Unesko pre tri godine uvrstio u Međunarodni registar „Sećanje sveta“. Nešto posle toga, stigao je u Glavnu poštu u Beogradu, a nepoznati telegrafista ju je prosledio ka Kragujevcu u kojem je upravnik pošte bio gospodin Vlada Dimitrijević a šef telegrafa Vrhovne komande gospodin Marko Protić.

Starešina omladinske organizacije "Dušan Silni" svira zbor tokom prvih dana od objave mobilizacije leta 1914. godine, nakon napada Austrougarske na Kraljevinu Srbiju. Foto: Wikimedia Commons/Popović, Andra (1926) "Prvi dani posle objave mobilizacije" in Ratni album 1914-1918, Belgrade/Lj. Nedeljković

Među dežurnima u tome sudbonosnome času, toga sudbonosnoga dana, bila je i Ružica Petrović, koja će po udaji postati Petrović-Crepić. Usud je tako hteo, jer se odmah postavilo pitanje ko od prisutnih telegrafista najbolje na sluh prima telegrame pisane latinicom. Muk je zavladao u sobi, strah u vazduhu mogao se seći nožem. Svi su pretrnuli, jer znalo se: ako je latinicom poslat, onda je od Austrougara, a ako je od Austrougara, može biti samo objava rata.

Tajac su prekinuli Ružičini smeli koraci. Odvažno je krenula ka tasteru i sela za aparat. Instinktivno je shvatila istorijsku i životnu važnost poverenog joj zadatka, jer svaka je pogrešno protumačena reč, svaki pogrešno iščitani slog, mogao našu lepu Kraljevinu koštati postojanja, nestanka, brisanja sa karte sveta, večite sramote pred očima čovečanstva. A u ono doba, depeše su znale proizvoljno da se tumače i često su greške bile neverovatne.

Ali njena stručnost je došla do izražaja. Kao što ste mogli videti, gotovo da nema nikakve razlike, svakako ne suštinske, između onoga što je poslato i što je ona primila te zapisala. Gotovo je od reči do reči — istovetno. A sad zamislite srce ove hrabre žene, tada devojke od 21 godine, srce koje se verovatno treslo ali koje je prevazišlo taj strah, ustreptalo srce koje je na sebe preuzelo tu najveću odgovornost da primi smrtnu presudu svog naroda.

Ružica Petrović-Crepić, gospođa koja je 28. jula 1914. u Kragujevcu na telegrafu primila austrougarsku objavu rata našoj Kraljevini. Foto: Arhiva

No, kao što se narednih dana, nedelja i meseci zaboravilo na notu kojom nam je objavljen rat — jer ne samo što su u sukob ušli najveći igrači pa naš prvobitni konflikt sa Bečom i Peštom poprimio karakter sporednog u kontekstu svetskog rata, nego je i na našem tlu rat prestao da bude puka najava i prosta objava a postao jeziva i surova realnost — zaboravilo se i na onoga koji ga je primio.

Telegrama se setilo tek 1931. godine kada je list „Naša pošta“ objavio da će nagraditi onoga ko dokaže da je za njegov prijem i dešifrovanje zaslužan. Ali, prepustimo dalji tok ovog teksta samoj gospođi Ružici Petrović-Crepić koja je sve te događaje svojim rečima puno bolje opisala nego što smo mi mogli da sažmemo. Prenosimo ga u integralnoj verziji, pa se nemojte čuditi pravopisnim razlikama, a posebnu pažnju obratite na njenu otresitost zbog koje se ne stidi da u muškom svetu kaže glasno JA:

„U svesci za decembar 1931 pročitala sam konkurs ’Naše pošte’ za nagradu onome telegrafisti, koji dokaže, da je 28. jula 1914. primio telegram grofa Bertholda, upućen Srpskoj Kralj. Vladi, a koji je sadržavao objavu rata Srbiji. Ja sam u ono doba bila sa službom u Kragujevcu gde se nalazila i srpska Vrhovna komanda. Ja sam onaj telegrafista koji je u Kragujevcu primio pomenuti telegram, što dokazujem rukopisom u tome originalnom telegramu, koji je fotografisan i preštampan na str 55 jubilarne knjige ’Naše pobede’, koju je izdalo ’Narodno delo’, u Beogradu 1929.

Srpski vojnici u austrijskom zarobljeništvu oko 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/hetarchief.be

U ono mučno doba za našu zemlju, Kragujevac je bio stan Vrhovne komande odakle se upravljalo odbranom zemlje. Mi telegrafisti iz kragujevačke p.t. stanice bili smo zaposleni i danju i noću oko davanja i primanja telegrama sa sviju strana. U ono doba upravnik p. t. stanice bio je g. Vlada Dimitrijević, a šef telegrafa Vrhovne komande, koji je od g. Dimitrijevića preuzeo upravu telegrafskom stanicom, bio je pokojni Marko Protić.

U trenutku kad je telegrafista iz Beograda objavio kragujevačkom telegrafu ovaj telegram, pitalo se: koji od nas, kragujevačkih telegrafista najbolje prima na sluh telegrame pisane latinicom; neka se taj javi da primi jedan telegram koji sadrži objavu rata Srbiji... Svi smo pretrnuli od straha i uzbuđenja. Nastao je tajac i ja sam sama pošla ka tasteru — i sela za aparat.

Dok sam ja primala telegram, upravnik stanice i šef vojnog telegrafa, čitajući adresu koju sam već bila primila, nisu znali kome treba telegram uputiti, pošto ni sami nisu znali u onom trenutku sedište Kralj. Vlade, a telegram je bio upućen Ministru Spoljnih poslova, Beograd. Kad sam telegram primila, sporazumeli su se starešine da ga predadu Vrhovnoj komandi, i ja mislim da se original ovoga telegrama nalazi i sada u našem Glavnom generalštabu, ako ga je Vrhovna komanda, kao što izgleda, sačuvala.

"Čežnja za otadžbinom", Vasa Pomorišac, 1918. Foto: Wikipedia/Creative Commons/Mihailo Grbić

Koji je bio onaj telegrafista, koji je u Beogradu primio ovaj telegram neposredno od Beča ili Pešte, nije mi poznato. Isto tako mi nije poznato ni ime onoga kolege koji je meni iz Beograda davao ovaj telegram, jer se u ono burno vreme nije mnogo raspitivalo, no užurbano i grozničavo radilo. Uzbuđenje je bilo isuviše veliko, pa se o nekom čuvanju podataka za istoriju nije moglo ni misliti, i ko zna, da nije bilo inicijative od strane ’Naše pošte’, da li bi se uopšte neko odvažio da iz naše slavne prošlosti iščeprka i ovaj jedan detalj, koji ilustruje najbolje rad naših vojnih pošta i telegrafa u ono vreme, u kome su naši drugovi, svojim patriotizmom i neumornim radom mnogo zadužili zemlju i narod.

Meni je ovom prilikom mnogo više stalo do toga, da se istakne moj i mojih drugova moralni udeo u tome radu, nego li materijalna nagrada koju je uredništvo obećalo, a što do danas nisam o tome ništa govorila, ni preduzimala, to je zato, što nisam htela da se sama reklamiram, jer mi je to izgledalo neskromno, a i zato, što sam ipak očekivala jedan dan, kada će se i naša Glavna uprava pošta prisetiti i otpočeti skupljanje ovog dragocenog materijala.

Ne mogu a da ne istaknem još dva važna momenta iz mog službovanja u ono doba. Bila sam isto tako dežurna, noću onoga dana kada se evakuisao beogradski telegraf, datuma se ne sećam. Tačno u ponoć prekinuta je bila veza sa Beogradom i poslednje reči mojeg kolege iz Beograda, koje mi je na liniji kazao, bile su: ’Sad prekidam liniju, napuštamo naš mili i dragi Beograd, neprijatelj nadire, povlačimo se ka Torlaku, čekajte na liniji, javiću vam se sa Torlaka’.

Ružica Petrović-Crepić, gospođa koja je 28. jula 1914. u Kragujevcu na telegrafu primila austrougarsku objavu rata našoj Kraljevini, na porodičnoj fotografiji sa svojim suprugom. Foto: Arhiva

Tako su i naši drugovi zajedno sa junačkom srpskom vojskom, napuštali korak po korak zemlju svojih otaca, a mi smo sa zebnjom očekivali sve gore i gore vesti, i u noćnoj tišini, u našoj stanici u Kragujevcu, prekinuti zvuk relea zamenjivao je naš prigušeni jecaj i plač... Drugi put, bila sam srećnija kada sam primala depešu Vojvode Mišića, koji je javljao za slavnu pobedu srpske vojske na Suvoboru i Rudniku, i tada naše suze radosnice, bile su nagrada za sve one mučne i teške trenutke koje smo preživljavali...

Žalim što nisam mogla voditi dnevnik iz onoga doba, a tu bi bilo još mnogo drugih interesantnih događaja koje je vreme i preživljene patnje izbrisalo iz moga sećanja. Zahvalna sam mnogo uredništvu na plemenitoj inicijativi i nagradi, od koje ću kupiti nešto što će me večito potsećati na one trenutke.

Ružica Petrović-Crepić
p.t. čin. Beogradske direkcije pošta i telegrafa.“

Gospođa Ružica, koja je sahranjena na Centralnom groblju, nije imala dece, i prema tome nije ostavila potomstvo. Zato se može reći, da smo svi mi njeno potomstvo. A potomstvo bi svojoj pretkinji nekako moralo da se oduži. Najbolje veličanstvenim spomenikom: ona sedi za telegrafskim aparatom, odlučno sluša i hrabro zapisuje sudbonosnu austrougarsku objavu rata Kraljevini Srbiji, poslatu redovnom poštom, na diplomatskom francuskom, na latinici, koju je najbolje od svih znala da prima na sluh.

(O. Š.)

Komentari

  • Milan

    Svabe su nam uvek bile neprijatelji!!!!

  • Ccc

    Lepa zena,učena,od stila.Ništa joj nije trebalo da se petlja,bolje da se udala u Austrougarskoj,prozivela bi lakše život.U Srbiji su na zalost stalno aktuelne ratne teme,nauka je u drugom planu,mozda i na petnaestom ,posle rijaliti šou programa. Poštovana Kragujevčanka ima sve simpatije od pratilaca objavljenog teksta.

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima