100 godina od bugarske kapitulacije u Velikom ratu: Slomio ih proboj Solunskog fronta, Nemci istog dana shvatili da je sve gotovo (VIDEO)

Danas se navršava jedan vek od kako je Kraljevina Bugarska odlučila da, zbog kolapsa svojih linija i brzog raspadanja vojske nakon proboja Solunskog fronta, potpiše primirje sa Saveznicima i izađe iz rata. Istoga dana feldmaršal Hindenburg i general Ludendorf savetovali su nemačkog cara i vladu da počnu pregovore o primirju jer je sve gotovo

Srpska vojska u Prvom svetskom ratu. Foto: Profimedia/Mary Evans Picture Library

Svega devet dana nakon što su srpske i francuske jedinice izvršile proboj Solunskog fronta, bugarska vojska je bila potučena i na kolenima. Kolaps njenih linija, brzo raspadanje armija, utisak da savezničke trupe nadiru kao da njih, Bugara, ni nema na svojim položajima, kao da uopšte nisu tu — primorale su bugarsku vladu predvođenu njenim predsednikom Aleksandrom Malinovim da, suprotno željama svog kralja Ferdinanda, hitno moli za separatni mir, ili da se suoči sa opštom katastrofom i raspadom zemlje.

Zbog toga su rano ujutru 25. septembra 1918. godine dva bugarska poslanika i dva oficira 2. armije prešli liniju fronta kod Strumice noseći pismo generala Georgija Todorova, novog glavnokomandujućeg cele bugarske vojske koji je na tu dužnost imenovan 8. septembra zbog bolesti generala Nikole Žekova. U pismu, on umoljava britanskog generala Džordža Milna za posredovanje kod francuskog generala Luja Franša d’Eperea, glavnog komandanta Savezničke armije na Istoku.

Traženo je, i odbijeno, da se neprijateljstva prekinu na 48 sati, ali im je ostavljena mogućnost da njihova vlada pošalje delegaciju sa ponudom o miru, te koja će sa predstavnicima savezničkih vlada o tome dalje pregovarati. Istoga dana francuski general Šarpi o svemu preko majora Marinkovića formalno obaveštava srpskog regenta, vladu i Vrhovnu komandu, a ova u Solun šalje svog pomoćnika načelnika Štaba pukovnika Petra Pešića (godinama kasnije armijskog generala, dva puta ministra vojnog i u tri navrata načelnika Glavnog generalštaba Jugoslovenske vojske).

Srbi i Francuzi na zarobljenom nemačkom topu "Eva" kod Bitolja na Solunskom frontu. Foto: Wikimedia Commons/The State Archives of the Republic of Macedonia

Sa željom da ceo proces ubrza jer je sa svakim proteklim satom situacija bila sve rđavija po njih, nestrpljiva bugarska vlada putem radija šalje poruku savezničkoj komandi u Solunu koja je glasila: „Nacijama francusko-engleskim: 25. septembar. Bugarska vlada predložila je preko Vrhovne komande savezničke istočne vojske da stupi u pregovore za mir. Odgovorite.“ Vidljivo izostavljanje Srba iz poruke govori o povređenom ponosu bugarskom, što se videlo i kasnijih dana. Već sutradan, stiže nova poruka: „Oficir-delegat bugarske Vrhovne komande sa predlogom o miru, da li je pošao natrag? Odgovorite.“

Tokom popodnevnih sati 28. septembra u Solun je napokon stigla delegacija bugarske vlade sastavljena od ministra finansija Andreja Ljapčeva, opunomoćenog ministra Simeona Radeva i bivšeg komandanta 2. armije Ivana Lukova. Namera im je bila da odmah zaključe i primirje i, ako je moguće, mir. D’Epere je, međutim, dobio instrukcije od svoje vlade da zaključi samo vojno primirje, dok će se političkim uslovima mira baviti savezničke diplomatije.

Opet istoga dana d’Epere o tome formalno obaveštava srpsku Vrhovnu komandu preko majora Marinkovića, i saopštava da će biti traženo od Bugara da se bez odlaganja evakuišu sa svih okupiranih srpskih i grčkih teritorija, da izvrše demobilizaciju te da predaju sav ratni materijal, kao i da odmah vrate zarobljene pripadnike savezničkih trupa i to bez reciproiciteta, da jedan srpski puk maršira Sofijom zajedno sa ostalim savezničkim trupama, i tako dalje.

Luj Franše d’Epere, francuski general i glavni komandant Savezničke armije na Istoku. Veliki prijatelj Srba. Foto: Wikimedia Commons/Gallica Digital Library

Neku uslovi predočeni Bugarima završili su u tajnom protokolu, kao što je ostavljanje mogućnosti prelaska savezničkih trupa preko bugarskog zemljišta, kontrole telefonsko-telegrafskog saobraćaja, prava preuzimanja kontrole nad bugarskim spoljnim poslovima, slobodan pristup bugarskim lukama, mogućnost uspostave savezničkih garnizona na strateškim tačkama pa čak i u Sofiji, uključujući i srpske posade u Vidinu i Caribrodu (današnji Dimitrovgrad). Još pre toga, tokom jutarnjih sati, neformalno je o svemu obavestio generala Mihaila Rašića, od kraja juna meseca našeg ministra vojnog.

Dakle, Vrhovna komanda srpske vojske bila je upoznata sa svim dešavanjima, a pisanja koja su se pojavila krajem prošloga veka, o tome da smo tobože bili potpuno isključeni iz procesa, da smo bili poniženi od strane naših saveznika, ne piju vodi i ne treba uzimati preterano za ozbiljno: ona su bila proizvod devedesetih tokom kojih je došlo do rasplamsavanja antizapadnih osećanja, kada se o svemu iz prošlosti cepidlačilo, kada je svaki detalj bivao preuveličan, kada su francuska i britanska nacija iz perioda Prvog svetskog rata počele da se posmatraju kroz prizmu trenutnih zbivanja i njihovog odnosa prema nama, što nikako nije bilo razborito.

Elem, veliki francuski general i osvedočeni prijatelj srpskog naroda, tokom pregovara odbacio je pokušaje bugarskih delegata da ratovanje na strani Centralnih sila predstave kao nekakvu slučajnost i „prolazni nesporazum“, odbivši čak i njihovu ponudu da Bugari svoje cevi upere ka Nemcima i Austrougarima. Da nam postanu preko noći saveznici, nakon svega što se desilo, nije imao nameru da dozvoli, naglasivši im da pripadaju pobeđenom narodu te da se stoga moraju pokoriti uslovima koje nameće pobednik.

Francuski vojnici u šumskom bivku 1914. godine tokom prelomne Prve bitke na Marni, na ovoj spektakularnoj fotografiji Žila Žervez-Kurtelemona. Foto: Wikimedia Commons/Jules Gervais-Courtellemont/Les Champs de Bataille de la Marne in l'Edition Française Illustrée/Garitan

Bugarima nije bila mila pomisao o srpskim trupama koje vršljaju po njihovoj zemlji, u manjoj meri zbog toga što su strahovali od osvete zbog počinjenih zločina, ali verovatno u daleko većoj meri zbog povređenog ponosa, jer kada te porazi neko prema kome osećaš jednakost ili čak nadmoć, to mnogo boli, a upravo se to desilo ondašnjim Bugarima u ratu sa Srbima, i to po drugi put za samo pet godina.

U stvari, regent Aleksandar i grčki predsednik vlade Elefterios Venizelos (kojem takođe dugujemo veliku zahvalnost zbog srećnog ishoda Velikog rata), već su bili rekli našim saveznicima da oni nemaju nameru šalju trupe preko bugarske granice, i to iz dva razloga. Prvo, razumeli su oni jako dobro da je na Balkanu neophodna obnova uzajamnog poverenja nakon ratnog nasilja te da je zle krvi dovoljno i bez toga.

Drugo, svaki srpski vojnik bio je neophodan za dalji proboj na sever, a s obzirom da smo zbog sloma krajem 1915. godine i povlačenja preko Albanije imali imali vrlo ograničenu brojnost ljudi pod oružjem, bilo bi mnogo glupo i nerazumno slati čak i samo jedan puk, da se bavi ispraznim trijumfalnim marširanjem po Sofiji, bez ikakve strateške vrednosti. Jedino ako bi došlo do kršenja primirja, rekli su, njihove bi snage nastupile preko granice (i umalo nisu to i učinili, jer su Bugari na mnogim tačkama fronta vrdali u danima koji su usledili, prilikom raspada njihovih linija, često zbog isprepletenosti njihovih komandi i trupa sa nemačkim i austrougarskim).

"Čežnja za otadžbinom", Vasa Pomorišac, 1918. Foto: Wikipedia/Creative Commons/Mihailo Grbić

Konačno je 29. septembra, na današnji dan, tačno u 23 časa i 30 minuta, potpisano „prvo ratno primirje“, kako ga je nazvao general Franše d’Epere. Stupilo je na snagu sutradan 30. septembra, tačno u podne. Imalo je sedam članova, dok je tajni protokol sadržao četiri. Nećemo navesti sve taksativno jer je bespotrebno, a malo iznad smo već pomenuli ono najvažnije.

Nemci su na tlu Bugarske pokušali da spreče ratifikaciju konvencije, došlo je čak i do sukoba njih sa odmetnutim odredima bugarske vojske u predgrađima Sofije, ali su narodni poslanici ipak 2. oktobra bez suvišne rasprave ratifikovali sporazum, svesni da se srpska 2. armija te britanske i grčke divizije nalaze na granici, spremne da krenu ka prestonici ako se taj čin bude dalje odlagao. Sutradan je kralj Ferdinand abdicirao u korist svog sina Borisa III i napustio zemlju, preselivši se u nemački grad Koburg (napokon, izdanak je on nemačke Kuće Saks-Koburg i Gota-Kohari).

Kao što smo već maločas digresivno kazali, mestimično su bugarski zapovednici vrdali sa ispunjavanjem uslova primirja, ali su ih na kraju uvek po pravilu prihvatali, kada bi srpski komandanti zapretili upotrebom sve raspoložive sile. Tako su, između ostalih, razoružani i pripadnici 2. i 4. divizije kod Mladog Nagoričana.

Vagon u kojem su Nemci 1918. godine u Kompijenjskoj šumi potpisali ponižavajuće primirje, isti je vagon u kojem je 1940. Hitler naterao Francuze da u istoj šumi potpišu ponižavajuće primirje. Foto: Wikimedia Commons/Boeing720

Jedna zanimljiva ratna anegdota, ako se tako može nazvati, zbila se tom prilikom. Naime, Član 2 potpisane Vojne konvencije o uslovima primirja, naložio je poraženoj strani da demobiliše svu svoju vojsku sem tri divizije od po šesnaest bataljona i četiri konjička puka, kako bi bila u stanju da samostalno štiti vlastitu železnicu kao i granicu ka Turskoj, koja je i dalje bila na strani Centralnih sila.

Bugarska Vrhovna komanda je imenovala dve od te tri divizije, ali ne i treću. Da bi sprečila da srpska vojska razoruža 4. diviziju, generala d’Eperea su obavestili o tome da je to ta treća koju planiraju da zadrže. Da bi izbegao bespotrebni incident, on je prihvatio tu odluku i naredio srpskoj Vrhovnoj komandi da pomenutu formaciju pusti da se zajedno sa ratnim materijalom vrati u Bugarsku. Ali ona je, kao što rekosmo, već bila razoružana, a pošto je vojvoda Bojović na nalog da se vrati oružje reagovao vrlo burno i energično (da parafraziramo, rekao je: „Ne može“), d’Epere je digao ruke a bugarski pokušaj propao.

A da li je nemački car Vilhelm II zbilja poslao telegram svom rođaku, bugarskom kralju Ferdinandu (po drugoj verziji bugarskoj Vrhovnoj komandi), ili nije, manje je važno. Jer, čak i da nije napisao: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je ishod rata. Sramota!” to nije bilo daleko od istine, jer su istoga dana kada su Bugari potpisali Solunsko primirje, nemački feldmaršal Paul fon Hindenburg i general Erih Ludenford savetovali svom kajzeru i vladi da zatraži primirje, pošto je „slom bugarskog fronta poremetio sve njihove dispozicije“. Nemci su pregovore o primirju počeli dva dana docnije. Dobili su ga tek 11. novembra.

VIDEO: A ovako je probijen Solunski front

 

(P. L.)

Tagovi: Austrougarska, Bugari, Bugarska, Francuska, Franše d'Epere, Istorija, Kralj Aleksandar I Karađorđević, Kraljevina Srbija, Nemačko carstvo, Prvi svetski rat, Solunski front, Solunsko primirje, Srpska vojska, Velika Britanija, Veliki rat, Vilhelm II, Zabavnik

Pogledajte sve vesti u poslednja 24 sata

Komentari (9)
Poređaj komentare:
  • T
    Tt

    Jos gore je bilo u Drugom ratu. Bugari su u Jugoslaviji nacinili stravicne zlocime ratujuci na strani nacisticke Nemacke i Hitlera. Kada su Rusi usli 1944. u Bugarsku odmah su promenili stranu i nastavilo rat za suprotnu stranu. Bez posledica.

  • S
    Stari Vuk

    Narod slavne prošlosti,a opet tako sramne sadašnjosti.

  • L
    Lala

    Jos pre toga Rusi su podpisali kapitulaciju u Brest Litovsku, izgubili Ukrajinu, Krim, Sevastopolj...... I obavezali se da plate ratnu odstetu Nemackoj.

Nadrealni prizor sa fronta: Vojnik lebdi iznad saboraca i tera da se zapitate, zbog čega se ratuje

Nepoznati detalji o pesmi "Tamo daleko", zbog koje Vlada Georgieva napadaju crnogorske institucije

Kako je ustaški poglavnik Pavelić pridobio Dražinog čoveka od poverenja, generala Đukića

Ljubimica ili ljubavnica: Kakva je zaista bila priča o odnosu Orlove i Staljina?

Ante Pavelić je u zločinačkoj mašineriji imao 13 Srba, koji su bili "veće ustaše od ustaša" (IMENA)

Ivan je pronašao skelet star 1.000 godina i od tog trenutka njegov život je stalno bio u opasnosti

Ante Pavelić je pio 20 piva dnevno, a u dvojicu Srba imao veliko poverenje: Nikad objavljeni detalji

Dan koji je američku demokratiju zavio u crno: Sve o pokolju studenata na Kent Stejtu

Pismo srpskih oficira rasplakalo ćerku poginulog austrougarskog potpukovnika: Divim se vašoj pažnji

Ostrvo smrti naših junaka: Srbi i Grci se ovde ne kupaju, jeza u svakom pogledu na "Plavu grobnicu"

Stojanovo pismo majci svedoči o svim mukama i patnjama vojnika: Bolne scene u Srpskoj kući na Krfu

Verovali ili ne, Amerika je svoju himnu dobila samo zahvaljujući Riplijevom „Verovali ili ne“

Na današnji dan cunami je razorio Aleksandriju: Tlo se zaljuljalo i niotkuda se pojavila voda

Izvela je žešći dribling od Kristijana, Mesija i Karija: Ova antilopa je hit na internetu (VIDEO)

Sovjetski Savez imao sopstveni kalendar: Sve bizarnosti boljševičke petodnevne i šestodnevne sedmice

Način na koji je otkriven Pluton vratiće vam veru u nauku, da više ne padate na ravnozemljaške bajke

Grad planski sagrađen za izbeglice iz Černobilja decenijama najbogatiji u Ukrajini

„Žena! Zamislite, žena!“: Kako je Musolini primio metak kroz nos prilikom prvog pokušaja atentata

Posle 40 godina skrivanja "Himleru NDH" se sudilo u Zagrebu: Nije znao za šta i sve je prespavao

Zašto Rusi ponovo obožavaju Staljina, čoveka koji ubio milione Rusa?

Dan kada je rođen Nikola Tesla: Ovako je govorio jedan od najvećih umova svih vremena

Tragična sudbina srpske Ane Frank: Jevrejka Reli jedini je preživeli član svoje porodice u Beogradu

Dan kada je umrla dvostruka nobelovka Marija Kiri, jedna od najpriznatijih naučnica svih vremena

Spektakularno bekstvo Sima Vučkovića: Ustaše vodile 30 ljudi na streljanje, a samo on odbio da umre

U SAD-u su ranije zatvarali nemoralne i "sumnjive žene", kao i one koje nisu htele seks sa policijom

Jedan pozitivni primer saradnje Srba i Albanaca tokom procesa našeg razgraničenja pre sto godina

Pre 52 godine australijski premijer je nestao bez traga i glasa. Misterija nikada nije rešena

U malom selu čak 250 bračnih parova ima blizance: Fenomen je misterija, zbunjeni su čak i genetičari

Kako su u Jordanu otkriveni ostaci hleba starog više od 14.000 godina

Vicevi o Staljinu i režimu zbog kojih su mnogi završili u zatvoru, zbog pošalica se plaćalo i glavom

Selo kao izašlo iz bajke ili „Ubistava u Midsameru“, kako vam više odgovara

Bizarnosti sovjetskog sistema: Staljin nikada nije bio šef države

Aljende je ostavio trag u politici Čilea, a njegovo samoubistvo i danas budi mnoge sumnje (FOTO)

Kako je po jednom narodnom predanju nastalo prezime Obilić?

Za ovog princa su govorili da je posećivao bordele, ali i da je bio serijski ubica Džek Trbosek

Da li je ova žena u češkim Sudetima srećna ili tužna dok roni suze i salutira Hitleru?

Kako je Rusija samo 35 godina posle Krimskog rata ušla u savez sa bivšim neprijateljima

Prvi parobrod koji je preplovio Atlantik: Zabranili mu kretanje da ne bi njime oslobodili Napoleona

91 godina od atentata u Beogradu koji je uništio jugoslovensku ideju i promenio Hrvatsku (VIDEO)

Princeza Margaret je važila za ikonu stila i buntovnu ženu, koja se odrekla prave ljubavi (FOTO)

Tri mlada srpska pilota bila su prve kamikaze, ovako su pohrlili svojim avionima u smrt

Na današnji dan obnarodovan je Milanski edikt: Posle 3 veka mučenja, hrišćani su mogli da ispovedaju svoju veru, bez straha od progona

/
<% galerijaAlt  %>

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima