Naučno dokazana sličnost između cara Dušana i najslavnijih rimskih imperatora

Imperator Avgust, mermerna statua iz prvog veka, otkrivena u Vili Livija kod Rima 1863. godine. Foto: Wikimedia Commons/Till Niermann

Na prostoru koji danas obuhvataju Luksemburg i južna Holandija te delovi Belgije i nemačke pokrajine Severna Rajna-Vestfalija, barem oni njeni krajevi koji leže zapadno od reke Rajne — u vreme Rimske imperije nalazila se provincija Donja Germanija.

Preporučujemo

Od svih plemena koja su na tom tlu živela, možda najvažniji i najratoborniji bili su Batavci, za koje Tacit u svojoj „Germaniji“ kaže da „prednjače u hrabrosti i žive na manjem delu obale, ali drže jedno ostrvo na Rajni. Nekad su bili deo Kaćana, pa su, zbog domaćih nesloga, prešli u ove krajeve gde su potpali pod rimsku vlasti. Oni su sačuvali poštovanje i povlastice negdašnjeg savezništva: ne plaćaju danak i ne globi ih državni zakupnik. Oslobođeni su svakog poreza i nameta, izdvojeni samo za okršaje, kao strelci i štitonoše, pa ih čuvaju za ratove.“

Dakle, Batavci (lat. Batavi) su služili u rimskoj vojsci kao pomoćne trupe, i po tome nisu bili usamljeni među svojom germanskom braćom; pored toga što pominje Kaćane (lat. Catti), Tacit već u nastavku gornjeg citata govori o Matijačanima (lat. Mattiaci, Mattiacorum gens, „rod Matijačana“) kao narodu sličnom po službi Batavcima, a zna se da su još od doba Julija Cezara služili Rimljanima i Ubljani ili Ubijci (lat. Ubii).

Karta Rimskog carstva 117. godine. Foto: Wikimedia Commons/Andrei nacu

Prvi istoriji poznati batavski vojvoda zvao se Hariovalda. Tokom pobune Herusaca pod Arminijem, predvodio je napad na ustanike preko reke Vezer a sve u sklopu vojnog pohoda Germanikusa Julija Cezara, slavnog rimskog vojskovođe koji je povratio čast Rima nakon debakla u Bici u Teutoburškoj šumi, kada je 9. godine nove ere lakomisleni provincijski upravnik Publije Kvintilije Var odveo tri svoje legije direktno u Arminijevu klopku, nakon čega su ih Germani poklali a car Avgust potom lutao svojom palatom i vikao: „Vare, vrati mi moje legije“.

Germanikus je tokom tog pohoda uspeo da povrati dva od tri oteta legionarska orla, „akvile“ (svaka legija imala je svoj steg, svetinju koja se branila životom); nekoliko decenija kasnije Rimljani će povratiti i trećeg orla. Inače, Germanikus je bio pripadnik Julijevsko-klaudijevske dinastije, uživao je veliku popularnost u narodu i bio smatran za idealnog Rimljanina; kao posinak Tiberijev trebalo je ovoga da nasledi na carskom prestolu, ali je u Antiohiji umro mlad u 33. godini života, sumnjalo se od otrova sirijskog upravnika sa kojim je došao u sukob. Njegovo ime Germanikus u stvari je nadimak posthumno dodeljen njegovom biološkom ocu zbog uspešnih ratova s Germanima, sa kojima je dakle i on sam ratovao i kojima je jedno vreme vladao kao prokonzul Gornje i Donje Germanije.

Tacit takođe pominje i da su batavske pomoćne kohorte učestvovale u osvajanju Britanije za carevanja mucavca Klaudija, a pod vođstvom Aula Plautija, kojeg u novoj seriji „Britanija“, čija se druga sezona željno iščekuje, tumači engleski glumac Dejvid Morisi, inače rođeni Liverpulac i veliki navijač FK Liverpul.

Pretorijanska garda na čelu sa Gratom viče Klaudija za novog imperatora nakon atentata na Kaligulu. Hromog mucavca Klaudija su našli kako se skriva u zabačenom delu palate. Foto: Wikimedia Commons/artrenewal.org

(Digresija: Kohorta je bila glavna formacija u okviru legije; šest centurija činilo je jednu kohortu, a deset kohorti — legiju. Devet kohorti je brojalo oko petsto legionara, dok je prva kohorta u legiji, u kojoj su bili najiskusniji prekaljeni borci, uvek bila dvostruko brojnija sa oko devet stotina vojnika.

Sama centurija po imenu svome sugeriše da je brojala stotinu legionara, ali zapravo ih je bilo osamdesetak; preostalih dvadeset ljudi su bili pomoćno osoblje koje nije učestvovalo u borbama. Tim jedinicama zapovedali su centurioni, dok kohorta nije imala izdvojenog zapovednika već je njome komandovao prvi centurion po starešinstvu; centurion prve centurije prve kohorte bio je po starešinstvu prvi u čitavoj legiji i nazivan je „prvo koplje“.)

Batavci su Rimljanima od Cezara do Nerona davali jednu alu (najelitnija konjička jedinica legije) i osam kohorti, i verovatno ih je u tim pomoćnim odredima služilo oko pet hiljada; budući da u tom periodu ovo pleme nije brojalo više od 35 hiljada ljudi, izgleda je polovina svih vojno sposobnih muškaraca (starijih od šesnaest godina) služila u rimskoj vojsci: premda su činili svega 0,05 odsto populacije imperije, davali su oko četiri odsto ukupnog broja svih pomoćnih trupa, što nedvosmisleno ukazuje na ugled koji su uživali.

Cenjeni kao vrsni konjanici i plivači koji su bili u stanju da preplivaju Rajnu ili bilo koju drugu reku bez razbijanja formacije, Batavci su bili od ogromne važnosti za rimske osvajačke napore. O tome svedoči i Kasije Dion u svojoj „Rimskoj istoriji“, kada govori o Bici na Medveju između Brita sa jedne i legija pod zapovedništvom pomenutog Aula Plautija sa druge strane.

Rimljani grade kastrum u Mamucijumu, današnjem Mančesteru. Foto: Wikimedia Commons/manchester.gov.uk

Naime, Kelti, ubeđeni da Rimljani neće moći da pređu reku bez mosta, raspojasali su se na drugoj obali, uvereni da su bezbedni; Germani su prešli pod punom ratnom spremom i posekli mnoge od njih, ali danas se ne zna kako su to tačno izveli (antički izvori sugerišu da su Batavci bukvalno plivali pod opremom, ali za to su morali da imaju nekakvo sredstvo, možda drvene štitovi ili splavove).

Nekakva naročito sposobnost morala je postojati, jer ih je 60. godine general Gaj Svetonije Paulin iskoristio za amfibijski napad na druidsko uporište na velškom ostrvu Anglsi; prepad je uspeo, branioci su bili nespremni, i Paulin je uništio tamošnja svetilišta i svete gajeve, ali je morao da obustavi operacije i da se povuče jer je do njega stigao glas o Budikinom ustanku.

Sad dolazimo do glavnine priče. Premda Julije Cezar ne pominje Batavce (pominje samo Batavsko ostrvo na Rajni), iz njegovih „Zapisa o galskom ratu“ može se zaključiti da je upravo on sredinom prvog stoleća pre nove ere uspostavio germansku telesnu stražu koja će tokom narednog veka čuvati njegove naslednike iz Julijevsko-klaudijevske dinastije i kojom će, barem tokom poslednjih generacija, ako ne od početka, dominirati upravo Batavci. I to u tolikoj meri, da je „zvanični“ naziv ove garde bio „Numerus Batavorum“ (takođe: „cohors Germanorum“ ili „Germani corporis custodes“).

Pretorijanska garda bila je elitna formacija rimske vojske, carska garda u širem smislu te reči smeštena u samom Rimu, ali je germanska garda bila ličnija i u neposrednom dodiru sa imperatorima; dok su pretorijanci bili rimski građani, „germani“ su bili bez ikakvih političkih ili personalnih veza sa Rimom, zbog čega su bili idealni za čuvanje života careva. Batavci su bili jezgro njeno, ali su regruti dolazili i iz redova Betažana, Frižana i Ubljana.

Rimska vojska čeka neprijatelja. Obično nikada nisu prvi napadali u bici. Foto: Wikimedia Commons/russavia

Organizacija, i veličina ove jedinice, obavijeni su velom misterije. Budući „numerus“, jedinica promenljive brojnosti, ne može se pouzdano odgovoriti na drugo pitanje, mada je katkad antički izvori nazivaju i kohortom (u kom slučaju pričamo dakle o oko pet stotina ljudi); pretpostavka je da je za vreme Kaligule, koji je 37. godine nasledio Tiberija na položaju princepsa, germanska garda imala možda i hiljadu članova.

(Digresija: Rimsko carstvo nije imala zvaničnu i jedinstvenu titulu cara kao takvog, to je bilo politički nezamislivo zbog averzije rimskog čoveka prema ideji monarhije. Umesto toga, genijalni Avgust je nakon pobede u građanskom ratu, koji je počeo atentatom na njegovog poočima Cezara, uspostavio sistem međusobno povezanih i u njegovoj ličnosti objedinjenih zvanja i funkcija koja su postojala još iz ranijih, republikanskih vremena.

Princeps, glavna titula po kojoj čitav sistem nazivamo principatom, odnosila se na položaj „prvog među jednakima“ u senatu i rimskom građanstvu; Avgust je takođe izabran i za doživotnog tribuna, što mu je dalo pravo veta u senatu, za cenzora, često je bio biran i za konzula; titula imperatora označavala je vrhovno zapovedništvo nad vojskom.

Takođe, treba naglasiti i da su Rimljani sva svoja uređenja nazivali „republikom“, iako mi danas njihovu istoriju delimo na republiku, principat i dominat, koji je uspostavio Dioklecijan krajem trećeg veka; sve ove republikanske funkcije koje su carevi obuhvatali u svojim ličnostima, bile su puko obigravanje oko otvorenog monarhizma koji je bio neprihvatljiv: reč „kralj“ bila je zabranjeno svetogrđe, i barem je maska republikanstva morala biti sačuvana.)

Rimski centurion je ovako izgledao. Foto: Wikimedia Commons/Luc Viatour

Što se organizacije germanske garde tiče, na osnovu sačuvanih natpisa može se zaključiti da je postojao čin dekuriona, odnosno desetara. U pitanju je konjički čin rimske vojske; tokom republikanskih vremena, svaka je legija imala trista konjanika podeljenih u deset turmi koje su imale po tri dekuriona; premda iz toga sledi da se svaka turma sastojala od tri desetine, to po svemu sudeći nije bio slučaj nego je jedan dekurion zapovedao turmom a druga dva mu služili kao pomoćnici; tokom principata dekurion je samostalno zapovedao turmom pa je to svakako važilo i kod carskih „germana“, ali to ne znači da je cela garda bila konjička: jednim delom jeste, ali u kojoj meri — ne zna se.

SVE O LEGIJI IZ SINGIDUNUMA: Zašto je Flavija Feliks glavna u filmu "Gladijator", i treba li njen simbol da bude grb Beograda (FOTO) (VIDEO)

Sve u svemu, rimski imperatori silno su cenili ovu germansku telesnu kohortu, i generalno, držalo se da je njena odanost neupitna, i da od njih niko nije pouzdaniji, da im što se tiče posla čuvanja „prvog građanina Rima“ niko nije dorastao. Ali, svakoj bajci dođe kraj, a za kraj ove bajke ponajmanje su krivi Batavci.

Desilo se, da je krajem šezdesetih godina prvog stoleća nove ere nasledni batavski knez bio Gaj Julije Civilis, takođe prefekt jedne batavske kohorte; njemu to nije bilo rođeno ime već latinsko, usvojeno nakon sticanja rimskog državljanstva. Zajedno sa osam kohorti svojih sunarodnika, on je igrao važnu ulogu u osvajanju Britanije i u trenutku kada je 66. godine skupa sa ostalim Batavcima povučen sa Ostrva već je dvadeset pet godina verno služio Rimu. Opravdano ili ne, tek, rođeni mu brat i on uhapšeni su po nalogu upravnika Donje Germanije pod optužbom za izdaju.

Konjanik u rimskoj vojsci. Konjica je u vreme principata mahom dolazila iz redova pomoćnih trupa koje su davali pokoreni narodi, dok su sami Rimljani uglavnom bili pešaci. Foto: Wikimedia Commons/David Friel

Brat je pogubljen, ali je on kao rimski građanin imao pravo da brani svoj slučaj i dokazuje nevinost pred imperatorom, u tom trenutku Neronom. Međutim, ne zadugo Neronom: dok je u zatvoru čekao suđenje, Servije Sulpicije Galba, stari general i upravnik provincije Tarakonska Hispanija, poveo je vojsku na Italiju i doveo do Neronovog samoubistva, čime je srušio vlast Julijevsko-klaudijevske dinastije.

AVE SERBIUS: Nećete verovati koliko je rimskih imperatora rodom iz Srbije! (FOTO)

Galba je Civilisa oslobodio optužbi i ovaj se vratio kući; ali Galba je takođe raspustio batavsku telesnu stražu zbog njene vernosti Neronu, što je ne samo ozlojedilo gardiste već i sve Batavce duboko uvredilo (odnos sa carem bio je izvor velikog ponosa tog malog plemena). Da nevolja bude veća, istovremeno je došlo do kvarenja odnosa batavskih kohorti sa svojom matičnom XIV blizanačkom legijom (lat. Legio XIV Gemina), kojoj su bili pridodati nekoliko decenija ranije, pa je u barem dva navrata dolazilo do opštih tuča. A da nevolja bude još veća, Civilis je ponovo uhapšen po povratku u domovinu, ovog puta od strane novog provincijskog upravnika Aula Vitelija.

Međutim je Galbinim zacarenjem počela tzv. Godina četiri cara, i prvi građanski rat još od Bitke kod Akcijuma 31. godine pre nove ere, kada je Oktavijanova flota pod komandom Marka Agripe tukla Marka Antonija i Kleopatru. Avgustovi naslednici, premda nisu bili u neposrednoj krvnoj vezi jedni s drugima (ni u jednom slučaju vlast nije prešla sa oca na sina, već su najsposobniji rođaci posinovljavani), bili su deo jedne iste šire porodice, i kao takvi su uživali automatsku i gorljivu vernost i odanost legija, posebno onih na granicama.

„Zavera Klaudija Civilisa“, Rembrant van Rajn, 1661—1662. Tacit batavskog kneza zove Gaj Julije Civilis, mada ga jednom oslovljava sa Klaudije. Kao Gaja Julija zna ga istorijska nauka, ali zato što ga slavni slikar ovde naziva Klaudijem, to se ime uvrežilo u istoriji umetnosti. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Galba nije imao takav legitimitet. Nakon što je napravio niz krupnih i neoprostivih političkih grešaka, u šta spada i raspuštanje germanske garde, posle sedam meseci imperatorovanja ubila ga je Pretorijanska garda i izvikala za cara Otona, koji ju je potkupio. Oton je vladao još kraće, svega tri meseca. Onaj Vitelije što je po drugi put uhapsio Civilisa, uz podršku rajnskih legija je istakao svoju „kandidaturu“ za tron i sada mu je preko bila potrebna podrška Batavaca; oni su mu izašli u susret i pomogli da pobedi Otonove snage, nakon čega je ovaj izvršio samoubistvo a Vitelije je postao princeps.

Batavci su raspušteni kućama, ali ne zadugo; stigli su glasovi da su Tita Flavija Vespazijana, zapovednika sirijskih legija koji je u tom trenutku gušio jevrejski ustanak, njegovi vojnici izvikali za cara. Ogromna Vespazijanova vojska zaplašila je pristalice Vitelija, pa je novopostavljeni upravnik Donje Germanije pokušao da regrutuje više Batavaca nego što je to bilo predviđeno njihovim ugovorom; pritom su centurioni koji su vršili regrutaciju bili oholi, bahati, arogantni, brutalni i korumpirani, a bilo je čak i slučajeva silovanja batavskih dečaka.

Batavija je ključala: Vespazijan je svrgnuo Vitelija i leta 69. godine uspostavio Flavijevsku dinastiju, ali je pre toga izbio ustanak Batavaca. Dobro upoznati sa rimskom strategijom i taktikom, predvođeni Civilisom, tukli su nekoliko manjih vojski koje je na njih slao zapovednik rajnskih legija Flak. Naposletku je ovaj odlučio da pošalje dve cele legije, zajedno sa pomoćnim kohortama među kojima je bio i batavski konjički eskadron pod zapovedništvom Klaudija Labea, poznatog Civilisovog neprijatelja; tokom bitke koja se vodila kod današnjeg Najmegena, Labeova konjica prešla je na stranu svojih sunarodnika i Rimljani su poraženi.

Rajnska granica Rimske imperije oko 70. godine nove ere. Njihove posedi su tamnije nijanse, slobodne germanske zemlje svetlije. Legenda vam je u gornjem desnom uglu. Foto: Wikimedia Commons/Filipo

U tom trenutku, sve je išlo dobro po Batavce. Vespazijan, zadovoljan što njegov neprijatelj ne može da sazove rajnske legije u pomoć, obećao je ovom plemenu nezavisnost, pa se Civilisu smešio kraljevski presto. Neznano zašto, Batavcima to nije bilo dovoljno. Opkolili su logor Kastra Vetera (današnji Ksanten) u koji su se povukle dve legije koje su prethodno tukli kod Najmegena, i počeli opsadu nakon neuspelih pokušaja da zauzmu utvrđenje.

Problem je bio što je opsadu nastavio i nakon što je stigla vest o Vespazijanovoj konačnoj pobedi i ustoličenju za princepsa. Flak, koji je do tog trenutka odugovlačio plašeći se da u slučaju trijumfa Flavijevaca ne ispadne da je hteo da pomogne Viteliju, počeo je s pripremama za razbijanje opsade, ali Civilis ih je pre toga napao kod Krefelda sa osam eskadrona. Ali, batavska konjica je uništena i opsada Kastra-Vetere prekinuta.

Međutim je Civilis zapretio da će napasti Mogontiacum (današnji Majnc), sedište Gornje Germanije. Flak se upecao i požurio u pomoć svom glavnom gradu, što je dalo vremena Civilisu da izvuče preostale snage. U međuvremenu, Flak je u Mogontiacumu ulizivački proslavio Vespazijanovu pobedu tako što je podelio novac legionarima; ali to su bili ljudi verni Viteliju koji su taj akt protumačili kao uvredu, i ubili Flaka; istovremeno, njegov zamenik je dezertirao i vojska na Rajni se našla u haosu.

Civilis je tada obnovio opsadu Vetere koja se, izgladnela, posle nekoliko meseci predala. Zapovedniku Miniju Luperku obećan je slobodan prolaz za celu vojsku ako ostave sve za sobom u logoru; nekoliko kilometara niz put uleteli su u germansku zasedu i bili pobijeni, dok su Luperk i važniji oficiri kao robovi poklonjeni Veledi, sveštenici i proročici koja je prorekla uspon Batavaca. Civilis je nakon toga nekoliko meseci pokušavao da ubedi druga germanska i severnogalska plemena da se pridruže pobuni; to mu je delimično uspelo, ustanak u Galiji doveo je do prelaska dve legije na stranu pobunjenih plemena Lingonaca i Trevirana.

Tit Flavije Vespazijan, rimski imperator koji je vratio stabilnost nakon Nerona. Osnovao je Legiju IV Flaviju Feliks koja je naredna tri veka bila stacionirana u Singidunumu. Foto: Wikimedia Commons/Sailko

Ali Rimljani to nisu mogli da tolerišu i pokrenuli su ogromnu vojnu silu, ne želeći da rizikuju poraz. Cvet rimske armije krenuo je put Germanije i severne Galije: legije VIII avgustovska, XI klaudijevska, XIII blizanačka, XXI grabljiva, te nedavno uspostavljena II spasilačka; istovremeno su iz Španije povučene legije I spasilačka i VI pobedonosna a iz Britanije — XIV blizanačka.

Počelo je gušenje ustanka, i to serijom predaja bez borbe. No sam Civilis nije imao nameru da se preda; vršio je prepade, napade, mučio je izolovane trupe, uz pomoć svoje rečne flotile čak zauzeo zastavni brod rimske flote na Rajni, što je bilo poniženje koje nije moglo da prođe bez odgovora. Pokrenuta je invazija na samu Bataviju, bez daljeg odlaganja. Kada je čuo da je Jerusalim pao i da će se sada na Germaniju sručiti sva sila Rimskoga carstva, Civilis je otpočeo pregovore.

Koliko su tačno godina Jevreji govorili „dogodine u Jerusalimu“ pre nego što se to obistinilo

Oni su se vodili na pontonskom mostu na reci Nabaliji (ne zna se koja je to tačno reka); Civilisova sudbina je nepoznata, ali Batavci su bili pošteđeni, osim što su morali da sruše svoju prestonicu u Najmegenu i da je podignu malo dalje niz rečni tok, na položaju koji nije mogao da se brani; takođe su pristali da rimskoj armiji daju još osam dodatnih pomoćnih konjičkih jedinica.

Palman Braht, kapetan Alemanske garde, na slici "Krunisanje cara Dušana" Paje Jovanovića. Foto: Wikipedia/Paja Jovanović

Međutim su Batavci uživali takav ugled i renome, da je jedinica-naslednica germanske garde, Sopstvena konjica avgustova (lat. Equites singulares Augusti), kolokvijalno takođe nazivana „batavcima“. Nju je izgleda ustanovio Trajan dok je upravljao Gornjom Germanijom, i izgleda je bila takođe mahom popunjavana tamošnjim plemenima. U četvrtom i petom veku bila je aktivna jedinica koja je nosila batavsko ime, a koju je uspostavio Julijan Otpadnik, u hrišćanskoj tradiciji najomraženiji car (odbacio hrišćanstvo, pokušao da obnovi paganštinu).

NEMAC U SLUŽBI CARA DUŠANA: Ovo je Palman, kapetan Alemanske garde našeg imperatora (FOTO)

Batavci su takođe tokom poslednjih pet vekova igrali važnu ulogu u razvitku holandskog identiteta, jer se držalo da su to njihovi preci; čak su francuski revolucionari, nakon što su srušili Republiku sedam ujedinjenih nizozemskih provincija (kolokvijalno: Nizozemska republika), uspostavili Batavijsku republiku koju će Napoleon 1806. zameniti Kraljevinom Holandijom, a onda četiri godine kasnije potpuno pripojiti Francuskom carstvu.

Elem, u kakvoj je sve ovo vezi sa srpskim carem Stefanom Urošem IV Dušanom Silnim? Pre nekog vremena opširno smo pisali o Dušanovoj telesnoj straži koja je bila nemačka, dakle germanska, koju su nazivali Alemanskom gardom, i koja je bila pod zapovedništvom Palmana Brahta, plaćenika od velikog značaja za taj period srpske istorije. Interesantno je kako se neke stvari ne menjaju: trinaest vekova delilo je rimsku Batavsku gardu od srpske Alemanske, a Germani su i dalje bili najbolji telohranitelji (ili ratnici?) u Evropi.

(O. Š.)