2

Danas je jedan od najvažnijih datuma srpske istorije, a mnogi su ga zaboravili

Na Vaskrs 16. aprila 1346. godine u prestonom Skoplju „Stefan kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja i čestnik grčkim stranam“ krunisan je od strane pećkog i i bugarskog patrijarha za „cara Srbljem i Grkom“. Carstvo je bilo kratkotrajno, ali i dalje živi u našem pamćenju pa se može reći da su mu posledice trajne

Car Stefan Uroš IV Dušan Silni na slici Đure Jakšića. Foto: arhiva

Danas se navršava 673 godine od kako je „kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja i čestnik grčkih stranam“ Stefan Uroš IV Dušan Silni krunisan za „cara Srbljem i Grkom“, nedugo nakon što je Pećka arhiepiskopija nekanonskim putem uzdignuta na rang patrijaršije, što je bio neophodni uslov za uzdizanje kraljevstva na ravan carstva.

Šest stotina sedamdeset tri godina dičimo se i ponosimo tim najzlatnijim dobom kasnog srpskog srednjovekovlja, obeleženog kulturnim procvatom i nezapamćenom teritorijalnom ekspanzijom, koja je došla kao posledica osvajačkih pohoda pre svega po romejskim krajevima; naravno, dičimo se time odmah nakon što smo isprozivali Engleze, Francuze, Špance, Holanđane i sve ostale koji su se drznuli da rade isto što i mi, samo na globalnom nivou.

Kako je došlo do tog krunisanja, i kakve su bile posledice? Ona titula koju smo maločas naveli — „kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja i čestnik grčkih stranam“ — pojavila se prvi put na jednoj hrisovulji od 28. marta 1343. godine; do tada, titula kojom se Dušan potpisivao bila je jednostavnija, glasila je ili prosto „Stefan kralj“ ili složenije „kralj svih srpskih i pomorskih zemalja“, a do promene je došlo usled širenja ka grčkim delovima Balkanskog poluostrva (i naseljenim Grcima, ne Srbima; čini se da u današnje vreme to mora da se naglasi jer ima mnogo ljudi koji misle da je svaka stopa planete Zemlje naša).

Osvajanja cara Stefana Uroša IV Dušana Silnog u periodu 1331—1355. Foto: Wikimedia Commons/Miloš Harangozo

U tom trenutku, Ser još uvek nije osvojen, to se desilo tek 24. septembra 1345. godine. Dan kasnije Dušan je ušao u taj tvrdi grad koji je momentalno postao drugi ili treći najvažniji u kraljevstvu (svakako posle Skoplja, možda i posle Prizrena; teško je proceniti iz naše perspektive, ali moguće je da su Ser i Prizren bili ravni po časti), što će ostati do samog kraja vladarevog života.

Ser je imao vanrednu stratešku važnost zbog svog položaja duboko u Makedoniji, bivajući odskočnom daskom ka Carigradu i Solunu, i najbogatijim krajevima Vizantije, ali je možda još značajnija bila njegova, danas bismo rekli, propagandna vrednost: posle pomenutih Carigrada i Soluna bio je najvažniji grad Romejskog carstva, pa je ovladavanje njime predstavljalo krunu svih zavojevačkih napora „Stefana kralja“; štaviše, upravo je ovladavanje Serom pružilo našem suverenu ideološku osnovu za proglašenje „vasilevsom“.

To proglašenje zacarenja, kao svojevrsna potvrda naših reči, pre krunisanja u prestonom Skoplju, odigralo se svega nekoliko meseci kasnije, najverovatnije na Božić iste godine, smatraju mnogi istoričari — upravo u Seru. Narednih nekoliko meseci Srbija je paralelno bila i kraljevstvo i carstvo, odnosno, pomalo nedefinisanog statusa, budući da se Stefan na novcu pominje kao „Rex Rascie-Imperator Romaniae“.

No pre nego što će se ustoličiti za „imperatora“ morao je Dušan da stvori legalistički preduslov za to, odnosno, morao je, kao što već pomenusmo, da uzdigne Pećku arhiepiskopiju na patrijaršiju, jer teoretski je samo patrijarh mogao krunisati cara, premda ni to samo nije bilo dovoljno (Bugarska crkva bila je patrijaršija u periodu 927—1018. pa ponovo od 1235. godine; bugarski arhiepiskopi i patrijarsi krunisali su svoje „careve“, ali su oni u svetu pravno tretirani kao kraljevi, pošto Bugari institucionalno ne koriste reč „kralj“ već im je kao Rusima ekvivalent toga „car“).

„Ženidba cara Dušana“, Paja Jovanović, 1904. Foto: Wikipedia/Ranko Nikolić

Nevolja je, međutim, bila u tome što su u srednjem veku postojala samo dva centra koja su imala pravo da krunišu imperatora: Rim i Konstantinopolj. A Srpska crkva je bila pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije, autokefalna ali ne i samostalna kakva je bila Bugarska crkva. Jedini kanonski, pravni put kojim bi se naša arhiepiskopija uzdigla na patrijaršijsku čast vodio je preko saglasnosti vaseljenskog patrijarha. Saglasnost nije dobijena, i čin je izvršen suštinski protivpravno, što se crkve tiče.

Peć je imao podršku za to nenadležnog bugarskog patrijarha Simeona, sebi ravnog Ohrida, pojedinih grčkih arhijereja, kao i svetogorskog prota te svih igumana i staraca tamošnjih manastira (sa njima je prethodno sklopljen dogovor da se srpski kralj pominje u molitvama, ali tek nakon cara Romeja). Ali ne i jedine instance čija je saglasnost i podrška bila neophodna i sama po sebi dovoljna — Vaseljenske patrijaršije.

Možemo do sutra da pričamo o „lukavim Grcima“ i širimo mržnju prema bratskom narodu, da sve to interpretiramo iz savremenog i za to doba potpuno neadekvatnog nacionalističkog rezona, možemo da pričamo o tome da su Romeji bili naši neprijatelji i da su nas mrzeli (jer, pobogu, nas svi mrze i to sve objašnjava), da je to bila pre svega politička odluka, da se u to doba vodila borba za presto u samoj Vizantiji, da je Dušanova želja bila opravdana, da je imao nameru da stvori novo srpsko-grčko carstvo (ili možda tačnije: da helenizuje Srbe) koje bi se bolje suprotstavilo turskom bauku koji je počeo da kruži (jugoistočnom) Evropom, da smo imali „pravo“ na to, sve to možemo da pričamo, ali uzalud — ništa neće promeniti crkvenopravnu činjenicu da je zapatrijaršenje Joanikija jednostavno bilo nezakonito.

„Proglašenje Dušanovog zakonika“ ili „Krunisanje cara Dušana“, slika Paje Jovanovića. Foto: Wikimedia Commons/Akademija.co.yu

Kada se proglašenje Pećke patrijaršije tačno odigralo, istoričari nisu sigurni, ali moralo se odigrati između januara i aprila 1346. godine. Po nekim izvorima — a ovo je vrlo moguće — svečanost je upriličena u Skoplju tačno nedelju dana pre Dušanovog krunisanja, u prisustvu pomenutog bugarskog patrijarha Simeona, ohridskog arhiepiskopa, nekih grčkih arhijereja i svih vodećih svetogoraca, ali najvažnije od svega — u prisustvu državnog sabora, odnosno zbora velike i male vlastele te crkvenih velikodostojnika, koji je prihvatio to proglašenje, kao i uzdizanje kraljevstva na carstvo.

Sedmicu docnije Stefana su za cara krunisali pećki i bugarski patrijarh, a istovremeno je izvršeno krunisanje Uroša za kralja i time naslednika carstva; Uroš je tada možda dobio izvesnu autonomiju u starijim srpskim krajevima, dok je Stefan zadržao apsolutnu vlast u novoosvojenim romejskim, ali neka novija istraživanja pokazuju da nikakve upravne podele nije bilo te da je car bio neposredni vladar čitave države.

(U našoj istoriografiji „državni sabor“ piše se malim slovima jer se tretira kao neformalna institucija, čime se u dobroj meri omalovažava, uprkos tome što je imao viševekovni kontinuitet, stalnost, ključnu ulogu prilikom donošenja najvažnijih vladarskih odluka, čak važnost i u borbi za presto. Zbog svega toga, kao i zbog preke potrebe da se uspostavi veza između naše starije i moderne parlamentarne tradicije, možda bi trebalo razmisliti o reevaluaciji te ustanove kroz naučna istraživanja koja bi se striktno njome bavila, i posledičnom uvođenju pravila pisanja njenog imena velikim slovom: Državni sabor.)

Ko je sve ovo priznao, pored poluvazalne Bugarske koja je i državno i crkveno sudelovala u celom poduhvatu? Mletačka republika, za početak. Zatim — Dubrovnik. Stefan II Kotromanić, ban bosanski, priznao je Dušanu carsko dostojanstvo, ali ga je nazivao „raškim carem“ (verovatno zato što bi ga priznanjem za „cara Srbljem“ ujedno priznao za sopstvenog suverena). Međutim, ni Mleci ni Dubrovčani (koji su tada nominalno priznavali vlast Ugarske, ali imali u odnosu na Rašku prilično nedefinisani status zbog čega se može govoriti o podeljenom suverenitetu Ugara i Srba nad tim gradom) ni Bošnjani nisu u svojim pismima upućenim Ugarima nazivali Stefana carem, već su nastavili da ga kraljuju.

„Dolazak cara Dušana u Dubrovnik“. Marko Murat, 1900. Foto: Wikimedia Commons/Branko D. Todorović

Karlo IV — sveti rimski car, prethodno češki kralj, pripadnik dinastije Luksemburg i sin Eliške Pšemislovne, poslednje „narodne“ češke vladarke iz dinastije Pšemislovića — radovao se pregovorima koji su vodili ka priznanju papskog prvenstva od strane Srpske crkve, a još više tome što ćemo zadržati slovenski jezik u bogosluženju jer on spaja češki i srpski narod; ali nije mu priznavao carsku titulu i nazivao ga je kraljem. Isti je slučaj sa svim vladarima koji su svetog rimskog cara priznavali za zakonitog i sebi teorijski nadređenog (poput ugarskog kralja).

Ali, bila to je posledica stava Svete stolice jer nijedan od dva najvažnija hrišćanska centra — ni Rim ni Carigrad — nisu Dušanu priznali imperatorsku titulu niti Peći patrijaršijsku čast. Za Carigrad je već donekle pojašnjeno, dok ondašnja pozicija Rima srpskim nacionalistima danas služi kao dokaz da „katolici mrze Srbe“.

Zapravo je cela priča potpuna besmislica. Papa rimski Inoćentije VI (a ni njegov prethodnik Kliment VI) nije priznao Dušanu carsku krunu iako bi to politički gledano bio mudar čin i mizerni ustupak sa njegove strane, imajući u vidu pregovore između Skoplja i Rima oko priznanja rimskog episkopa za vrhovnog poglavanja Crkve, zato što nije bio spreman da pravi kompromis oko kršenja crkvenog prava, pošto bi to otvorilo vrata haosa, pa je u ovom sporu bio na strani Carigradske patrijaršije.

A Carigrad, tačnije patrijarh Kalist, tek nas je četiri godine nakon skopskih događaja izopštio iz zajednice pravoslavnih hrišćana i na Dušana bacio anatemu, čime se Pećka patrijaršija našla u šizmi koja je potrajala sve do 1375, kada je došlo do pomirenja i kada je nad grobom slavnog cara, u njegovoj zadužbini manastiru Svetih arhangela, izvršeno zajedničko bogosluženje pećkog patrijarha Save IV i izaslanika vaseljenskog patrijarha Filoteja, kom prilikom je iznad sarkofaga pročitana i njegova gramata.

„Krunisanja Stefana Uroša IV Dušana Silnog za cara Srba i Grka“. Alfons Muha, deo ciklusa Slovenska epopeja. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

(Interesantno je napomenuti, da je uprkos tvrdom crkvenom stavu, romejski car Jovan V Paleolog, koji je izašao kao pobednik građanskog rata i naterao Kantakuzina na abdikaciju, iz političkih razloga zauzeo donekle blaži stav. Naime, on je Dušana nazivao „preuzvišenim carem Srbije i voljenim stricem“, čime mu je priznao carsku titulu nad srpskim krajevima, ali ne i nad „Romanijom“, odnosno Romejskim carstvom.)

Drugim rečima, tokom tih dvadeset pet godina Srpska crkva, premda ideološki pravoslavna, nije bila pravoslavna u užem smislu te reči jer nije postojalo liturgijsko opštenje sa pravoslavnim svetom van njenih granica. Postoji još jedna bitna stvar koju ovde moramo naglasiti: do pomirenja je došlo zato što smo (a za to postoje materijalni dokazi) priznali da su oba Dušanova čina bila nelegitimna i nelegalna. Šta više, u decenijama koje su usledile nakon izmirenja i prestanka šizme, nije zabeleženo postojanje bilo kakvog Dušanovog kulta, čak ni neformalnog, i on se nije veličao od strane države, nije se čak ni pominjao. Ne mali broj naših autora iz tog i kasnijih vremena ima čak snažno negativan stav prema njemu, zbog raznih razloga.

Što se tiče naroda, premda se pominje u mnogim epskim pesmama kao „car Stjepan“ (vrlo je moguće, mada to naša nauka tek treba da dokaže, da je taj lik u stvari anahron i da su pesme starije nego što se misli, te da je Stefan zamenio nekog danas nepoznatog vladara koji je bio u originalnoj ali nezapisanoj verziji; to posebno važi za pesmu „Ženidba Dušanova“), on u njima uvek igra sporednu ulogu. U narodnoj svesti je svakako živeo, ali ne može se pouzdano tvrditi na koji način i u kom obimu; svakako ne ovako kako živi danas.

Za to kako ga mi percepiramo pre svega je odgovorno nacionalno buđenje iz perioda devetnaestog veka, a mnogi smatraju da su ključnu ulogu odigrala dva čoveka: istoričar Jovan Rajić (1726—1801) koji je prvi sakupio veliki broj podataka o Dušanovoj vladavini, te Jakov Ignjatović (1822—1889) svojim delima „Misli o srpskom narodu“ (1864—55) i „Dušan, srpska slava“ (1862).

Sarkofag u crkvi Svetog Marka u Beogradu, u kome leže mošti cara Stefana Dušana Silnog. Foto: Wikipedia Commons/Litany

(O. Š.)

Tagovi: Bugarska pravoslavna crkva, Car Dušan Silni, Carigrad, Carigradska patrijaršija, Dinastija Nemanjić, Istorija Srba, Nemanjići, Ohridska arhiepiskopija, Papa, Pećka patrijaršija, Rim, SPC, Srednjovekovna Srbija, Srpska istorija, Srpska pravoslavna crkva, Srpsko carstvo, Sveta Gora, Car Uroš V Nejaki, Vaseljenska patrijaršija

Pogledajte sve vesti u poslednja 24 sata

Komentari (2)
Poređaj komentare:
  • H
    Hulk

    Da je Dusan Silni imao topove Mendelini bi sunarodnici danas pricali srpski...

  • Д
    Др

    Не вреди!Неважно! Пре ће Србин да запамти датум Срећковог рођења или Кијин рођендан или када је Слоба ( балван) први пут имао секс са Луњаром......

„Devojčice sa periferije sanjare pred Pelivanovim izlogom“: Zbog ovakvih stvari je kod nas izbila komunistička revolucija

Kako smo maštali nekada: Šinski cepelin kod nas tridesetih proglašen saobraćajnim sredstvom budućnosti

Zagreb su 1945. godine oslobodili partizani iz 45. srpske divizije, dok su zagrebački čekali sa strane

Izrael je danas mogao da se nalazi u Indijskom okeanu, da je sproveden tajni plan o deportaciji evropskih Jevreja na Madagaskar

Zelenašenje u Kraljevini Jugoslaviji: Zbog čega su Srbi podržali komuniste i tokom rata masovno odlazili u partizane

Nepoznata veza Musolinija sa Srbima: Kako je još 1918. sazvao milanske tajkune da pomognu našim studentima koji su se mučili u Italiji

Srpski „mug shot“ sa početka prošlog veka: Da li prepoznajete ovo lice? Zovu ga Štrk

Kako bi izgledao prerušeni Hitler: Amerikanci već 1944. napravili ove montaže zlu ne trebalo, pa njima oblepili Nemačku odmah posle rata

Prvi srpski komunista u Holivudu: Naš čovek 1934. bio glavni lik u ekranizaciji romana velikog engleskog pisca

Da li je Srbin koji je pre 105 godina napisao da „Balkanu nije suđeno da živi jednim kulturnim životom, životom koji je dostojan ljudi“ bio u pravu?

Šokirani dečak stoji iznad leševa svoje streljane porodice, nacisti ga gledaju i smeju se. Zatim dobija metak u potiljak (POTRESNA FOTOGRAFIJA)

Poslednje utvrđenje nacista: Posle Hitlerovog samoubistva svi su pobegli u ovaj grad, ali su ipak uhvaćeni (FOTO)

Kako je sekretar Crvene zvezde trpao bombone u džepove krišom od Tita, a onda mu je Broz postavio pitanje (FOTO)

Vulkanska eksplozija koja se čula na drugoj strani zemaljske kugle, gde su ljudi mislili da je topovska paljba sa obližnjeg broda

Treba li žena da brine o porodici, dok muž radi i zarađuje? Mladi Jugosloveni su vrlo moderno odgovorili na ovo pitanje, a šta bi rekli danas

Hitler je doveo do smrti miliona ljudi širom sveta, a evo kako su izgledali najpoznatiji pokušaji atentata na njega

Ruski car Nikolaj II i britanski kralj Džordž V su izgledali gotovo identično: Ove njihove fotografije i danas zbunjuju mnoge (FOTO)

Elizabeti Kokran, majci istraživačkog novinarstva i perjanici Pulicerovog tabloida, želimo srećan 155. rođendan

Bio je zvanični egzekutor u Trećem Rajhu: Ubijao je ljude na giljotini, rekord mu je 32 osobe u jednom danu, a posle rata je isti posao radio za saveznike (FOTO)

Ako je Zemlja ravna ploča, da li preti opasnost da se Mlečni put razlije po njoj i da se podavimo u laktozi?

"Ja sam skinuo Tita sa aparata, ali ga nisam ubio": Sve o poslednjim trenucima Josipa Broza (FOTO)

Danas se navršava 70 godina od kako je naša štampa najavila da je palestinsko pitanje pred konačnim rešenjem

Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije... bruto domaći proizvod: Evo zbog čega su Sile Osovine izgubile Drugi svetski rat

Porno-slike i homoseksualni skandal koji su učvrstili Hitlerovu vlast i donele mu potpunu kontrolu nad Vermahtom

ZAVIRITE U FIRERBUNKER: Mesto gde je Adolf Hitler sebi pucao u glavu, bio spaljen i pokopan

Iz minuta u minut, iz sata u sat: Sva dešavanja u Hitlerovom bunkeru pre i posle samoubistva, sa detaljima koje nikada do sada niste čuli

Legenda kaže da je Tito obišao ceo svet, ali nikad nije kročio u Čačak. Evo i zbog čega

Bizarni događaj s kraja rata: Hitler uz sendviče i mađarsko vino slavi ženidbu, Himler 300 km dalje od astrologa traži savet gde da beži

Stara priča sa srpskog Kosova: Kako je Ajdar tokom turske vlasti spalio srpsku crkvu pa prešao iz islama u pravoslavlje

Šta se desilo sa Bogorodicom nakon Hristovog vaskrsenja? (FOTO)

Mesto rođenja presvete Bogorodice: Da li je Marija došla na svet u pećini ispod ove crkve? (FOTO)

Otisak Isusove šake u kamenu: Nalazi se na putu kojim je Hrist nosio krst na Golgotu (FOTO)

Adolf Hitler je Jugoslaviju posetio samo jednom, a evo u koji grad je kročio odmah nakon okupacije

Ulica kojom je Hrist nosio krst: 16 slika sa jerusalimskog Puta suza koji će vas do suza i dovesti (FOTO)

„Arnaut ubija kaluđera na Kosovu u manastiru Devič 1912. godine“: Kratka priča iz istorije srpskog Kosova

Amerikanci teraju Nemce da šetaju pored tela Jevrejki koje su umrle od gladi nakon što su ih nacisti primorali na marš dug 500 kilometara

Čovek koji na duši nosi više desetina hiljada ljudi, kome ništa nije bilo sveto: Diktator Pinoče je bukvalno gazio preko mrtvih (FOTO) (VIDEO)

"Dvije srpske kraljevine - Crna Gora i Srbija": Reči kralja Nikole koje su danas izuzetno zanimljive za čitanje (FOTO)

Teorije zavere o napadu na Perl Harbor: Amerikanci su znali da će se desiti japanski udar, dopustili su ga da bi ušli u Drugi svetski rat (FOTO) (VIDEO)

Ozloglašeni Staljinov šef policije: Poznat je kao egzekutor u čistkama, silovao je i ubijao žene, a onda je brutalno likvidiran (FOTO) (VIDEO)

Nacisti isprva Hitlerov rođendan slavili vojnom paradom, cvećem i zastavama, a na kraju malom porcijom šunke (VIDEO) (FOTO)

Svi pričaju o grotesknim stvorenjima na Notr Damu, a ne znaju pravu istinu (FOTO)

/
<% galerijaAlt  %>

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima