• 0

Šta je beogradska štampa pisala 20. aprila 1889, nesvesna da se 1.112 kilometara uzvodno uz Dunav rađa Adolf Hitler

Adolf Hitler se rodio na današnji dan pre 130 godina u gradu Braunau na Inu, pedesetak kilometara mesta na kojem se ta reka uliva u Dunav. Tačno pedeset godina kasnije taj čovek će otvoriti vrata pakla, ali na dan njegovog rođenja, u redakciji beogradskih „Malih novina“ vladala je uspavanka

  • 0

Štampani mediji donose jučerašnje vesti — ono što čitate danas novinari su kucali dan ranije. Ono što su naši preci čitali u beogradskom dnevniku „Male novine“ 21. aprila 1889. godine uredništvo i novinari su pisali 20. aprila, pre tačno 130 godina. Šta se tog dana zbivalo u Beogradu, Kraljevini Srbiji, Evropi i svetu?

Na naslovnoj strani mahom su se nalazile servisne informacije. Recimo, društvo Dunavskog kraja obavestilo je publiku da će njihova odložena zabava biti održana 22. aprila, ali da „razaslate pozivnice ostaju u vrednosti“. Izvesni Vlada A. Pajović obavestio je srodnike i prijatelje da će svojoj „nezaboravljenoj supruzi Anki“ sutradan u 9 sati pre podne u crkvi Svetog Marka davati trogodišnji parastos. Najavljeno je da će dan trajati trinaest i po sati, a noć deset i po. Po kursu tog dana, dukat je vredeo 5,62 dinara, a napoleon 9,44. Opservatorija je prethodnog dana u 7 sati izmerila 14,7 stepeni celzijusa, a u 14 časova 21,9; takođe je najavila lepo vreme za 21. april, sa maksimalnom temperaturom od 23,2 stepena a minimalnom od 9,9. Vodostaj Dunava je bio opao dva santimetra u poslednja 24 sata.

Zatim, da će 8. maja u kancelariji štaba dunavske divizije biti održana licitacija za izradu vodovoda i česme na banjičkom brdu; da se traže naslednici imovine pokojnog Radovana Milojkovića iz crnorečkih Sumrakovaca do 1. juna a pokojnog Petra Frenculovića iz ćuprijskog Jasenova za godinu dana; da je neka Živka, sestra M. Pavlovića trgovca iz Boljevca, dignuta sa svoje imovine „usled poravnanja“ (drugim rečima izbačena na ulicu). U rubici „Bileten umiranja“ zabeleženo je da su u periodu 15—19. aprila preminuli Nestor Trpković, Ostoja Gvozdenović, Aleksa Đorđević, Eduard Hauder pinter (odnosno bačvar), Cveta kći Dimitrija Boškovića i Rade sin Vase Pavlovića.

Delijska česma 1902. godine, kasnije nešto malo izmeštene u odnosu na prvobitni položaj. Foto: Arhiva/staribeograd.com

Rubrika „Vesnik“ donela je kratku ali za ondašnje politički svesne ljude bitnu novost, koja se ticala bivšeg kralja Milana koji je 22. februara te godine abdicirao u korist maloletnog sina Aleksandra. Po njoj, on se imao vratiti u Beograd „oko polovine maja“, da bi se „u Beogradu bavio jedno tri nedelje, pa bi za tim otputovao u Pariz na izložbu. Odavde bi otišao u kakvo kupatilo, koje će docnije odrediti“. Ima se — može se.

Urednik „Srpskih Novina“ gospodin Steva Ćurčić bio je pozvao članove srpskog novinarskog društva na sastanak u „Građansku Kasinu“ u nedelju u 10 časova pre podne. Petar Vrbica — sin crnogorskog vojvode Maše Vrbice, kojeg je knjaz Nikola proterao iz Crne Gore zbog sukoba sa ocem — pitomac austrijskog cara, poručnik srpske vojske, učesnik srpsko-bugarskog rata i pisar našeg ministarstva spoljnih poslova ubio se u Đuru (kako smo tada nazivali mađarski Đer). Konačno, kao da dokaz da smo i tada kuburili sa pravosuđem dolazi ondašnja vest o obrazovanju komisije koja treba da izradi predlog zakona o prenosu sudske vlasti, „koju danas vrši policija, a u nekoliko i opštinski sudovi, na građanske sudove“.

Na samom dnu prve i druge strane nalazio se „podlistak“ u kojem su ondašnji Beograđani mogli da čitaju feljtone i romane u nastavcima. Upravo je u „Malim novinama“ svoja dela objavljivao Lazar Komarčić, začetnik naše fantastike i kriminalističke književnosti. Ali toga dana izašao je 17. nastavak romana po imenu „Beogradske tajne“ koji je pisao Pera Todorović, glavni urednik i vlasnik „Malih novina“ te otac srpskog novinarstva i žurnalistike. Tipično Todorovićevo delo je, kažu, bilo pikantno, tajanstveno, sentimentalno-patetično, ali intrigantno i uzbudljivo. Ovo je došlo sa podnaslovom: „Istorijski roman iz doba borbe i ratovanja za srpsko oslobođenje“.

Donosimo vam kraći odlomak:

Pera Todorović, socijalista i jedan od utemeljitelja Narodne radikalne stranke. Takođe, jedan od naših najvećih novinara u istoriji. Foto: Wikipedia/Ašhabad

„— Da ih vodim van grada? I to mi ti predlažeš, Mare! A ne znači li to da ih odvedem hajducima u ruke, da ih uvedem možda u spremljene, gotove zasede, gde bi upravo oni nad nama izvršili pogubljenje. I to mi ti govoriš ženo!

Vezir joj priđe i gledao je začuđeno, starajući se da prozre u dušu i misli njene. Mara se osmejkivala. Onaj lepi osmejak razbijao je svaku sumnju. Ništa zlo i ružno nije se moglo zamisliti da se skriva pod onom čudnom lepotom.

— Nije tako strašno, reče ona smešeći se. Nisu hajduci tako blizu. A u vezira ima dosta vojske. Jaka vojnička pratnja bezbedno može provesti osuđenike ne do Topčidera, no kroz celu carevinu. Valjda nismo dotle došli, da od hajduka ni do Topčidera ne smemo izaći. Noćna braća nisu valjda još postala tako svemoćna.

Svakako njina moć raste. Žrtve, što padaju od njinih podmuklih udaraca, svakim se danom množe. Okolinu beogradsku popunili su užasom. Samac Turčin, zaista, ne sme nikud van varoši. Čim se pokaže van međa varoških, zakolje ga guja. Iza svakog džbuna, iza svake stene i udoljice vreba prikriven ubilac. U poslednje vreme toliko su se osmelili, da upadaju u samu varoš. Ispred same gradske kapije onomad je poginuo Sali-aga, u prvi sumrak. Spopala ga tri konjanika, i na očima tolika sveta ubila ga, pa na trku utekli na dobrim konjima. Pre desetak dana zaklana su tri Turčina kod ’Careve ćuprije’. Tu, nedavno, u šumarku više Azli-agića čardaka, nađen je obešen Turčin. Sva ova ubistva pripisuju se njima. Pa ako baš i ne vrše sve oni, svakako oni su izvor sviju ovih zločina, jer hrabre raju i stvaraju ukus za zločine. Uče je, slobode je, da se odaju zločinu. Posejali su u svet neke nade, neka očekivanja. Usled toga, svet se otpađuje od rada; množe se besposličari, puno je ljudi bez sredstava, bez zanimanja, i od njih lako postaju zločinci i hajduci. Svemu je tome kriva ova nesretna družina. Mi moramo s njom voditi borbu na život i smrt. Neko će nekome dohakati glavi...“

Kralj Milan Obrenović. Foto: Wikipedia/Lumen roma

Na drugoj strani smo saznali da je na Velikoj školi docent g. Mihailo Šljivić prethodnog dana održao dobro posećeno te „vrlo zanimljivo i shvatljivo“ predavanje o Lajbnicovoj filozofiji i o životu tog velikog mislioca. Zatim su „Male novine“ demantovale vest da je bivši kralj Milan odlikovan u Jerusalimu katoličkim Ordenom Svetog Groba, te da je dobio „nešto sa svim drugo, što upravo i nije nikakav orden, niti je igde zabeležen u knjige koje govore o ordenima. To je prosto zlatan krstić s parčetom svetog drveta u sredi. Taj krstić daje se otmenijim hadžijama kao neka uspomena, i to deli pravoslavni patrijarh [...] U Grčkoj vrlo mnogi imaju ovaj krst, a imaju ga neke osobe i kod nas.“ Potom, da je grčki ministar inostranih dela g. Stefanos Dragumis (1842—1923) odlikovan našim Takovskim ordenom I stepena.

Nakon obaveštenja da je ministar narodne privrede naredio da se, do donošenja posebnog zakona, odmah počne sa žigosanjem vinarskih buradi „jer našoj vinarskoj trgovini jako smeta to što nema zvanično podmernih buradi“, došle su političke vesti. Kriza u Austrougarskoj! Zajednički ministarski savet austrijske i ugarske vlade nikako nije mogao da se dogovori oko proračuna, to jest budžeta; ovde vidimo da su Srbi nekada koristili „proračun“, pa bi možda ubuduće pre nego što skočite kad čujete upotrebu „hrvatske“ reči, prvo trebalo da se zapitate nije li možda zapravo i naša.

Dve kratke, i iz ove perspektive potpuno beznačajne vesti iz Nemačke interesantne su zbog dve stvari. Prva, zbog upotrebe fraze „oba doma zemaljskog sabora“ u kratkoj noti o zbivanju u Rajhstagu, a druga, zato što su na samoanskoj konferenciji u Berlinu — na kojoj su se pitanjem suvereniteta nad ostrvom Samoa u Polineziji bavile Nemačka, Amerika i Engleska — Nemci pristali da se dalji pregovori vode na engleskom jeziku, a ne na uobičajenom francuskom; premda je francuski bio jezik diplomatije sve do duboko u dvadeseti vek, trijumf engleskog već je polako počinjao a da toga verovatno niko nije bio svestan: autoru tih redova to sigurno nije bilo ni na kraj pameti.

Plan Beograda od 19. oktobra 1893. godine, koji je „udesio Bešlić“. Foto: Wikimedia Commons/Istorijski arhiv Beograd

Pod naslovom „Austrija i Balkan“ ondašnji naš dnevnik preneo je tekst iz „Nemceta“, organa mađarske vlade, koji se ticao odnosa Dunavske monarhije prema balkanskim državama. Dvoumili smo se da li da ga prepričamo ili prenesemo u celosti, ali smo se naposletku rešili na ovo potonje jer samo tako možete steći neprocenjivi uvid u... Pa, definitivno u nešto: da li u zabludu ili obmanu, ili nešto treće, nije bitno. A svakako je interesantno nama koji danas znamo šta se desilo 25 godina kasnije.

Kaže ovako: „Celoj Jevropi dobro je poznata cel naše politike balkanske. Ona se sastoji u tome, da balkanske zemlje štiti od svakog nekompetentnog mešanja s polja i da osigura njin miran, slobodan razvitak. Mi ne tražimo niti što više, niti što manje. Kad sa ovog jedinog pravilnog gledišta ocenjujemo raspoloženja i događaje u balkanskim državama, onda nemamo razloga ni da očajavamo, niti da se preterano brinemo.

S vremena na vreme mogu da nastupe neprijatne promene, koje austro-ugarska monarhija ne može sprečiti, a ne može zato što ona ne radi gadnim, nemoralnim sredstvima da se neprestano meša u unutrašnje stvari ovih zemalja, kao što to čini panslavizam. Ali ipak će pobediti ideja, koja služi kao osnovica našoj balkanskoj politici. Sumnjati u to, značilo bi sumnjati u životnu snagu balkanskih naroda. Što je njina samostalnost veća, to je veća i popularnost naše monarhije u balkanskim zemljama. Ovome procesu potrebno je duže vreme no što je godina dve, tim pre što moskovska politika u ovim zemljama ima za sobom dužu prošlost no što je naša (što zapravo i nije tačno; prim. nov).

I kad se ocene najnoviji događaji na balkanskom poluostrvu, ne potcenjujući ih niti precenjujući (verovatno se misli na abdikaciju Milana; prim. nov), mora se konstatovati da jaka reakcija, s kojom se moskovske težnje imaju boriti i u Srbiji i u Rumuniji, dokazuje jak napredak prirodnog procesa a to stvara nemogućnost da se ove zemlje vežu uz sile, koje su im htele oduzeti njinu narodnu samostalnost (možda se aludira na Rusko-turski rat 1877—1878. u kojem je Ruska imperija oslobodila Bugarsku, na rusko držanje bugarske strane nauštrb srpske tokom prethodnih decenija, ili pak na ruski uticaj u Sofiji; izvesno se ne aludira na Prvi srpski ustanak, kada su neke ruske diplomate pokušavale da Srbiju uvuku u rusku sferu uticaja u toj meri, da je delovalo kao da im je krajnja namera aneksija; prim. nov).

Posledice granatiranja i bombardovanja Beograda oktobra 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/Cerovic Dragana

Balkanska politika naše monarhije gleda svoj zadatak u tome, da ovaj proces potpomogne dozvoljenim i legalnim sredstvima. Ona ne može da spreči epizodična, prelazna odstupanja. Ali ako bi se pokušalo da se na osnovu tih odstupanja spreči slobodan razvitak balkanskih naroda i da se oni upregnu u kola moskovitizma, naša bi se monarhija oduprla toj težnji i pokazala svoju snagu i moć. Ona će to i učiniti ako do toga dođe.“ Šta god mislili o ovim redovima, nećete moći da se ne nasmejete na izvorni komentar, gotovo izvesno iz pera Pere Todorovića: „Lepa priča! U opšte, austrijska štampa ume lepo da priča. Šteta samo što se dela ne slažu baš tako često s rečima.

Potom dolazi poziv rumskog Središnjeg odbora za vidovdansku proslavu, povodom pet vekova od Kosovskog boja, upućen srpskim „komponistima“ u kojem se traže radovi za „Himnu“ koju je napisao paroh Đura Strajić iz Piroša, i za „Oproštaj“ koji je napisao „g. Nenad iz Spljeta“. Kompozitori su zamoljeni da ne čase časa jer je rok za dostavu 28. april (kasno su se setili), a nagrada za svaku pobedničku kompoziciju „po 5 dukata ćesarskih u zlatu“. U želji da ove stihove otrgnemo iz zaborava, prenećemo i njih. Neka nam samo jedna osoba na tome bude zahvalna, pa će vredeti.

„Himna“ g. Đure Strajića glasi ovako:

„Bože silni naših pradedova,
Štite sveti srpskih sokolova,
Blagoslovi sa prestola svoga,
Zbor svečani naroda srpskoga,
Oko groba cara-mučenika
A u pomen hrabrih osvetnika —
Da dostojno Srbadija živa
Mrtvoj braći preliva koljiva!

Kad ne mogu — ej žalosti!
Kam’ ih danas želje zovu —
Da preliju svete kosti
Mučenika na Kosovu...

Kosovski boj, flamanska tapiserija u francuskom zamku Šenonso. Foto: chenonceau.com

Oj Kosovo; tužna naša slavo,
Sunce srpsko gde zađe krvavo —
Ta danas je od tog doba kleta
Pet stotina prepaćenih leta,
Pet vekova oplakuje zala
Tužna jeka od srpskih gusala!
Bože pravde — posle muka teški’
Srpski narod pogledaj viteški —

I zakrili sirotana,
Bože silni pravdo sveta,
Dosta beše teških dana —
Po tisuću gorkih leta.

Svete senke iz vremena stara
Dična vojsko srpskog car-Lazara,
Pogledajte danas sa visine,
Kako Srbi dičan pomen čine,
Dičan pomen — jer vam sačuvaše
One svete amanete vaše:
Svetu veru i narodnost svoju
A za koje padoste u boju.

Ne klonuše pod tužnjavom,
Pod okovom pod sindžirom,
Krepiše se starom slavom
Časnim krstom i putirom.“

Nije loše. Pesma „Oproštaj (od vidovdanske petstogodišnjice)“ glasi ovako:

„Zbogom brate, zbogom sele,
Srpske majke, čeda mila;
Časak stig’o da se dele,
Srpčad što se okupila!

Ulica Miloša Velikog 1895. godine. Foto: Arhiva

Vi, o seni preblažene,
Povrh Srpstva što lebdite,
Pokraj raje pogažene
Stan’te da je sokolite!

Dajte nama, vi o slavni
Rasturenim’ u čas ovi,
Uspomenom dela davni’
Da se veza nam obnovi.

Verujući u vas, vrli,
Na rastanku danas evo,
Srbin opet nadu grli
Snu veruje što ga snevo!“

Odmah ispod „Male novine“ su donele otvoreno pismo Milutina Garašanina upućeno kraljici-majci Nataliji, u kojoj je preklinje da ne uzima na sebe predsedavanje regentstvom tokom maloletstva svoga sina Aleksandra, jer će navući omrazu celog naroda, kao što obično biva sa regentima; takođe je moli da ne dozvoli regentstvo Ministarskog saveta zbog „godina Kraljevića“ jer će to značiti smenjivanje nekoliko garnitura i stoga haos. Ključno, kaže sledeće: „U mesto da predsedavate regentstvu, predsedavajte Gospođo vaspitanju Vašega sina [...] Pre no što od njega napravite Kralja, napravite ga čovekom i onda ćete odgovoriti jednoj od najplemenitijih i najsvetijih dužnosti Vaših.“

Garašinin se brinuo zato što, po njegovim rečima, „sva politička budućnost Srbije koncentrisana je u ovom detetu“, ali je shvatao da njegova reč više nema pređašnju težinu, priznajući da je samo želeo da kaže šta mu je na srcu „pre nego što zakoračim u zaborav, koji me očekuje i kome sa nestrpljenjem težim“. Jer, prošlo je bilo vreme njegove naprednjačke strahovlade, okončane krvavog leta 1887. kada je, nakon dolaska radikalsko-liberalne koalicije na vlast, širom Srbije linčovano 140 članova Napredne stranke (poimence su navedeni u partijskom organu „Videlo“).

Milutin Garašanin, sin Ilije, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije i vođa izvorne Napredne stranke. Foto: Wikimedia Commons/Goldfinger/Ranko Nikolić

Doduše, Garašanin je mesec dana nakon ovog pisma pokušao da održi Glavni odbor stranke u Beogradu, ali se to pretvorilo u prve političke demonstracije u istoriji prestonice: iza nemira koji su trajali dva dana — tokom kojih je razularena masa, pre svega na Terazijama ali i svuda po gradu, htela da ih pobije — ostalo je desetine povređenih i jedan mrtav. O tome opširno možete čitati OVDE, kao i OVDE (u pitanju su prva dva od tri dela šire priče o našoj ondašnjoj političkoj sceni).

List je zatim preneo interesantnu korupcionašku anegdotu. Kaže ovako: „U jednoj varoši hlebari dođu upravniku policije i zamole ga da povisi cenu hleba. Pošto su mu ukratko izneli svoje razloge, spuste na sto kesu sa 200 napoleona i udalje se s tvrdim uverenjem da će ta puna kesa ’najkrasnorečivije’ zastupati njinu stvar i najbolje uveriti g. upravnika (načelnika) da njin zahtev opravdan. Posle nekoliko dana eto opet hlebara upravniku (načelniku) da čuju njegov odgovor.

— Gospodo, reče im starešina, ja sam vaše razloge merio na terazijama pravde, pa nađoh da nemaju nikakvu težinu. Sudim da bi neosnovanim poskupljivanjem hleba oštetio sirotinju, koja se i bez toga mučno hlebom hrani. U ostalom, ja sam vaš novac priložio ovo varoškoj bolnici, pošto sam uveren da i vaša namera nije bila druga, no da se taj novac upotrebi na kakvu dobrotvornu celj. A mislio sam i to, kad ste vi u stanju činiti onake milostinje onda mora biti da ne gubite u vašoj radnji kao što kažete.“

Kakva je atmosfera u društvu vladala u to doba, i koliko je opasno bilo ovako nešto napisati, koliko je sloboda štampe bila pod velikim upitnikom, svedoči i svojevrsni „disklejmer“ uredništva u kojem se kaže: „Varoš u kojoj se ovo desilo nije u Srbiji već u Francuskoj, nije se zvala Beograd već Lijon. Gospodinu upravniku nije bilo ime g. Gliša, no g. Diga (Dugaz) s toga nas beogradski upravnik ne mora tužiti za uvredu časti.“ Ne gubi vreme prijatelju, smiri se, nisi ti nego neki Diga iz Liona.

Hajnrih Himler čestita Adolfu Hitleru 50. rođendan 20. aprila 1939. godine. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv, Bild 183-H28988 / Hoffmann / CC-BY-SA 3.0

Poslednja strana donela je objavu prote Alekse Ilića iz Čačka, koji je čitaoce obavestio da neće odustati od izdavanja „Hrišćanskog Vesnika“ uprkos tome što broj pretplatnika ne pokriva ni štamparske troškove („Na ovo smo okuraženi od sveštenika i prijatelja sa sviju strana, koji nam svu moguću potporu obriču samo da izdavanje lista ne obustavljamo“), kao i obaveštenje preduzeća „Nahman i Zdujić“ da poštovana publika, državna „nadležatelstva“ i opštine mogu početi sa naručivanjem slika Njegovog Veličanstva kralja Aleksandra I koje će biti „elengantno finim masnim bojama izrađene uramljene u lepe i bogate ovalne okvire u veličini od 75 — 87 santima“. Takođe, da će moći da se kupe i slike namesnika kraljevskog dostojanstva gospodina Jove Ristića. A što se cena tiče, one neće biti problem: „Cene za obe slike biće tako povoljne, da će ih svaki moći lako nabaviti i time svoje sale zadičiti.“

Šta se još nalazilo na poslednjoj strani? Kapetanu Vićentiju Kostiću nemoguće je da slavi Svetog Đorđa usled premeštaja iz Beograda. Neko na zajam traži „65 hiljada dinara sa 8 na sto godišnjeg interesa. Intabulacija na prvo mesto na imanju ovde u Beogradu.“ Čačak će održavati trodnevni panađur od 1. do 3. maja “počev od ove godine pa u buduće svake“. „Za dojkinju traži se zdrava ženska, koja je pre kratkog vremena rodila, ili koja će roditi kroz 2—3 nedelje. Javiti se uredništvu.“

Neko izdaje dve sobe za samca „blizu Terazija s nameštajem i poslugom“. Stanovi se izdaju pod kiriju i na ćošku Obrenove i Fišegdžijske ulice na marvenoj pijaci (drugim rečima, na početku današnjeg Bulevara, na mestu Narodne skupštine). Kosta Dimitrijević traži dobrog poslužitelja. Mita Ristić berberin tvrdi da je pronašao vodicu koju je dovoljno samo jednom mesečno koristiti, pa će gospoda i gospođe koje to žele imati crnu kosu. On garantuje! Milka i Jovan D. Praporčetović pišu najtužniju umrlicu: „Naš mili sin Lazar preseli se u večnost danas u 4 sata po podne u 14-tom mesecu svoga mlađanog života“; naznačeni datum smrti mališana bio je 18. april.

Prema tome, ako izuzmemo lične tragedije, šta se krupno i od opšteg značaja dešavalo toga dana? Ništa! 20. aprila 1889. godine, u redakciji „Malih novina“ koja je spremala sutrašnji broj vladala je uspavanka. Istovremeno, 1.112 kilometara uzvodno, uz Dunav pa uz In, u varoši po imenu Braunau prvi put je zakmečalo novorođenče kojeg će svet po zlu upamtiti. Dali su mu ime Adolf, a od oca je primio prezime. Hitler.

(O. Š.)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima