• 50

Kako se već 1985. nacionalizam kuvao na jugoslovenskim tribinama, ali ga niko nije ozbiljno shvatao

Šta je na tribinama širom Jugoslavije počelo da se događa sedamdesetih godina, ubrzalo se tokom osamdesetih, nakon Titove smrti, i na kraju kulminiralo na Maksimiru i Poljudu, prilikom gostovanja Zvezde odnosno Partizana

  • 50

Kakvo je danas stanje na stadionima širom bivše Jugoslavije, što se tiče nacionalizma, dobro je poznato: ima ga, barem se tako ponekad čini, više od podrške samim klubovima. Nacionalizam je u poslednjih tridesetak godina postao neizostavni deo navijačkog folklora, koji zna prečesto da baci u zasenak osnovni razlog zbog kojeg je publika na stadionu, što bi morala biti podrška voljenom timu.

Neretko se, i u Hrvatskoj i u Srbiji, mogu čuti nacionalistička i/ili šovinistička skandiranja koja su potpuno van svakog konteksta u datom trenutku, pa čak i u svakom trenutku, budući da Jugoslavije odavno nema (kao što ćemo videti iz priloženog teksta, tada, kao i sada, svi su smatrali da su ugroženi od strane onog drugog; okolnosti se menjaju, matrica ne), ali se tome ne pridaje preveliki značaj, čak se često i podstiče od strane visokih neodgovornika.

Ali nažalost, toga je bilo i u bivšoj Jugoslaviji, protivnoj svakom i svačijem nacionalizmu, gde se takođe tome nije pridavala posebna pažnja, čak se ignorisalo; pošto znamo dokle nas je to dovelo, jer je tribina potkrepljivala lažnu sliku o javnom mišljenju, kao što radi i danas, od velike je važnosti da se prisetimo tih „nedužnih“ vremena, nedužnih iz današnje perspektive, kako bismo prepoznali i shvatili da to nisu beznačajne nego izuzetno ozbiljne stvari, koje grade narativ i nameću diskurs u društvu, koje radikalizuju sve strane i naposletku indirektno dovode do krvoprolića, kako bismo razumeli da je mržnja korov koji treba čupati iz tla, a ne od njega okretati glavu i, još gore, zalivati ga.

U stvari, ovaj fenomen je u SFRJ u toj meri ignorisan, da većina ljudi nije ni svesna da je toga bilo u Jugoslaviji pre 1990. godine: o tome se naprosto nije pričalo, gurali smo glavu u pesak i mislili da će to tek tako da prođe, zbog čega su svi bili zaprepašćeni prekidom meča na Poljudu između Hajduka i Partizana, i onim što se desilo na Maksimiru tokom utakmice između Dinama i Zvezde.

Zoran Janković, Muzej SFRJ Jugoslavije u jednoj garaži u Ulici Alekse Šantića na Grbavici Novi Sad

Muzej SFRJ u Novom Sadu. Foto: Zoran Strika/021.rs

Ali nisu svi ćutali; Bojan Bosiljčić je za list „Reporter“ aprila 1985. napisao, a „Yugopapir“ nedavno preneo, izvrsni tekst koji pruža dragoceni uvid u situaciju iz sredine osamdesetih godina, kada se već uveliko kuvalo, kada su narodi između Vardara i Triglava počeli sebi da kopaju sopstvene rake, u kojima danas žive, separatisani jedni od drugih, srećni i spokojni.

Što se tiče „Yugopapira“, to smo rekli mnogo puta, ali nam se čini da je nemoguće prenaglasiti: u pitanju je jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji, kulturni projekat na internetu na prostoru bivše Jugoslavije, posebno kod nas, iako opstaje samo zahvaljujući privatnim donacijama, što znači, manje-više, na entuzijazmu male grupe ljudi, imajući u vidu škrtost sveg stanovništva (u svima zemljama) kada se potegne pitanje neobaveznog novčanog dotiranja, posebno na internetu, gde je sve anonimno, i gde vas niko neće razočaranim pogledom osramotiti ako nešto uzmete besplatno.

Utakmica koju svi gube

U jednoj anketi o moralu koja je nedavno sprovedena među mladima, oni su na vrh lestvice amoralnosti stavili nacionalizam. U jednoj drugoj anketi mladi u 98 procenata nisu znali da objasne šta je to nacija. Mladi do 21. godine opet, čine 90 procenata onih koji u Zadru na tribinama pevaju „Ave Maria“, u Beogradu vezu kolo do Stambola, u Prištini oponašaju engleske navijače, u Zagrebu i Ljubljani psuju Cigane, a svi zajedno viču sudijama da su lopovi i pederi. Da li su opravdane bojazni da je „neprijatelj ovladao sredinom terena“ da se poslužimo frazom jednog našeg sportskog komentatora?

„Trepča radi - Beograd se gradi“, izbacili su parolu oni na Kosovu čije smo marširanje prvo zvali „događajima“, a danas je to kontrarevolucija. U skladu sa navedenim prevrednovanjem situacije, a odmah zatim i odgovarajućom reakcijom vlasti, kontrarevolucionari su morali da se povuku iz prvih borbenih redova, tj. ulica. Na fudbalskim terenima zaurlali su „Eho! Eho!“ — bilo je to, da se Vlasi ne dosete, oponašanje engleskog načina navijanja. E(nver) Ho(dža) sa tim, naravno, nema blage veze. Maskenbal se, tako, nastavio.

VIDEO: Meč između Hajduka i Partizana u sezoni 1990—91, igran 26. septembra 1990, prekinut od strane Torcide pri vođstvu maestralnih Beograđana od 2-0

Pokušavajući da svoje mračne, nazadne ideje, kao vruć pakleni krompir, prebace u susedni atar, nacionalisti svih boja i kalibara:

— bili to oni koji govore o tome kako je Hrvatska „opljačkana“, i da se bogatstva odlivaju na jug,

— ili oni što tuguju nad nekom hipotetičnom obespravljenošću srpskog naroda u vremenu i prostoru,

— ili, pak, o ugroženosti slovenačkog jezika koga, eto, u opasnost dovode Bosanci

... svi su se, dakle, skupili na fudbalskim i košarkaškim terenima da bi, u oblandi sportskog navijanja, a na izgled suprotstavljeni jedni drugima, radili u stvari na istom poslu: mrvljenju onoga što nas istinski veže — Jugoslavije.

Da zato, odmah, na početku raščistimo jednu stvar: nema veze što jedni viču „E-ho!“, drugi pevaju „igrale se delije“, a treći ovima drugima viču da su, svi odreda, Cigani (zašto je to uvreda?); i jedni i drugi i treći su, bez razlike, ista bagra, jer, princip im je istovetan; nijanse ionako nikad nisu bile važne.

Otkrivanje špijuna

Elem, kad je, pre desetak godina, beogradska publika gromoglasno zazviždala Ivici Šurjaku, obučenom u plavi dres reprezentacije Jugoslavije, fudbaleri jedne zapadnoevropske zemlje, s kojima su naši momci igrali, pomalo su zbunjeno zastali, misleći da je u protivničkim redovima otkriven špijun.

Delije tenk

Printskrin: Youtube/delijecaffe

Sportu naklonjeniji (i naivniji), su tada govorili da je to zato što Šurjak više nije u formi (bila je to istina), a selektor ga, valjda zbog minulog rada, i dalje drži u timu. Oni drugi, ostajući dobronamerni, ali prestajući da budu naivni, podsećali su da publika u Hrvatskoj zna šta znači dobro igrati fudbal, a šta biti van forme i samo jurcati po terenu, kao danas Zlatko Vujović. Tamošnja publika, međutim, nije zviždala. (Ili bar nije a priori, odmah po Šurjakovom kontaktu sa loptom, nego samo kad bi ovaj činio fudbalske nebuloze).

Gledano iz današnje perspektive, ovo zviždanje čini nam se upravo čednim, i baš ta čednost je ono što nas opako zabrinjava. Naime, ako nam, kroz deset godina, ovo što danas doživljavamo bude izgledalo isto tako čedno, kakva nas to onda vremena čekaju?

Publika nešto viče

A šta to danas doživljavamo? Pa, uglavnom ništa na šta ne bismo bili u stanju da oguglamo. Iz gomile primera, nasumice pominjemo:

Turnir AVNOJ-a, na kome su se nadmetale rukometne kadetske reprezentacije naših republika i pokrajina (posebno pitanje: šta će nam takvi turniri?). Na turniru je, pobedom nad reptezentacijom Hrvatske, trijumfovala Srbija, čiji su momci pobedu proslavili odmah, na terenu, pevajući ono „Igrale se delije“, s tim što se „sitno kolo do kola“, umesto do Stambola, ovaj put čulo „do Zagreba“.

Nekoliko dana pre narečenog finala, kadeti Hrvatske nisu bili na polaganju cveća na grob Josipa Broza Tita, jer im je, po rečima trenera, „zbrisao autobus“. Nesrećni autobus, kvari nam bratstvo i jedinstvo! (Napomena: kadetska reprezentacija - to je uzrast do 16 godina starosti.)

Imamo, zatim, raznorazne kombinacije republičkih zastava koje se vijore na tribinama, dok po parketu, boreći se za svoje klubove, skakuću momci iz svih naših republika i pokrajina. Tu su i izvorne narodne pesme prilagođene vremenu i prilikama, i tako...

Mostar, grafit, nacionalizam ubija

Grafit u Mostaru. Foto: Telegraf

I tako bauk nacionalizma kruži nad Jugoslavijom!

Podsećanje na starog, dobrog Karla, niukoliko ne znači zaklanjanje iza njegove velike senke, već se, naprosto, varijacija njegovih reči čini najpogodnijom u opisivanju našeg sadašnjeg trenutka i odnosa prema nadolazećem nacionalizmu.

Kao pred elementarnom nepogodom, čije razmere ne znamo nego samo naslućujemo, mi poput nojeva zatvaramo oči, ne dopuštajući da nas „delije“ sa tribina uznemire u našem spokojstvu. Spremni smo da ospemo paljbu na novinara koji će beskompromisno napisati šta je čuo i video, a da zahvalimo beslovesnom tv komentatoru (nisu svi takvi!), koji će nam reći kako: „Publika nešto viče, ali se ništa ne razume!“ Pa dobro, treba li ti momci da sa kamama u rukama uskoče na teren, da bismo mi shvatili neke stvari!?

Neprijateljski igrači nadiru

Kad je potpisnik ovog teksta upitao jednog klinca, umotanog u crveno-beli šal, da li bi stao među navijače Cibone i odatle navijao za svoj tim, dobio je odgovor: „A šta ću ja tamo?“ Jezgrovitost, gotovo metaforičnost odgovora, najbolje govori o stanju duha u kome se mogućnost zajedničkog delovanja na sportsko-navijačkom planu, dovodi pod sumnju huškanja na delo veleizdaje. Nepremostive zidine koje, u obliku osam suprotstavljenih tržišta, osam školsko-obrazovnih sistema, osam itd... razdvajaju naše državice, počinju da, tako, odeljuju i ljude.

Nekada se prepričavao kao anegdota, lapsus jednog tv reportera koji je, u žaru živog prenosa, izjavio kako „neprijateljski igrači vladaju sredinom terena“. Igrali su „Sarajevo“ i „Hajduk“. Gledajući širok asortiman borilačkih vestina kojima se fudbaleri služe pri otimanju lopte od protivnika, a pri tom slušajući navijanje njihovih privrženika, spromenuti lapsus tv komentatora nam danas liči na zlokobno predskazanje koje se, nekom neshvatljivom igrom sudbine, obistinilo.

VIDEO: Maksimirska bitka vođena 13. maja 1990.

I to na koji način!

Kao pogrešno bačen bumerang, pripadnost svojoj naciji nam (a da u 98% sučajeva uopšte ne zna šta je to nacija) gromoglasno poručuje generacija koja raste.

Ona od koje zahtevamo da bolje uči, i dođe na radne akcije.

Ona na kojoj svet ostaje.

Dakle, tu smo.

Opet ti mladi! Pa šta više hoće!? Zar im nismo sve pružili, a oni nam tako vraćaju!?

U ovom odlomčiću iz zamišljenog dijaloga između generacija, sublimiran je stav onih starijih koji, ne shvatajući da mladi uče gledajući njih, prebacuju dečacima i devojčicama da su neodgovorni, neozbiljni i nemarni prema vrednostima stečenim krvavom borbom u ratu, a, s druge strane, tu je i stav mladunaca, koji svojom nonšalancijom prećutno poručuju da bi umeli da budu i te kako odgovorni, ozbiljni i marni, kada bi im se za to pružila prilika. Rečju, kad bi preko mogućnosti zaposlenja, i značajne uloge u odlučivanju, zauzeli u društvu ono mesto koje, po logici zdravog razuma, pripada generaciji na kojoj svet treba da ostane.

Dođosmo, evo, i do samog dna: A na dnu je podatak da mladi do 21 godine čine skoro 90% onih koji u Zadru na tribinama pevaju „Ave Maria“, u Beogradu vezu kolo do Zagreba, u Zagrebu psuju Cigane, a svi skupa viču sudijama da su lopovi i pederi.

Zaklinjući se pred samima sobom da je omladina naša jedina budućnost, postajemo svesni da i sa druge strane barikade stižu istovetne zakletve. Da se ne lažemo: nacionalizam računa na mlade, iz prostog razloga što mladi sami po sebi jesu budućnost. I bez obzira na rezolucije, programe, zacrtane pravce i slične tričarije, oni će sami odlučiti kuda će.

Ne cvikaj, generacijo!

Grobari, FK Partizan, FK Budućnost Podgorica

Foto: Telegraf

Saterani u špajz

S obzirom da ovaj tekst ne nalazi svoj razlog postojanja na terenu jalovog dokazivanja stare istine kako je deo mladih „izmanipulisan“ i od strane mračnih sila zaveden na nacionalističko navijanje, pokušaćemo da razmotrimo koje su to društveno-socijalne okolnosti dovele do ovoga, odnosno šta je to što je u idejama nacionalista moglo da se, nekome ko je mlad, samim tim i neiskusan, učini kao rešenje svih problema.

Glavne stvari smo već spomenuli:

Globalna ekonomska kriza koju preživljavamo, nezaposlenost (koja najteže pogađa mlade), i njihovo odsustvo iz procesa odlučivanja. Posebno ovo poslednje.

Jer, dok ostatak naroda s pravom diže svoj glas (na radnom mestu, partijskom sastanku, u delegatskoj skupštini), omladina je, bez imalo sopstvene krivice, dobila status stvorenja sa dve leve ruke, koje se u svakoj ozbiljnijoj situaciji zaključava u špajz da ne bi smetalo.

Da dokumentujemo: delegata omladinaca u skupštinama opština ima 12,03%, skupštinama republika 8,38%, a u Skupštini Jugoslavije 1,59%. Smešteni, dakle, daleko iza autlinije društvenih zbivanja, mladi postaju izvanredno pogodno tle za sađenje svakojakih otrovnih voćki, jer u nacionalističkim ispadima na tribinama jednostavno vide način da se drastično pobune protiv onoga što ih tišti.

Dreknuti ružnu parolu i zabosti tako javnosti prst u oko, postaje način da se skrene pažnja na sebe. Nacionalizam tako postaje nešto (a potrebno je bilo šta), što je izvan ustaljenog reda stvari, i sistema vrednosti.

FK Dinamo, BBB

Foto: Bad Blue Boys/Facebook

To su, naravno, na vreme uvideli doktrinari onih sila čiji su simboli crne šubare i noževi, i čiji je cilj znamo već šta, pa sada, dolazeći preobučeni na stadione, stavljaju svoje reči u usta dečacima oko sebe, čineći tako od nedužne klinčadije glasnogovornike sopstvenih ideja.

No, da na ovom mestu razjasnimo jednu stvar: ovde se radi o vrlo malom delu naše omladine. U jednoj anketi o moralu, sprovedenoj među mladima, oni su na vrh lestvice amoralnosti stavili baš nacionalizam! Problem, dakle, nije u tome što nam je omladina nacionalistički usmerena, već obratno — u tome što mladi ćute, dok se njihovi, u suštini malobrojni drugari, šepure na sportskim tribinama, pokušavajući da na pogrešan način pokažu kako su i oni odrasli.

Klubovi, opet, opseđnuti bodovima, novcem, transferima i aferama, ne čine ništa na vaspitavanju svoje publike. „Crvena zvezda“ je, pred jednu utakmicu sa „Cibonom“, pokušala da organizuje sastanak sa navijačima, da bi se svi skupa dogovorili o navijanju. Podatak da niko nije došao teško da će moći da govori o tome kako su navijači nespremni na saradnju, već će najpre biti žalosna ilustracija poučne pričice o prasetu i božićnim praznicima. Rekosmo, navijače treba vaspitavati (trajan glagol!), a ne privoditi ih na brifing uoči same utakmice.

Završavajući ovaj tekst, bilo bi ništa lakše nego odvaliti neku visokoučevnu žvaku i u velikom stilu rešiti stvar.

Ništa od toga.

Generaciji koja raste nije potreban niko ko bi joj govorio kako neke, inače lepe pesme, u posebnim okolnostima dobiju i poseban zvuk. Zna to ona i sama. Zar ne, generacijo?

Treba se samo susresti sa samim sobom. To ponekad nije lako, ali onaj kome budućnost leži u očima, ne treba ničega da se plaši. Ne cvikaj, generacijo!

Video: Kako je Oluja promenila Knin?

(P. L. / Izvor: Yugopapir)

Komentari

  • Pera kojot

    Rvati, nestajete polako! Svi cete se iseliti jer vam nije dobro u vasoj lepoj! Primorje vec nije vase, sve ste rasprodali sad placate plaze svabi na "svom " moru. Samo polako, nemojte da zurite, sad ce kolinda jos jedan mandat da dobije i onda cete svi da odete, jer kome treba takav predsednik, nekrivim vas! Ali je sasvim prirodno, ej samo prirodno da kad vi odete neko ce da dodje, pa sto se kaze, sta je oteto to je prokleto sto znaci da na kraju uvek pobedi dobro! Svakako su Dubrovnik, Zadar, Split.... uvek bili Srpski gradovi tako da nemojte da se brinete! Jos cete vi hteti da budete prijatelji sa Srbima koji ce da vam budu uskoro gazde! Samo prirodno!!!

  • Sarkazam?!?!

    Ne znam samo zasto se ove teme potezu uopste, danas su mirna vremena niko ni sa kim ne ratuje nit ima sukoba pa cak ni sa eto Kosovom. Da smo svi bili pametni pa lepo svako u svoju drzavu, pokrajinu, a ne u neku fantaziju naseg kralja zvanu Jugoslaviju, ne bi bilo krvoprolica devedesetih. Nekima je toliko stalo do svog dupeta da bi opet u neku Jugoslaviju ne razmisljajuci sta ce da se desi za 50,100 godina opet. Imamo mi isti mentalitet, slican jezik, razumemo se i to vrlo dobro al to ne znaci da smo isti, negde u dubini smo razliciti i to nas zeza evo vec skoro 100 godina. Ovako je najbolje use i u svoje kljuse, na distanci svako u svojoj drzavi i niko nikoga ne dira, a narod, ko hoce da se voli nek se voli, ko hoce da se mrzi nek se mrzi.

  • Crvena Hrvatska

    Samo srbijanci zale za jugom. Pametnom dosta

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima