Ovo je bukvalno kamen temeljac moderne Srbije. Na ovom kamenu je ona doslovno sagrađena

Kamen na koji se oborknez Miloš Obrenović popeo na Cveti 1815. da proglasi Drugi srpski ustanak i preuzme ulogu novog vožda. Na ovom kamenu je simbolično počela izgradnja moderne Srbije. Foto: Wikipedia/Dungodung

Slomom Prvog srpskog ustanka, naš narod se ponovo obreo u borbi za goli opstanak. No, ne odmah; vođe revolucije su na čelu sa Karađorđem pobegle preko Save i Dunava na tlo Austrijske carevine, dok je narod u zbegovima zbog turske odmazde privremeno naselio šume i planine. Mada je izvestan broj istaknutih ustanika ostao sa svojim narodom, među njima se nalazio samo jedan vođa iz prvog ešalona: vojvoda rudnički Miloš Obrenović.

Veliki vezir Huršid-paša je ubrzo (ne)očekivano proglasio amnestiju za sve ustanike, sem za vožda i nekoliko njemu najbližih saradnika, zbog čega su ljudi polako krenuli da se vraćaju kućama, posebno svetina koja nije mogla dugo da izbiva iz svojih sela. Ali nije prošlo dugo i pala je maska nove, humane vladavine regularne turske uprave pod Sulejman-pašom Skopljakom (dahije, zbog koji je Srpska revolucija počela 1804., bile su odmetnute od sultana), veliki teror se vratio, vraćen je kuluk, nameti su uterivani brutalnim metodama, što je obnovilo hajdučiju.

Za datum sloma Prvog ustanka obično se uzima 7. oktobar 1813. kada su Turci ušli u Beograd; zbog čega je do sloma tog ustanka došlo posebna je priča i njom ćemo baviti u nekom narednom tekstu, mada se činjenice vezane za to velikoj većini neće dopasti, jer nimalo pohvalno ne govore o ulozi Carevine Rusije.

Samo deset meseci kasnije, 8. avgusta 1814. došlo je u Topčideru do zbora knezova i prvaka. Radovan Grbović, Aksentije Miladinović, Lazar Mutap, Arsenije Lomo, Milić Drinčić, Vasilije Jovanović, Panta Ilić, Milivoje Tadić, Vasilije Pavlović, Georgije Lazarević, i naravno Miloš Obrenović, neki su od učesnika tog okupljanja.

„Takovski ustanak“, Paja Jovanović, 1894. Foto: Wikipedia/Paja Jovanović/ Narodni muzej Beograd

Odlučeno je da se pokuša da se do prava i samouprave dođe mirnim putem, pa je prota Mateja Nenadović, tada u sremskom izbeglištvu, ovlašćen da otputuje u Beč, kako bi izmolio intervenciju austrijskog i ruskog cara, budući da su već bile počele pripreme za Bečki kongres nakon prvog sloma Napoleona. Naravno da ništa nije uradio, evropski vladari ne samo što su imali preča posla, nego im nije bilo ni u interesu da Srbi opet talasaju protiv Turaka; pritom im je i Napoleon marta 1815. pobegao s Elbe, čime je počelo tzv. Sto dana koji će se okončati Bitkom kod Vaterloa.

Ali dok je M. Nenadović uzaludno kucao po vratima bečkih salona, tražeći audijencije i put ka suverenima evropskih sila — izbila je spontana i dezorganizovana Hadži-Prodanova buna, koja je trajala između 27. septembra i 30. decembra. Turci su je u krvi ugušili, između ostalog i zalaganjem samog Miloša Obrenovića, kojeg su postavili za oborkneza požeške, kragujevačke i jagodinske nahije; budući knjaz smatrao je da nije sazrelo za novi ustanak, da je narod nespreman, da bi mu to mogao biti potpuni kraj.

„I ovaj kamen zemlje Srbije...“

Međutim, ova još jedna propala buna, uzročno-posledično je izazvala Drugi srpski ustanak, zato što je u toj meri onespokojila Osmanlije da su izgubili strpljenje i rešili da ubrzaju sprovođenje svog nauma. Naime, po svemu sudeći su Osmanlije planirale da „odrade rimejk“ Seče knezova, te otuda i darežljiva amnestija: oprostiti svima sem najodgovornijima kako bi bilo što uverljivije, a onda, kada se svi vrate u Smederevski sandžak, okupiti ih i pobiti, temeljno obezglaviti Srbe i zauvek im izbiti iz glave pomisao na pobunu.

Ako je to zaista bila turska namera — a nema baš striktno rečeno dokaza za to, samo manjih i krupnih naznaka, što je sasvim dovoljno kad se uveže sa poslovičnim nepoverenjem prema Turcima — onda iz Seče knezova ništa nisu naučili; ali nisu Huršid-paša i Sulejman-paša ni prvi ni poslednji koji su potcenili srpski narod, imali smo mi kroz istoriju mnogo i vlastitih vladara koji su pravili identične greške.

Crkva Svetog Đorđa u Takovu, crkva-brvnara sagrađena 1795. ispred koje je na Cveti 1815. održan narodni sabor i u okviru njega Sastanak u Takovu, kojim je izbio Drugi srpski ustanak. Pored nje se nalazi kamen-temeljac moderne Srbije sa kojeg je Miloš pozvao narod na novu bunu i bio izvikan za novog vožda. Foto: Wikipedia/r Ванилица

Bilo kako bilo, posle sloma Hadži-Prodanove bune, Sulejman-paša je pozvao sve narodne starešine na savetovanje u Beograd; shvativši to kao zamku, tek se nekolicina odazvala. Ako je stvarno i mislio da sve pobije, zbog slabog odziva je odustao i pustio ih da se vrate kućama, sve sem Miloša kojeg je zadržao kao taoca, no koji je lukavstvom posle izvesnog vremena izdejstvovao svoje puštanje.

9. marta 1815. vratio se kući u Gornju Crnuću, što je izazvalo skupljanje većeg broja ostalih starešina. Održano je nekoliko sastanaka, prvi kod arhimandrita Melentija Pavlovića u manastiru Vraćevšnica, drugi kod Miloševog pobratima Nikole Milićevića u Lunjevici, treći u kući vojvode Lome u Dragalju i četvrti u kući popa Ranka u Rudovcima. 19. aprila sedio se jedan okršaj naoružanih Srba s Turcima, zatim i 21. aprila.

Dva dana kasnije, u nedelju 23. aprila po novom kalendaru, na Cveti, Crkva Svetog Đorđa u selu Takovo (radi se o crkvi-brvnari podignutoj 1795. na mestu starije crkve, sagrađene 1724. za vreme habzburške Kraljevine Srbije) slavila je svoju slavu pa se održavao i narodni sabor.

Inače manifestacija bez ikakvog političkog predznaka, u normalnim okolnostima najobičniji tradicionalni metod socijalizacije ljudi istog kraja, pretvorila se u državotvorni događaj — Sastanak u Takovu, budući da su se okupili svi najviđeniji ljudi i starešine iz rudničke i okolnih nahija. Dogovor o ustanku je pao ispod tzv. Takovskog grma, stabla hrasta lužnjaka pod čijim su se krošnjama skupili da rasprave. Nakon što su u crkvi prisustvovali liturgiji, izašli su ispred, Miloš se popeo na jedan kamen — OVAJ KAMEN! — i rekao:

„Slušajte braćo. Čujte svekoliki Srbi. Čuj veliko i malo, muško i žensko, koji ste god došli evo ovde danas. A tko nije danas ovde, onaj svakako od vas da čuje i očuje, i da svak dobro razumije i upamti ovo što ću svima sada za vazda prozboriti.

Kamen na koji se oborknez Miloš Obrenović popeo na Cveti 1815. da proglasi Drugi srpski ustanak i preuzme ulogu novog vožda. Penjanjem na ovaj kamen Miloš se simbolično krunisao za kneza. Foto: Wikipedia/Dungodung

Ako ste radi mene imati s vama i pred vama od sada za svagda u opštem poslu i rukovodca za narod i zavičaj i ako ste radi da svi naši trudi budu napredni, a vi sad svi iz jednog ovdi grla pred ovim Božijim domom to izrecite i pred svetim oltarom zavjet činite, da vi na vaše duše primate sve ono što bi od ovog preduzetog posla moglo izaći nesreće i postradanja, pak i to da meni sad ovdi obećavate i odmah da mi date punu vlast i slobodnu volju da ja mogu zapovijedati svakom vam i da mogu nakazati svakog koji me god ne bi što hteo poslušati ili koji bi što ukvario.“

Okupljeni su ga aklamacijom podržali i izabrali za novog vožda, neki su povikali: „Sve na našu dušu, i vrat, i obraz...“, prišli i pojedinačno mu celivali ruku, pa krenuli s njim u Crnuću. Tamo je Miloš ušao u svoju kuću (ili u jedan od svojih vajata), obukao najsvečanije odelo koje je imao, uzeo barjak, izašao napolje i izgovorio one besmrtne reči:

„Evo mene, eto vas — rat Turcima!“

Nakon samo četiri meseca borbi — tokom kojih su Srbi tukli Turke u bojevima na Paležu (današnji Obrenovac), kod Požarevca, na Dublju, na Ljubiću, na Rudniku, kod Kragujevca, Jagodine, Karanovca, Batočine, Užica i Valjeva — i nakon dugih pregovara, Srbi su zakoračili u novu fazu svoje revolucije: jednu mirnodopsku, strpljivu izgradnju nezavisne države.

Dve bitne napomene za kraj, vezano za govor Milošev sa „kamena-temeljca“: prvo „nakazati“ znači „kazniti“; drugo, reč „tko“ ne znači da smo ovo preuzeli iz hrvatskog izvora već da se radi o originalnom zapisu njegovog govora koji je načinio Sima Milutinović Sarajlija. Možda se glas t u ovoj reči kod nas tek naknadno izgubio.

(P. L.)