Ovo su monstrumi Jasenovca prikazani u "Dari": Čak ih i nacisti zvali "sadistima", ovako su skončali

Foto: Wikimedia, Arhiva, jadovno.com

Film "Dara iz Jasenovca" koji je emitovan sinoć izazvao je veliki broj reakcija ljudi na društvenim mrežama širom sveta, posebno u našoj javnosti.

Preporučujemo

U ostvarenju Predraga Antonijevića predstavljeni su užasi počinjeni nad srpskim i nesrpskim življem načinile ustaše u logoru Jasenovac u kojima se pretpostavlja da je stradalo između 500.000 i 700.000 ljudi.

Ovo su priče o ljudima iz filma, koji su, između ostalih, odgovorni za užasne i nečovečne zločine i mučenja.

Vjekoslav Luburić

Luburić je bio ustaški oficir i gotovo ceo rat komandant sistema koncentracionih logora među kojima je najveći koncentracioni logor Jasenovac. Kako ističu istoričari, zbog svoje umešanosti u brojne ratne zločine stekao je reputaciju najbrutalnijeg među ustaškim zapovednicima.

Posle rata komandovao je križarima koji su vodili gerilski rat protiv nove jugoslovenske države, pre nego što je emigrirao u Španiju. Luburić je 1957. godine osnovao emigrantsku terorističku organizaciju Hrvatski narodni otpor.

Vjekoslav Luburić, Foto: Wikimedia/United States Holocaust Memorial Museum

Prema nekim informacijama, Luburić je pre rata bio poznat kao obični kriminalac i kažnjavan radi raznih krivičnih dela. Iz originalnog temeljnog policijskog lista, a koji je pronađen kod zagrebačke policije, vidi se da je Luburić presudom od 7. septembra 1929. bio kažnjen sa dva dana zatvora radi skitnje, a presudom Okružnog suda u Mostaru od 5. decembra 1931. sa pet meseci strogog zatvora radi pronevere svote od 8.305 dinara na štetu Javne berze rada u Mostaru, pa još jednom hapšen.

Luburić je zajedno sa Antom Pavelićem pobegao u emigraciju, i prema tvrdnjama istoričara prošao obuku u raznim ustaškim logorima u Mađarskoj.

Posle invazije Sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, Luburić je na svoju inicijativu doputovao u novoproglašenu Nezavisnu Državu Hrvatsku, da bi se pridružio ustaškom režimu i postao deo Pavelićevog užeg kruga.

Iako nije posedovao nikakvo vojničko obrazovanje, kao član užeg Pavelićevog kruga postavljen je za pukovnika Ustaške vojnice. Predvodio je ustaške napade na srpska sela u Slavoniji i Krajini u aprilu i maju 1941. i prouzrokovao krvoproliće ogromnih razmera koje je dovelo do toga da čak Nemci i Italijani intervenišu povodom "ponašanja prema civilima".

Grupe Ustaške vojnice pod njegovim zapovedništvom su bile odgovorne za prva masovna ubistva počinjena nad Srbima, u Gudovcu, Veljunu i Glini. Luburić je bio osnivač, a posle pogibije Mije Babića, i komandant koncentracionih logora u NDH, a od kraja 1941. je zapovedao Ustaškom odbranom, koji je bio III odsek Ustaške nadzorne službe.

Foto: Wikimedia/Muzej Revolucije Narodnosti Jugoslavije

Prema tvrdnjama istoričara, projektovao je sistem koncentracionih logora Jasenovac, sopstvenom inicijativom. Bio je njegov prvi komandant, a njegova polusestra Nada Tanić Luburić bila je zadužena za ženski logor Nova Gradiška.

Vrhovni je nadzor nad svim logorima Jasenovca, Ante Pavelić je poverio Vjekoslavu Luburiću.Luburić je dolazio u Jasenovac 2-3 puta na mesečno i zadržao se tamo samo nekoliko dana, no i u to kratko vreme počinio je toliko zločina, da su zatočenici strepili, kad su čuli da je "vratio" u Jasenovac.

Po nalogu Pavelića početkom 1942. otišao je u Hercegovinu. 9. oktobra 1942. priredio je Luburić u Jasenovcu svečanost, te je ustašama podelio zlatne i srebrne medalje, koje im je Pavelić namenio kao nagradu „za zasluge“. Neki istorijski dokumenti ističu da je na tom je banketu Luburić pijan održao govor.

- I tako smo vam mi u ovoj godini ovde u Jasenovcu poklali i više ljudi nego Osmanlijsko carstvo za celo vreme boravka Turaka u Evropi - navodno je kazao Luburić.

Kako ističu poznavaoci istorijskih prilika, nemački posmatrači su ga okarakterisali kao "velikog sadistu" i "živčanog bolesnika".

Nemci su se žalili da Luburić ometa u Hercegovini aktivnosti njihovih jedinica i zatražili od Pavelića Luburićevo izručenje. Zbog toga je Luburić u leto 1943. na sopstveni zahtev upućen u internaciju u Šumce kod Lepoglave. Polovinom februara 1945. Pavelić je poslao Luburića u Sarajevo sa nalogom da uguši pokret otpora. Posleratna komisija za ratne zličine je identifikovala 323 žrtvava Luburićevog terora u Sarajevu.

Dan pred ulazak jedinica Jugoslovenske armije u Zagreb u maju 1945. godine postavljen je za komandanta oružanih snaga NDH i vodio je vojsku NDH i civile do austrijske granice u nadi da će uspeti se predaju Britancima. Posle neuspelih pregovora, Luburić je napustio vojsku i narod u Blajburgu i navodno otišao u Vatikan zajedno s ostalim čelnicima NDH, tvrde istoričari.

Kako se navodi, nije se predao zapadnim savezniima, već se vratio u Hrvatsku, gde je bio zadužen za pozadinske akcije križara protiv nove jugoslavovenske države u Bilogori i Slavoniji. Pobegao je iz Hrvatske preko Austrije završivši u Španiji. U Španiji se krio pod imenom Visente Peres Garsija.

Bio je koordinator terorističkih napada širom Evrope, sa ćelijama u Švajcarskoj, Austriji, Švedskoj, Nemačkoj, Španiji i nekoliko misterioznih ulazaka u samu Jugoslaviju. Zbog svoje aktivnosti, Luburić je na sebe privukao pažnju i jugoslovenske tajne službe koja je nastojala da ga ubije. Luburića ubio je agent Udbe Ilija Stanić, nakon što se uspešno infiltrirao u HNO. Ubijen je u svojoj vili u Španiji 20. aprila 1969, tako što mu je čekićem razbijena glava.

Fra Majstorović

Miroslav Filipović je bio franjevac, ustaša, i jedno vreme komandant logora Jasenovac i logora Stara Gradiška. Pre rata je bio kapelan i župnik u raznim mestima u Bosne i Hercegovine, a pošto je proglašena NDH, pridružio se ustaškoj vojnici, tvrde istoričari.

Odgovoran je za masovne zločine nad srpskim stanovništvom u selima oko Banjaluke, zbog čega je prozvan “fra Sotona” i službeno isključen iz franjevačkog reda.

Na čelu ustaške grupe, 7. februara 1942. u selu Rakovica učestvovao je u ubistvu krampovima 52 radnika Srbina, a zatim u selu Drakulić zajedno sa bratstvom samostana Petrićevac je pobio oko 1.500 Srba. U selu je preživela samo jedna žena, Lenka, sa svoje petoro dece, te još jedno dete, čije su roditelje ubili.

Krajem februrara 1942. godine otišao je u Zagreb. Tamo je zbog počinjenih zločina završio u istražnom zatvoru. Prema navodima istoričara, u junu iste godine postavljen je za zapovednika logora u Jasenovcu. U međuvremenu je najpre suspendovan u franjevačkom redu, a zatim, odlukom uprave reda pri Svetoj stolici, a 10. jula 1942. godine je potpuno isključen. Tada je izgubio i pravo na ime fra Tomislav. Krajem oktobra 1942, iz Jasenovca je u prebačen za nadzornika logora Stara Gradiška, a tada je preuzeo ime Miroslav Majstorović.

Miroslav Filipović, Foto: Wikimedia

Logoraš Zvonko Tkalec opisao je  Majstorovića i jedan od njegovih užasnih zločina.

- Pred katolički Božić 1942. zbog bekstva četiri logoraša iz Jasenovca, lično je ustrelio dva, a zatim još 56 Jevreja na radu u selu Bistrici. Sutradan je ubio još devetoro. Na samo Badnje veče sa svojim ustašama pobio je oko 600 srpskih žena i dece zatvorenih u Kuli, a dovedenih negde sa Kozare - kazao je on.

Jedan od svedoka Tomo Krkač takođe je dao viđenje brutalnog ophođenja Majstorovića prema logorašima.

- Taj Majstorović je imao neku kratku gumenu cev, koju je znao da stavi na ranu, odakle je žrtvi tekla krv i onda je tu krv sisao i govorio "Hoću da se napijem komunističke (ili jevrejske) krvi. Video sam kako u Majstorović i Stojčić priuštili sebi zabavu, da trojicu Roma pobiju tako što su naredili prvom da maljem ubije drugog, a treći da ubije prvoga, a oni su zatim likvidirali poslednjeg - ističe on.

U martu 1943. godine je prešao u Mostar u činu satnika, pod prezimenom Karlović kao operativni bočnik pukovnika Franje Šimića. A već u decembru se ponovo stavlja na službu Ustaškog zapovedništva u Zagrebu.

U aprilu 1944. je dobio čin ustaškog bojnika i prebačen je Liku, a zatim je u septembru 1944. postao zapovednik Kozarskog područja, gde je ostao sve do početka 1945, posle čega je zadužen za vođenje izveštajne službe u istočnoj Bosni.

Početkom maja 1945. godine pobegao je u Austriju, i predao Britanciima, koji su ga odmah izručili jugoslovenskim vlastima. Posle je izveden pred vojni sud Komande grada Zagreba, koji ga je 29. juna 1945. godine proglasio krivim zbog masovnih zločina u Jasenovcu, Staroj Gradiški, u okolini Banjaluke. Osuđen je na smrtnu kaznu vešanjem, trajan gubitak građanske časti i konfiskaciju imovine.

Ante Vrban

Ante Vrban je bio major Ustaške vojnice i kasnije HOS, zamenik komandanta logora Stara Gradiška za vreme Drugog svetskog rata.

Pre rata je radio kao trgovački pomoćnik. Posle formiranja NDH pristupio je u Ustašku vojnicu. Prema podacima istoričara, u leto 1941. učestvovao je u ubistvima Srba u Lici, kao i u likvidacijama Jevreja u Jadovnu.

U logor Stara Gradiška je stigao 13. novembra 1941. godine, a neko vreme je bio zamenik komandanta logora Mile Oreškovića.  Na suđenju posle rata priznao je da je otrovao 63 bolesne dece gasom "Ciklon B".

Ante Vrban, Foto: jadovno.com

Učestvovao je u bici na Lijevču polju. Posle sloma NDH povukao se u Austriju, ali se 1946. godine vratio na kratko u Hrvatsku da uspostavi vezu sa križarima. Sledeće godine UDBA ga je uhvatila na Papuku, zajedno sa Ljubom Milošem.

Osuđen je pred Vrhovnim sudom na smrt vešanjem.

Ljubomir Miloš

Miloš, koji je rođen u Bosanskom Šamcu, radio je radio je kao opštinski poreski činovnik, a gimnaziju je učio u Subotici. Bavio se i amaterski novinarstvom. On je u  junu 1941. godine došao u Zagreb i sreo se sa svojim rođakom, ustaškim zapovednikom Vjekoslavom Luburićem.

Prema tvrdnjama istoričara, postao je Luburićeva desna ruka, a ovaj je iskoristio svoj uticaj da Milošu osigura položaj u Uredu III Ustaške nadzorne službe, koji je upravljao logorom Jasenovac. Miloš je početkom 1942. premešten u logor Đakovo, ali se vratio u Jasenovac i preuzeo dužnost zapovednika logora u proleće.

Poznavaoci prilika navodi da sej delovao da se takmiči sa ostalim oficirima ko može da muči i ubije više talaca. Često se oblačio u belu odeću i pretvarao se da je lekar pred bolesnim taocima.

Ponekad bi logoraše koji su molili da budu lečeni postrojio uz zid i prerezao im vrat nožem.

Miloš je takođe gajio goniča i dresirao ga je da napada taoce. Tokom leta 1942. otputovao je u Italiju da završi policijski kurs u Torinu, ali se vratio u NDH nakon samo 10 dana. U septembru 1944. je postavljen za upravnika logora Lepoglava.

Do kraja rata stekao je čin majora. Posle rata uspeo je da pobegne u Austriju gde se uključio u rad ekstremne ustaške emigracije. U sklopu diverzantske akcije operacija Gvardijan, ubacio se sa grupom ustaša u FNRJ 1948. godine, ali ih je UDBA otkrila i uhapsila. Miloš je kasnije sarađivao sa Udbom šaljući šifrovane poruke o za ustaše povoljnoj situaciji u Jugoslaviji, što je rezultovalo hapšenjima novih grupa ubačenih ustaša.

Posle kraćeg suđenja u Zagrebu, osuđen je na smrt i pogubljen na vešalima iste godine.

Ženska uprava logora Stara Gradiška

Stara Gradiška je jedan od logora gde su počinjenih najužasniji zločini, a on je imao i žensku upravu koju su činile Maja Buždon, Božena Obradović, Nada Tanić-Luburić i Milka Pribanić.

Maja Buždoni Nada Tanić Luburić, Foto: Arhiva

Prema navodima istoričara, bile su okrutne i surove, a profesorka Ruža Rubčić, koja je bila u logoru Stara Gradiška rekla je sledeće:

- Ustašama nije bilo dovoljno da nas drže u večitom strahu u neizvesnosti nego su nam doveli ustaške „dužnostnice“ Maju Buždon iz Bakra, Milku Pribanić iz Zagreba, Božicu Obradović s Korduna, Nadu Tanić – Luburić iz Livna. One su poput zmajeva bdile nad nama. Nemilice su tukle naše žene, bacale ih u samice bez razloga. Pljačkale su novopristigle žene, oduzimale i najpotrebnije stvari, kao lekove i odeću.

Jedan od logoraša Berger Egona potvrdio je navode Rubčićeve.

- Pljačkale su i oduzimale sve od zatočenica. Tukle su, kažnjavale, bacale u samice i same ubijale za sitnicu - kazao je on, a navodi se na internet stranici "Logor Jasenovac".

Buždon, koja je bila komandant ženskog logora, uhapšena je 1945. godine i na suđenju je osuđena na smrt.

Takođe, treba istaći i svirepost jedne od čuvarki u logoru Stara Gradiška Nada Šakić, koja je takođe privukla veliku pažnju gledaoca filma "Dara iz Jasenovca". Nada Šakić je rođena u Livnu, u BiH. Argentinski je državljanin, gde je živela od 1947. godine.

Nada, u Argentini poznata kao Esperanca Šakić, bila je ustaški starešina u logoru Stara Gradiška, a njen slučaj je svih ovih decenija pomalo bio u senci njenog muža i brata. Muž, Dinko Šakić, bio je od maja do kraja oktobra 1944. komandat ustaškog logora smrti Jasenovac, a njen rođeni brat je bio zloglasni Vjekoslav Luburić.

U istrazi Državne komisije nakon oslobođenja, nesumnjivo je utvrđeno da su Nada i njena "partnerka u zločinima", čuvar ženskog logora Maja Bužnod, počinile niz ubistava i svirepih mučenja nad logorašicama, zbog čega je Buždon osuđena na smrt 1945. godine, dok je Nada uspela tada da pobegne u Argentinu.

Logoraši se sećaju da je jednom prilikom, nakon molitve u katoličkoj crkvi u dnu logora, sedela na klupi u parku. Ispred nje, na jedno dvadesetak metara, jedna mlada zatočenica je metlom čistila lišće sa staze. Bez ikakvog povoda, Nada je izvukla pištolj i ubila je na licu mestu. Nastavila je potom da sedi kao da ništa nije bilo.

Ljubomir Mihajlović, jedan od retkih preživelih zatočenika ustaških logora u Sisku, Staroj Gradišci i Jasenovcu, svedoči da je lično gledao kako Nada Šakić kolje jednu logorašicu na stepeništu glavnog ulaza u Kulu.

- Pošla je za njom skoro nezainteresovano, a onda ju je munjevito, levom rukom, uhvatila za kosu, da bi joj desnom prerezala grkljan - seća se Mihajlović.

Šakić, za kojom je Interpol Srbije bio raspisao međunarodnu poternicu zbog sumnje da je učestvovala u masovnom ubistvu Srba, Jevreja i Roma u koncentracionim logorima Jasenovac i Stara Gradiška tokom Drugog svetskog rata, preminula je 5. februara 2011. godine.

(Telegraf.rs)