• 5

Najgora decenija u istoriji sveta: Zbog čega je oko 1650. gorelo sve od Kine do Engleske?

U popularnoj svesti, politička istorija je Istorija. Takvo viđenje stvara pogrešno uverenje da je rat u prošlosti bio stalan, a mir tek sporadičan predah. Zato zbivanja u Evropi i svetu sredinom 17. veka, i čak, u čitavom tom stoleću, mogu proći neprimećeno, kao da su bila savršeno normalna i uobičajena

  • 5
Tridesetogodišnji rat, Umetnost, Evropska istorija, Žak Kalo

„Vešanje”, 11. i najčuvenija od 18 grafika u seriji „Veliki užasi i nesreće rata” od Žaka Kaloa, izrađena u tehnici bakropisa 1633. godine, usred Tridesetogodišnjeg rata (1618—1648). Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Rijksmuseum, Amsterdam

Godine 1639. na Britanskim ostrvima su izbili Ratovi tri kraljevstva, od kojih je najvažniji i najrazorniji bio Engleski građanski rat, okončan pobedom parlamentaraca predvođenih Kromvelom, suđenjem i pogubljenjem engleskog i škotskog kralja Čarlsa I (1649) te privremenom uspostavom republikanskog uređenja (1651), koje će nestati povratkom Čarlsa II u zemlju (1660).

Portugalija, koja je od 1580. bila u personalnoj uniji sa Španijom, ili, bolje reći, s krunama Kastilje i Aragona koje su bile u rukama dinastije Španskih Habzburga, rešila je 1640. da raskine tu vezu, zbog čega je počeo sporadični rat niskog intenziteta koji će potrajati 28 godina, i biti okončan španskim priznanjem gotove stvari.

Iste 1640. izbio je i Katalonski ustanak protiv španske monarhije (pre svega kastiljanske; koren pobune bilo je nezadovoljstvo prisustvom velikog broja kastiljanskih vojnika u Aragonu), koji će, u ovom ili onom obliku, potrajati 19 godina. 1647. revolucija protiv Španskih Habzburga izbila je i u Napulju, predvođena ribarom Mazanjelom i sveštenikom Đulijom Đenoinom.

Oliver Kromvel, Engleska istorija, Britanska istorija, Engleski građanski rat

„Kromvel kod Danbara”, Endrju Kerik Gou, 1886. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Tate Britain, www.tate.org.uk / Adam Cuerden

Napuljska kraljevina tada je postala Napolitanska republika, koju su Španci ugušili već naredne 1648. Iste te godine, Vestfalskim mirom je okončan Tridesetogodišnji rat, koji je Srednju Evropu potpuno razorio u svakom smislu, pre svega Sveto rimsko carstvo, čiji su pojedini krajevi zabeležili gubitak i do 70 posto populacije, a cela zemlja 15—30 posto.

Mir u Vesfaliji, koji je oblikovao savremenu Evropu i koji se smatra početkom modernog doba, kojim je ujedno okončan i Osamdesetogodišnji rat a Nizozemska republika izborila priznanje od strane Španije — potpisan je 24. oktobra. Istog momenta, u Francuskoj, jednoj od potpisnica mira, izbila je Fronda.

Tako se nazivaju dve pobune plemstva protiv kralja Luja XIV (tada 10-godišnjeg dečaka), koje su tokom petogodišnjeg perioda za sobom ostavile, ne toliko opustošenu, koliko zakrvljenu zemlju. Fronda se odigravala paralelno sa Špansko-francuskim ratom (1635—1659), kojeg je gorepomenuti Katalonski ustanak bio deo, a okončana je 1653. godine.

Tada već 15-godišnji Veliki Luj, prinuđen da se tuče protiv prinčeva, plemstva, parlamenata, i većine francuskog naroda, i da ipak izađe kao pobednik, izvukao je iz ovih događaja važne pouke i Francusku na koncu pretvorio u apsolutističku monarhiju. Dve godine kasnije, najveća zemlja u Evropi, Poljsko-litvanska republika, privremeno je nestala s karte sveta.

Francuska istorija, Kraljevina Francuska, Luj XIV

„Prijem Velikog Kondea u Versaju”, Žan-Leon Žerom, 1878. Slika prikazuje dolazak princa Luja II od Burbon-Kondea kod kralja Luja XIV posle Bitke kod Senefa, vođene 1674. u okviru Francusko-holandskog rata (1672—1678). Mada završena bez jasnog pobednika, Veliki Konde, kako je general prozvan zbog svoje odvažnosti, njome je sebi osigurao povratak iz izgnanstva, kojeg je dopao zbog učešća u Frondi. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Musée d'Orsay / Firebrace

Od događaja koji Poljaci i Litvanci nazivaju Švedskim potopom (radilo se o švedskoj invaziji, i u manjoj meri ruskoj), ili samo Potopom, Poljska se možda ni do dan-danas nije oporavila: umrla je trećina stanovništva (četiri miliona ljudi), a po nekim procenama, kulturna baština je stradala više nego tokom nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu.

Poljsko-litvanska republika je do 1660. obnovljena, ali nikada više nije bila evropska sila kao dotad; korak po korak, gubila je jednu za drugom teritoriju, da bi krajem narednog veka, nakon tri ponižavajuće podele Poljske između Rusije, Austrije i Pruske, ponovo nestala s lica zemlje, da se trajno pojavi tek posle Prvog svetskog rata.

Ali vratimo se u 17. vek, samo promenimo kontinent. Posle gotovo tri stoleća carevanja Kinom, najmnogoljudnijom zemljom sveta, 1644. dolazi do unutrašnjeg urušavanja države dinastije Ming, do sloma svega (ukratko), i konačno do pada Pekinga u ruke mandžurske dinastije Ćing, iako su džepovi otpora, poznati kao Južni Ming, opstali do 1662.

Susedni Japan, pod vlašću kuće Tokugava, koja se zašogunila 1603. a tek 1615. uspela da učvrsti svoju vlast nad čitavom zemljom, okončavši tako 148 godina dugi period građanskih ratova, društvenih previranja i političkih intriga — dakle taj Japan, potpuno drugačijeg političkog, socijalnog i privrednog ustrojstva od Kine, doživeo je sredinom 17. veka slične potrese, mada ne sa sličnim posledicama.

Poljsko-litvanska republika, Kraljevina Poljska, Švedski Potop, Poljska istorija, Opsada Jasne Gore

„Opsada Jasne Gore”, František Kondratovič, 19. vek. Bitka se odigrala decembra 1655. na početku Potopa, invazije na Poljsko-litvansku republiku koja je počela prelaskom švedskih trupa iz Pomeranije na tlo Velikopoljske, oblasti koja vekovima nije videla rata i bila najbogatija u zemlji. Poljaci su pobedili u ovoj bici, spasili svetinju, ikonu Matere Božje Čenstohovske, i možda sprečili formalno uništenje države koja je obnovljena 1660. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Franciszek Kondratowicz / Mathiasrex, Maciej Szczepańczyk

Šta se to desilo sa svetom u 17. veku — tokom kojega je Poljska videla svega 27 godina mira, Nizozemska republika 14, Francuska 11 a Španija samo tri — sredinom kojega se odigralo više ratova nego u skoro bilo kom drugom periodu zabeležene istorije, sredinom kojega je praktično svaka evropska država bila u nekom sukobu?

Oko laika možda i neće primetiti neku posebnu razliku u odnosu na prethodna i potonja stoleća; ali vešto i izvežbano oko istoričara vidi stvari i procese koji nisu tek puke finese, zbog čega mnogi među njima zaključuju da se radilo o Opštoj krizi: tako je i nazivaju.

Pažnju na ovo prvi je skrenuo britanski istoričar Erik Hobsbom u tekstu „Kriza sedamnaestog veka”, koji je 1954. objavio u časopisu „Past end prezent”, kom prilikom je i skovao sam pojam; tekstom „Opšta kriza sedamnaestog veka”, koji je napisao, i u istom listu 1959. objavio, takođe britanski, istoričar Hju Trevor-Roper, koncept je postao opštepoznat nauci.

Razlike u gledištima između ova dva istoričara, ipak, nisu male. Hobsbom je smatrao da se, što se Evrope tiče, radilo u prvom redu o ekonomskoj krizi; Trevor-Roper je, s druge strane, verovao, da je sredina 17. veka svedočila političkim, ekonomskim i društvenim lomovima koji su bili posledica složenog zbira demografskih, verskih, ekonomskih i političkih problema.

Dinastija Ming, Kineska istorija, Kineska umetnost

„Potraga za demonima po planini”, kineska slika nastala tokom kasnog perioda vladavine dinastije Ming, negde između 1612—1644., na kojoj se mogu videti kako su ratnici u tom periodu bili obučeni i naoružani. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Metropolitan Museum of Art, www.metmuseum.org / Pharos

Ali po njemu, temeljni uzrok krize bio je sukob između „Dvora” i „Unutrašnjosti”, tj. državnih vlasti koje su bivale sve centralizovanije i birokratizovanije, i oblasnog tradicionalnog plemstva, ukorenjenog na svojim zemljoposedima. Drugorazrednu ulogu on pridaje intelektualnim i verskim promenama koje su doneli humanizam, renesansa i protestantska reformacija.

Stvari, međutim, možda nisu baš tako jednostavne; ipak pričamo o procesima koji su se odvijali na geografski udaljenim prostorima, da ne govorimo o tome da ni sve zemlje u Evropi nisu prolazile kroz identična iskušenja i bile na istom nivou razvoja, mada jesu bile na sličnom, i jeste birokratija počela svuda da se širi u 16. i uzela maha u 17. veku.

Međutim, šta ćemo s Kinom, gde je birokratizacija počela još krajem 3. veka pre nove ere, dakle, 2.000 godina ranije, i bila dalje razvijana od strane svih potonjih dinastija? Ako se lomljavina režima Velikog Minga nije samo pukim slučajem odigrala u tom trenutku, koje može biti drugo objašnjenje?

Neki misle da je Opšta kriza bila uslovljena klimatskim promenama, pošto se vreme njenog odigravanja lepo uklapa u vrhunac Malog ledenog doba, kada su prosečne temperature na severnoj hemisferi opale, posebno u odnosu na Srednjovekovni topli period.

Švedska istorija, Danska istorija, Karl X Gustaf Švedski

„Karl X Gustaf Švedski gleda preko leda Malog moreuza”, Johan Filip Lemke (1631—1711). Slika prikazuje švedskog kralja dok februara 1658. posmatra svoju vojsku koja prelazi preko zaleđenog moreuza između Švedske i Danske. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / emp-web-84.zetcom.ch / Alexander Alejandro

To je važilo za sva godišnja doba; švedska vojska je početkom februara 1658. peške prešla preko zaleđenog Malog moreuza i napala Kopenhagen. Pre toga, tokom tzv. Grindelvaldove fluktuacije (1560—1630) mnoga proleća i leta u Evropi su bila hladna i vlažna (neki smatraju da epizode društvenih previranja prate klimatsko zahlađenje s razmakom od 15 godina).

Paralelno s tim imali smo tzv. Maunderov minimum (1645—1715. kada je bilo vrlo malo sunčevih pega), brojne događaje El Ninja i abnormalnu količinu vulkanskih aktivnosti (neki klimatolozi smatraju da su ove tri stvari povezane). Sve to skupa izazvalo je na čitavoj severnoj hemisferi propast useva i posledičnu glad, te privredni lom. O nasilju, o kojem je bilo reči u uvodu, da ne pričamo.

Mi ljudi se, u svojoj oholosti, uglavnom ponašamo kao da sve što ima veze s nama zavisi samo od nas, da je sve posledica ljudskih aktivnosti, nečijeg plana, što posebno do izražaja dolazi u teorijama zavere, u kojima ništa ne može biti slučajno, pa čak ni pandemija smrtonosnog virusa, iako su istoriji poznate brojne pandemije u zadnjih nekoliko hiljada godina.

Kada tumačimo istorijske događaje, vodimo se svojom ljudskom ohološću. Poslednje decenije donele su nove uglove sagledavanja prošlosti, ali ni to nije bez svojih opasnosti. Sve se češće čuju teze o uticaju klimatskih i drugih prirodnih faktora na krupna istorijska zbivanja; iako se radi o uzbudljivom polju istraživanja, ne smemo otići u drugu krajnost, koja negira uticaj čoveka, i pritom čak možda odvede ukidanju vlastite odgovornosti.

(P. L.)

Podelite vest:

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Pero

    A 1243 je izgorjela cjela australija i afrika...ko nevjeruje nek provjeri...sta jos znate...rublika za vjerovali ili ne...svasta..a neznate sta ste nekidan rucali...

    2
    4

    Podelite komentar

  • Lala

    Ljudi su uvek bili blesavi. Ima takvih I danas. Zeleli bi da se sa nekim mlate. Po mogucnosti sa komsijama, da ne gube glavu tamo negde daleko. Svako neka tu sebe prepozna. Za sta je. Za mir ili mlacenje.

    11
    1

    Podelite komentar

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima