• 3

"Srpska deco, postanite babe": Ko je bio slavni major Katanić zbog čijeg je pogreba Nušić robijao

Mihailo Katanić je zaboravljen zato što je bio heroj neslavnog Srpsko-bugarskog rata, koji nam je dobar samo za ignorisanje. Njega je kralj Milan poveo zbog ujedinjenja Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije, u njemu je srpska vojska poražena i ponižena, ali je srpska država, suprotno željama Rusije, prošla bez teritorijalnih gubitaka zalaganjem Austrije

  • 3
Battle of Slivnitsa, Mihailo Katanić potporučnik

Bugarski knez Aleksandar Batenberg posmatra Bitku kod Slivnice u Srpsko-bugarskom ratu novembra 1885. godine. Desno: srpski major Mihailo Katanić. Foto: Wikipedia/Dimitar Gjudzenov/N. Stockmann

Mihailo Katanić, od oca Joce i majke Obrenije, rođen je 20. aprila 1840. po novom kalendaru, u jednom selu rudničkog kraja po imenu Bečanj. Bečanj se nalazi istočno od Čačka; a odmah istočno od Bečnja je selo Bresnica, u kojem je pohađao osnovnu školu. Posle nje je u Beogradu završio tri razreda gimnazije.

Potom je 1. oktobra 1858. stupio u vojsku. Već iduće godine je postao kaplar, dve godine kasnije podnarednik, potom 1862. narednik, pa dve godine docnije potporučnik. Na naredno unapređenje, u čin poručnika, čekao je čak devet godina, da bi 22. oktobra 1876. zbog ratnih zasluga bio proizveden u kapetana 2. klase.

Naime, koncem juna počeli su Srpsko-turski ratovi 1876—1878. (nazivani i Srpski ratovi za nezavisnost). U njima se Katanić tukao na Glogovičkom i Prćilovičkom visu, pod toposkom paljbom dva meseca držao mostobran kod Aleksinca, učestvovao u bitkama na Gorici, Grdilici, Kopašnici i Vranji. Odlikovan je Takovskim krstom IV i V reda, Zlatnom kolajnom za hrabrost, Krstom sv. Stanislava III reda.

Srpsko-bugarski rat, Istorija Srbije, Istorija Srba, Srpska istorija

Srpski vojnici marširaju tokom Prvog srpsko-turskog rata 1876., na ilustraciji italijanskog ratnog dopisnika Nikole Lazara. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Nicola Lazzaro / Zoupan

Ishod je bio Berlinski kongres juna—jula 1878. Naša teritorija je proširena ka Nišu, Pirotu i Vranju, dobili smo i formalnu nezavisnost, ali je Austrougarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. Takođe, umalo je izbegnuta ruska Velika Bugarska; umesto nje, stvorene su Kneževina Bugarska (autonomni entitet Osmanske carevine) i Istočna Rumelija (autonomni vilajet neposredno pod sultanom).

Istočna Rumelija, koja je pokrivala praktično južnu polovinu današnje Bugarske, imala je apsolutnu bugarsku većinu, pa su Bugari svoje glavno nacionalno pitanje rešili već 1885. kada su prevratom uspeli da ujedine ova dva entiteta, iako je to formalno-pravno priznato tek proglašenjem bugarske nezavisnosti 1908.

Ako je ovo bilo na nečiju štetu, bilo je na štetu Turske, koja nije reagovala. Ali je kralj Milan u tome video katastrofu za Srbiju, potez koji remeti ravnotežu snaga na Balkanu, stavljajući Bugarsku u mnogo jači položaj; to nije bilo bez rezona, ali treba istaći da je bilo i nepravedno prema Bugarima — zašto bi oni bili sputavani zato što mi nemamo prostor za širenje?

Uostalom, i tok rata koji je Milan poveo protiv Bugarske — nakon što su Bugari odbili da uopšte uzmu u razmatranje njegov zahtev za poništenjem te odluke — u kojem se ispoljila sva nemotivisanost srpske vojske a visoka motivisanost bugarske (koja je pritom bila i bolje naoružana), pokazuje da je i srpski narod duboko u sebi osećao da se radi o ratu nepravednom i u osnovi pogrešnom.

Srpsko-bugarski rat, Istorija Srbije, Istorija Srba, Srpska istorija

Kneževina Bugarska (ružičasto), kao autonomni entitet Osmanske carevine, i Istočna Rumelija (žuto), kao autonomni vilajet neposredno pod sultanom. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Thuresson

Srpska vojska jeste bila nemotivisana, ali vojska je vojska, oficiri su profesionalci, i nisu baš svi bili nemotivisani. Kapetan Mihailo Katanić — komandant 2. bataljona 11. pešadijskog aktivnog puka, najveći heroj tog sukoba i s naše i s njihove strane, koji je svoju jedinicu predvodio kod Vrapca, na Slivnici, i potom na Neškovom visu — to svakako nije bio.

Slivnica je bila najveća i odlučujuća bitka tog rata. U njoj su nas Bugari do nogu potukli i naterali na povlačenje, istovremeno nadirući nezadrživo ka Pirotu, koji će pasti 26—27. novembra (od marša na Niš Bugari su odustali tek nakon što im je austrougarsko poslanstvo u Sofiji otvoreno stavilo do znanja da će u tom slučaju intervenisati na strani Srbije).

Bugari su 22. novembra zauzeli Neškov vis, pošto su na novo povlačenje naterali jedini puk koji je naša komanda na tom mestu ostavila. Sem jednog bataljona, Katanićevog bataljona, koji se i dalje tvrdoglavo držao.

Bataljon je, međutim, počeo da se osipa. Katanić, videvši da će zastava jedinice pasti u ruke neprijatelja, uzeo ju je i sam branio, ubivši nekoliko bugarskih vojnika ličnim revolverom. Kada je ranjen, bio je dovoljno pribran da je preda u ruke preostalom podoficiru, koji ju je spasio. Potom je došlo do borbe prsa u prsa, tokom koje je zarobljen, s dve puščane i tri bajonetske rane.

Srpsko-bugarski rat, Istorija Srbije, Istorija Srba, Srpska istorija

Bugarska vojska juriša na srpske branioce Pirota tokom Srpsko-bugarskog rata. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Richard Bong (1885), Det nittonde århundradet i ord och bild (1901) / FBQ

Druga verzija kaže da ju je bacio u provaliju iza sebe, gde ju je pokupio neki vojnik i odneo na sigurno, a da je on pao opkoljen Bugarima; neki srpski izvori navode da su ga bugarski vojnici tada počeli zlostavljati, pucajući mu još jednom u grudi i ubadajući ga još četiri puta bajonetima, sveteći se za ubijene saborce.

To nije nemoguće, i našem prosečnom bugarofobičnom čoveku svakako neće biti teško da u to poveruje, iako nema naznaka da je ta priča potekla od samog Katanića, koji je bio jedini merodavan da kaže šta se desilo. Pritom, treba imati u vidu i da naše vreme nije izmislilo ni ratnu propagandu niti nacionalističku dehumanizaciju neprijatelja; posebno treba imati u vidu da nije na mestu ostao mrtav.

Takođe treba imati u vidu i ono što se odigralo nakon zarobljavanja. Naime, ovu borbu je posmatrao bugarski knez Batenberg, koji je odmah poslao svog ordonansa i jednog oficira da ga izvuku iz ruku vojnika koji su ga navodno već bili svukli do gaća i tukli kundacima; prvo je odveden u Caribrod (Dimitrovgrad), da bi ga, nakon što su mu se rane smirile, posle dva dana prebacili u Sofiju.

Mihailo Katanić

Pešadijski major Mihailo Katanić, heroj Srpsko-bugarskog rata, na fotografiji iz 1872. godine, dok je još uvek bio potporučnik. Foto: Wikipedia/N. Stockmann

Bugarski knez je ovom „retkom junaku” odredio posebnog lekara, dr Vankova, koji se svojski trudio da ga izleči; međutim, što se tiče Katanićevog bavljenja u Bugarskoj, teško je razlučiti istinu od kasnijih fantazija poražene strane koja je u junaštvu jednog čoveka tražila satisfakciju za poniženje koje je doživela.

Navodno, glas o ovom junaku stigao je do Sofije i pre njega; navodno, dolazili su Bugari u bolnicu da ga vide kao nekakvo čudo; navodno, najbolje sofijske familije su mu činile posete i davale ponude, a posebno su o njemu brinuli izvesni Nikola Suknarov i njegova supruga.

Dok je još bio u zarobljeništvu, Mihailo Katanić je proizveden u pešadijskog majora, a po povratku u otadžbinu postao je komandant okružne valjevske vojske. Međutim, nanesene rane narušile su mu zdravlje, a možda nisu bile ni u potpunosti zalečene; možda je zadobio rane kakve u ono vreme nije bilo moguće izvidati u potpunosti.

Bilo kako bilo, razboleo se, počeo da pljuje krv, pa je lečenja radi prešao u Beograd, u koji je stigao na Đurđevdan 5. maja 1887. (razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara tada je bila 12 dana). Ali već 10. maja preminuo je u kući svog strica, generala Marka Katanića.

Srpsko-bugarski rat, Istorija Srbije, Istorija Srba, Srpska istorija

General Dragutin Franasović (1842—1914) obavljao je čitav niz državnih funkcija u vreme Obrenovića, između ostalog je bio i ministar vojni. Danas se pominje uglavnom kao sin Frane Franasović čija je sahrana Nušića isprovocirala da napiše pesmu „Pogreb dva raba”. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Nikola Lekić / Кликери

Desilo se, međutim, da je baš na Đurđevdan, na dan njegovog dolaska u prestonicu, preminula 83-godišnja Frane Franasović, majka pukovnika Dragutina Franasovića (kasnije generala), miljenika kralja Milana koji je vladaru prilikom Ilkinog atentata spasio život. Gospa Frane je ispraćena uz sve počasti, u prisustvu celog dvora i čitave kraljeve svite.

A major Katanić kao da je niko i ništa. Ovo je toliko razljutilo našeg velikog Alkibijada Nušu, tj. Branislava Nušića, da je 12. maja napisao novinski izveštaj za „Novi beogradski dnevnik”, pod naslovom „Sa trkališta”, u kojem iznosi sve ono što će posle izneti u pesmi „Pogreb dva raba”. Ali nije pomenuo kralja, pa nije bilo ni posledica.

No odmah potom objavio je i tu pesmu, u kojoj se kralj implicira, s ozbiljnim posledicama. Ona je izazvala pravu senzaciju u beogradskoj čaršiji, rasprodala tiraž novina, i bila čitana na svakom ćošku. Zbog uvrede Njegovog Veličanstva, Nušić je osuđen na dva meseca robije, ali pošto kralj time nije bio zadovoljan, srpski sud je, vazda nezavisan, povisio kaznu na dve godine.

Poslat je u požarevački zatvor. Zbog čega? Ako ste kojim slučajem spavali na časovima srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi, odgovor ćete pronaći u pesmi priloženoj ispod.

Branislav Nušić

Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima / Foto: Wikipedia

„Pogreb dva raba”, Branislav Nušić

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa’ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid’li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba...
Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.
Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.
I pravo je, ne tumač’te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.
Još skorije, biće ovih dana,
sa’ranismo još jednog božjeg raba.
Al’ na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba…
Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.
Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.

(S. R.)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima