Vreme čitanja: oko 19 min.
Albanac na papskom tronu: Kako su mletački plaćenici Ljači dogurali do poglavara Katoličke crkve
Vreme čitanja: oko 19 min.
Đovani Frančesko kardinal Albani stupio je u konklavu u jesen 1700. godine ni ne sluteći da će iz nje istupiti kao naslednik kneza apostola i sluga slugu Božjih. Njegov predak, bez obzira da li je dva i po veka ranije stigao iz Albanije ili ne, o tako nečem nije mogao ni sanjati
Kada se 27. septembra 1700. „mrak po očima razlio” papi Inoćentiju XII, kucnuo je čas da na tron Svetog Petra napokon sedne jedan Ruspoli, pripadnik jedne od najvažnijih rimskih vlastelinskih kuća, koja se brakom spojila s kućom Mareskoti pokolenje ranije. Radilo se o kardinalu Galeacu Mareskotiju.
Ovog mlađeg sina Vitorije Ruspoli i Sforce Mareskotija, vinjanelskog grofa, čiji je najstariji sin i naslednik, Alesandro, majčino prezime zbog prestiža sačuvao kao glavno, u kardinala je 1675. proizveo papa Kliment X, i u vreme sudbonosne konklave o kojoj je reč, imao je već 73 godine.
Bilo je to možda tek malo više od onoga što bi kardinalski kolegijum nazvao taman godinâ, i njegov izbor za rimskog episkopa je već bio gotova stvar; u crkvi visoko cenjen i izuzetno uticajan, izvrstan teolog s ogromnim iskustvom, pre toga je Katoličkoj crkvi i Papskoj državi služio na raznim položajima, na kojima se dokazao kao sposoban i vešt upravitelj.
Ali nije bilo suđeno kući Ruspoli, čiji su pripadnici tokom poslednje četvrtine 19. veka postali crno plemstvo, i koja je danas jedna od svega četrnaest italijanskih plemenitih loza koje su posle ukidanja monarhije 1946. zadržale svoje titule, jer su im ih dale pape, tj. Vatikan, a ne italijanska država; i ovo nije priča o njima.
U prošlosti je postojalo nešto što se zvalo jus exclusivae, „pravo isključenja”, u suštini veto na izbor pape, koji Katolička crkva nikada nije zvanično priznavala kao pravo onih koji su tvrdili da ga poseduju (Španija, Francuska i Sveto rimsko carstvo, tj. Austrija), ali ga je povremeno uzimala u obzir. Te jeseni ga je kardinalski kolegijum uzeo u obzir.
Na izbor Mareskotija, problematičnog i Mlečanima, sledeći uputstva svog kralja, veto u konklavi je stavio francuski krunski kardinal Sezar d'Estre, zato što je Luj XIV (ili možda njegova savetnica i tajna supruga Fransoaz d’Obinje, markiza de Mentnon, znana kao Madam de Mentnon), ne znajući šta će se desiti mesec dana kasnije, smatrao da će ovaj držati stranu Španije protiv Francuske.
Bojazan Burbonâ možda nije bila neosnovana. Mareskoti, u vreme izborâ za kralja i velikog kneza Poljsko-litvanske republike 1673., u svojstvu papskog nuncija, zastupao je kandidaturu Karla V, vojvode Lorene, koju je Francuska držala pod višedecenijskom okupacijom, pre nego što je podržao kasnijeg razbiturka Jana III Sobjeskog, koji je dobio gotovo jednoglasnu podršku šljahte.
Konklava se zato okrenula kardinalima Panćatićiju, Koloredu i Spinoli, kojem je nedostajalo deset glasova za izbor. Ali 19. novembra, preko monsinjora Frančeska Akvavive, papskog nuncija u Španiji, stiže im uznemirujuća, mada dugo očekivana vest, da je 1. novembra preminuo Karlos II, španski kralj, pet dana pre svog 39. rođendana.
Kardinali, pogledavši kroz prozore Apostolske palate, na nebu jasno videše kako se mračan oblak nadvija nad Evropom.
Jer taj zlosrećni, poslednji Habzburg na španskom prestolu, žrtva jednog tragičnog niza rodoskrnavljenja u prethodnim pokolenjima, beše bezdetan, pa za naslednika, nakon bezbroj spletki svih zainteresovanih dvorova, naposletku odredi svog sestrića Filipa, vojvodu anžujskog, unuka pomenutog Luja XIV (koji je toliko dugo vladao da ga je nasledio praunuk).
Očekujući njegovo iminentno zakraljenje, ne znajući da se to već desilo tri dana ranije, ali shvatajući da je na pomolu opšti rat kontinentalnih razmera, zbog nespremnosti ostalih velikih sila da sede i skrštenih ruku gledaju kako Burboni objedinjuju kontrolu nad dve imperije — konklava, tražeći neutralnog kandidata, jednoglasno za papu izabra Đovanija Frančeska kardinala Albanija.
Ali Albani, pređe uticajni savetnik Aleksandra VIII i Inoćentija XII, zatraži tri dana da razmisli da li je kadar preuzeti takvu odgovornost, jer još beše mlad, izuzetno mlad za papinstvo, sa svega 51 godinom (rodio se 23. jula 1649). Posle tri dana, bi novo glasanje: od 58 prisutnih kardinala, Albani dobi 57 glasova. Konačno prihvati i uze ime Kliment XI.
Bio je to neobičan i neočekivan vrhunac istorijskog života jedne porodice, ili u njenom slučaju, uslovno bismo mogli reći fisa. Jer kuća Albani nije slučajno nosila to prezime, niti ga je dobila po Colli Albani, Albanskim brdima smeštenim na oko 20 km jugoistočno od Rima, tamo gde je, na obali jezera Albano, varošica Kastel Gandolfo, u kojoj se nalazi čuveni papski letnjikovac.
Albanska brda u Laciju nemaju nikakve veze s Albancima, za razliku od kuće Albani. Njihova priča možda počinje 1447—1448. za vreme Albansko-mletačkog rata, kada se tzv. Lješka liga, u suštini konfederacija albanske vlastele, predvođena Skenderbegom, „gospodarom Arbanije”, kako se potpisivao, sukobila s mletačko-osmanskom koalicijom.
Pre nego što će potući Turke, Skenderbeg je potukao snage Serenisime, među kojima je bilo i lokalnih arbanaških plaćenika, s mletačkih teritorija oko Skadra i Lješa (iako je u tom mestu obrazovana Lješka liga); među njima je bio i Mikail Ljači, sa svojim sinovima Đerđom i Filipom.
Po Mletke nepovoljne odredbe mirovnog sporazuma kojim je sukob okončan, a koje su na albanski savez, čiji je to bio jedan od poslednjih blesaka pre nego što se de fakto raspao, prenele sve teritorije istočno od Drima, mogle su primorati familiju Ljači da se iseli u Italiju, pod uslovom da su bili iz mesta Ljač kod Lješa.
Ako su poticali iz mesta Ljač kod Kukeša, manje je verovatno da je uzrok migracije bilo bivanje mletačkim plaćenicima.
Mada je takav motiv za iseljenje uopšte uzev neubedljiv, jer plaćeničko vojevanje protiv svojih nije dovoljno dobar razlog za bekstvo u epohi u kojoj se malo drugačije gledalo na koncepte borbe, časti i vernosti, i u kojoj nije postojala ideja nekakve nacionalne izdaje; uostalom, i sam Skenderbeg se s islama vratio na hrišćanstvo, nakon što je dugo ratovao za račun Turaka.
Ali ako je druga, romantičnija verzija njihove migracije tačna, oba mesta se uklapaju sasvim lepo. Po njoj, Ljači su se pod Skenderbegom borili protiv Turaka, a onda pod njihovim pritiskom 1464. iselili u Italiju. Budući da je vladao od 1444. do 1482., u oba slučaja mogao ih je na drugoj strani dočekati Federiko III da Montefeltro, urbinski vojvoda, pripadnik Reda vitezova Podvezice.
Doseljenici su u Urbinu cvetali i pod Federikom i sinom mu Gvidobaldom, i tokom turbulentnog početka 16. veka, kada su se Borđê, Medičî i Dela Roverê smenjivali na vlasti u gradu, i nakon što se 1521. ustalila rimska kuća Dela Rovere, i nakon što su oni prestonicu 1523. preselili u Pezaro, a posebno nakon što je Papska država 1625. formalno anektirala Urbinsku vojvodinu.
Ljači, italijanizovano Lazzi, „Laci”, uskoro po prelasku na zapadnu obalu Jadrana promenili su prezime u Albanezi, što je vremenom mutiralo u Albani; iako autoritativna „Katolička enciklopedija” iz 1913. navodi priču o albanskom poreklu Klimenta XI i tvrdi da se porodica po dolasku „uskoro podelila na dve grane, onu iz Bergama i onu iz Urbina”, dve kuće Albani verovatno nisu bile povezane.
(Barokni slikar Frančesko Albani, sin bolonjskog trgovca svilom Agostina Albanija, po svemu sudeći nije bio u vezi ni s jednom ni s drugom kućom, iako se ponegde stavlja u isti koš i s jednom i s drugom.)
Bergamski Albani, iz čijih su nedara izašli političar Frančesko (1473—1535) i njegov sin Đovani Đerolamo (1509—1591), političar i pravnik, proizveden u kardinala 1570. od strane pape Pija V — poticali su izgleda od Rotopalda de Albana, koji je 967. bio gospodar sela Albano Sant'Alesandro kod Bergama, koje lokalci prosto zovu Alba.
Ali takva ocena, o nepovezanosti ove dve istoimene kuće, uslovljena je prihvatanjem arbereškog porekla urbinskih Albanâ.
Bortolo Beloti, političar, pravnik i istoričar, koji je 1944. umro u švajcarskom egzilu, bežeći od Italijanske Socijalne Republike, u kojoj su se fašisti, oslobođeni monarhističko-tradicionalističkih stega, radikalizovali i vratili svojim revolucionarnim korenima i višestruko pojačali nasilje, dakle, taj Beloti, došao je do drugačijih saznanja.
On je smatrao da se radi o dva ogranka iste porodice, tj. da je bergamski ogranak potomstvo gibelina koji se zvao Antonio Albani a urbinski gvelfa po imenu Mikele de Lanci, verovatno nekog mlađeg sina, koji se tokom druge polovine 15. stoleća preselio u Urbinsku vojvodinu, bliže Papskoj, ili bolje reći Crkvenoj državi, kako su je tamo zvali.
Gvelfi i gibelini su bile plemićke stranke u italijanskim gradovima-državama, koje su učestvovale u sukobu između papâ (čiju su stranu držali gvelfi) i careva Svetog rimskog carstva (gibelini); i mada je sukob, koji je trajao bezmalo tri veka, suštinski okončan 1392., društvena podela i netrpeljivost su opstali sve do 15—16. veka.
Ako na tom mestu „Albani” shvatimo kao nomen, De Lanci, De Lanzi, bi mogao biti kognomen, etimološki možda povezan s italijanskom rečju za koplje, lancia, i stoga protumačen kao „unajmljeno koplje”, dakle, kondotijer ili običan najamnik; ili možda povezan i s nemačkom rečju za najamničku pešadiju, Landsknecht, na italijanskom Lanzichenecchi.
„Katolička enciklopedija” nam daje šture podatke o urbinskoj kući Albani pre vremena Klimenta XI; u biografiji tog pape ona navodi da je njegov deda, za pontifikata Urbana VIII, trinaest godina bio rimski senator, ali ne navodi njegovo ime.
Anibalea Albanija, u stvarnosti Klimentovog sinovca, sina brata mu Oracija, isti izvor naziva papinim stricem i stavlja na položaj prefekta Vatikanske biblioteke, što stvarni Anibale nije bio (do zabune je moglo doći iz više razloga, što ćete videti iz nastavka teksta), sem ako, naravno, nisu postojala dva Anibalea, što nije nemoguće.
Je li, dakle, urbinska kuća Albani izdanak albanske familije Ljači ili nema nikakve veze s Albanijom? Niko nije u poziciji da pruži definitivan odgovor; porodično predanje, koje je svakako postojalo već za mladosti Đovanija Frančeska, tj. pape Klimenta XI, moglo je biti i izmišljeno u nekoj ranijoj generaciji, da bi se tvrdnjom o egzotičnom poreklu pojačao pedigre familije i uvećao njen prestiž.
Ako se, dakle, radi o genealoškoj invenciji, nastala je u vreme kada je legenda o Skenderbegu i njegovom slavnom otporu Turcima bila snažna u Evropi, a on sâm simbol hrišćanske borbe protiv islama (nije zgoreg pomenuti da Antonio Vivaldi 1718. godine, baš za pontifikata Klimenta XI, komponuje operu „Skenderbeg”).
Bilo je to, takođe, vreme u kojem su vladarske i plemićke kuće (uglavnom one manje, ali ne samo manje, kao što ćemo videti iz primera u nastavku) pribegavale fantastičnim rodoslovima.
Setimo se da je Stefan Nemanja, po srpskim kasnosrednjovekovnim rodoslovima tobože bio potomak „srpskog cara” Licinija, koji je oženio polusestru Konstantina Velikog, s kojim je izdao Milanski edikt (te rodoslove mnogi danas, neupoznati s istorijskim kontekstom u kojem su nastajali, uzimaju zdravo za gotovo, pa pošto ne mogu da shvate zašto bi to neko izmislio, isto tretiraju kao činjenicu).
Setimo se da su hrvatski knezovi Krčki, uz Zrinske najznačajnija hrvatska srednjovekovna vlastelinska kuća, počev od 15. veka tvrdili da su u srodstvu s rimskom kućom Franđipani, koja je opet tvrdila da poreklo vodi od starorimskog gens Anicia; krčki knezovi su tako, u vreme kada je rimski pedigre bio u modi, postali Frankopani.
Setimo se i da je tokom 17. veka, dakle, u isto ono vreme u kojem je mogla nastati arbanaška invencija u Urbinu, i ruskoj kući Romanov, sveže zacarenoj posle Smutnog vremena, pripisivano slavno poreklo na osnovu tobožnjeg porodičnog predanja, a vezano za Andreja Kobilu, njihovog najstarijeg poznatog pretka, pomenutog jednom, 1347.
Navodno, bio je on potomak nekog staropruskog kneza Glande Kambile, vođe baltskog otpora protiv Tevtonskih vitezova. U stvarnosti, „Kobila” je bio nadimak, verovatno izveden iz Andrejevog položaja kneževog konjušara, dok je poreklom verovatno bio „samo” novgorodski boljar.
Naime, od pet njegovih sinova, tri najstarija su imali slične nadimke, Жеребец (Ždrebac), Ёлка (Jelka) i Кошкa (Mačka), što ukazuje na vrlo veliku mogućnost da se ili Andrejev otac ili deda nisu „prezivali” Kobila, pa je i povezanost s Kambilom satkana od šećerne vune; inače, potomci Fjodora Koške su postali Koškini, a iz njih su se razvili Romanovi.
Izbor neugledne (i možda nepostojeće) arbanaške porodice Ljači, za pretke kuće Albani, možda izgleda neobično, ali uzimanje običnog Skenderbegovog vojnika umesto sâmog Skenderbega, samo je pojačavalo verodostojnost tvrdnje.
Isto se može reći za Frankopane, za Romanove (izbor nasumičnog Balta koji se borio protiv Tevtonaca, u onom vremenu je imao versku i političku konotaciju, stranim poreklom dodavao legitimitet, bio i egzotičan), i za Nemanjiće, za čijeg je prapretka izabran istočni car, koji je na kraju obnovio progone hrišćana, pa, potučen od strane Konstantina, bio pogubljen s 10-godišnjim sinom Licinijem II (ko bi hteo biti potomak takvog čoveka?).
Ali naravno da postoji mogućnost i da se ne radi o genealoškoj invenciji, i da su oni zbilja Arbanasi poreklom. Od kraja 15. veka počeo je veliki broj arbanaških izbeglica da stiže u Italiju; oni do dan-danas čuvaju svoj jezik, imaju Italoalbansku crkvu (jednu od 23 istočne, koje s Latinskom čine Katoličku) i zaseban identitet u okviru italijanskog.
Žive, doduše, mahom na jugu i na Siciliji, ali jedna enklava opstaje i u Abrucu, a to već nije daleko od Urbina, budući da se graniči s regijom Marke. Istina, ona je formirana tek sredinom 18. veka, posle smrti Klimenta XI, ali je geografski najbliža Urbinu; naredne najbliže se nalaze u susednoj regiji Molize, gde imamo četiri arbereška mesta, sigurno naseljena u drugoj polovini 15. veka.
Zato recimo da su zbilja bili Arbanasi ovi urbinski Albanî, te da se njihova doseljena porodica s juga pomerila ka severu, zato što oni tako kažu i zato što je Kliment iz svoje riznice platio ekspediciju da u Albaniji ustanovi odakle su Ljači tačno došli.
Štaviše, ona dva mesta po imenu Ljač, koja smo iznad pominjali, upravo je ta ekspedicija predstavila Klimentu u svom konačnom izveštaju, kao dva najverovatnija rodovska ishodišta.
Stoga pretpostavimo da bi makar on znao da to nije stvarna priča i da ne bi bacao novac na puku izmišljotinu, posebno što se ne radi ni o nekoj preterano korisnoj izmišljotini, budući da je Klimentovo neposredno poreklo već bilo izuzetno (na to se može dodati i varljivi savremeni rezon: dogurao je do pape, a to je za budućnost kuće Albani valjda bilo važnije od dalekog, opskurnog porekla).
Naime, i otac Karlo i majka Elena bili su izdanci raznih uticajnih i cenjenih patricijskih rodova Urbina, Pezara i Bergama; čak i da mu deda nije bio senator u Rimu za vreme Urbana VIII, čak i da on sâm nije bio nadaren, takvo mu je poreklo moglo otvoriti vrata Rimskog kolegijuma, na koji je došao 1660. u svojoj 11. godini, da nastavi obrazovanje.
Do svog osamnaestog rođendana već je Đovani Frančesko postao znan autor i prevodilac s grčkog na latinski, privukao je pažnju i Kristine, bivše švedske kraljice, velike pokroviteljke misli i umetnosti, koja je abdicirala 1654. posle svog pokatoličenja, i smestila se u Rim, gde je, s prekidima, boravila kao gošća pet uzastopnih papâ, i gde je napravila malu akademiju.
Pod Aleksandrom VIII postao je papski prelat, pa 1690. kardinal (navodno, uprkos svom protivljenju); za Inoćentija XII bio je jedan od dvojice referendarija Apostolske signature, a sve vreme je služio i kao guverner više papskih provincija. Ali za sveštenika je zaređen tek septembra 1700., dok je prvu misu služio 6. oktobra, malo pre uspona na tron Svetog Petra, što jeste bilo neuobičajeno.
Da pojasnimo neke stvari, pri početku navedene: Klimenta XI pontifikat počeo je uoči izbijanja Rata za špansko nasleđe, koji će se do septembra 1714. voditi širom Evrope, a preko njenih imperija i na četiri druga kontinenta, te okončati prihvatanjem Filipa za španskog kralja kao Filipa V, čiji je direktni potomak sadašnji španski kralj Filip VI, ili Felipe VI, ako više volite.
Klimenta XI dve dekade dugo papstvovanje bilo je, obeleženo tim sukobom, burno, i može se reći da nema čoveka koji bi veštije od njega u tom dobu kormilario Katoličkom crkvom, i Papskom državom smeštenom između čekića i nakovnja; zalaziti u sve detalje, nažalost, nije moguće, to bi se pretvorilo u Klimentovu biografiju, a ovo nije tekst samo o njemu.
Što se tiče crkvenih stvari, iz razumljivih razloga izdvojimo to, što je već 1703. sazvao sinod katoličkih episkopa Albanije, s ciljem da se zaustavi islamizacija stanovništva, kao i da se pruži jasna smernica mesnim sveštenicima, da kriptokatolicima, koji su javno prihvatili islam, ubuduće uskrate pričest, ispovest i krštenje dece, što su radili tajno.
Izdvojimo i to, što je Kliment XI prvi podržao izradu „Illyricum Sacrum”, enciklopedije crkvene (i delom političke) istorije Balkana, koju je pokrenuo Filipo Ričeputi, a koju su posle njegove smrti 1742. preuzeli Danijele Farlati i Đakomo Koleti. Za ovo delo vanrednog značaja, građa je skupljana decenijama, a izlazilo je u osam svezaka od 1751. do 1819.
Ovoga papu, koji je Lisabon uzdigao na rang patrijaršije, za vreme kojega je rodni mu Urbino doživeo svoje najslavnije trenutke, i koji je preminuo 19. marta 1721. te bio sahranjen u Bazilici Svetog Petra — „Katolička enciklopedija” hvali i zbog njegovog antinepotizma, tvrdeći da je svojoj braći naredio da se drže podalje, te da je samo najsposobnije postavljao na crkvene i državne funkcije.
Možda upravo zbog toga ta enciklopedija u članku o Klimentu, Anibalea (1682—1751) pravi na njegovog strica, mada u članku posvećenom porodici jasno govori o sinovcu. Stric ga je 1709. prvo imenovao za papskog nuncija u Beču, u vreme najveće krize s Austrijom, koja je izvršila invaziju na Papsku državu, a potom 1711. za kardinalnog episkopa Sabine; u papskoj diplomatiji je ostao do smrti.
Bio je pokrovitelj crkvene književnosti, a vatikanskoj zbirci je zaveštao bogatu privatnu zbirku knjiga, slika, skulptura i starih kovanica. Bio je i sâm autor: skupio je i u dve sveske objavio sva pisma, uputstva i bule Klimenta XI, zatim „Menologium Græcorum” (Grčka menologija, tj. Grčki mesecoslov, kalendar pravoslavnih svetaca s njihovim žitijima) i nekakvu istoriju Urbina.
Njegovog deset godina mlađeg brata Alesandra (1692—1779), rođenog tri dana posle 200. godišnjice onog događaja na brodu „Pinta”, kada je Rodrigo de Trijana ugledao kopno Novog sveta, na rang kardinala uzdigao je 1721., svega nekoliko meseci nakon stričeve smrti, njegov naslednik na položaju patrijarha Zapada, Inoćentije XIII.
Alesandro je bio kolekcionar starinâ i umetninâ, kojima je napunio svoju Vilu Albani što ju je podigao u Rimu; ne samo pokrovitelj umetnosti, kao formalni zaštitnik Akademije Svetog Luke, nego i arbitar lepog; konačno, pokrovitelj slavnog Johana Joakima Vinkelmana, tog „prefekta starinâ“ kod pape Klimenta XIII, oca istorije umetnosti i oca naučno utemeljene arheologije.
Za nas je danas možda manje interesantno to, što je Aleksandro u političkom smislu držao stranu Austrije i uvek bio protiv Francuske, od toga što je 1761. postavljen za glavnog bibliotekara Vatikanske apostolske biblioteke, ili što je, kao kardinal, učestvovao u šest konklava, a na Trgu Svetog Petra narodu objavio izbor čak trojice papâ.
U narednom pokolenju, kuća Albani je Katoličkoj crkvi i Papskoj državi, da ne kažemo Italiji, koja je tada bila koncept, poput Balkana, a ne politički entitet, dala Đana Frančeska (1720—1803), kojemu je Kliment dolazio deda-stric; kardinal je postao s 27 godina, a za života je učestvovao u izboru pet rimskih episkopa, u tri slučaja kao dekan kardinalskog kolegijuma, dakle, prvi među jednakima.
Poslednja njegova konklava posebno je vredna pomena: bila je to prva posle nekoliko vekova koja je održana van Rima, u Veneciji, u manastiru Svetog Đorđa, na ostrvcetu San Đorđo Mađore, zato što su francuski revolucionari držali Večni grad; ujedno je ona i poslednja održana izvan Večnog grada.
Njegov sinovac Đuzepe (1750—1834) poslednji je izdanak kuće Albani o kojem će biti reči, budući da je njihova muška linija u to vreme izumrla. Za razliku od svog strica Đana, koji se mlad zakardinalio, Đuzepe je tek 1818. postao kardinal; ali je uspeo da za 16 godina u konklavi odigra izuzetno važnu ulogu.
Tokom izbora za rimskog episkopa 1823., ispred austrijskog cara Franca I izneo je veto na izbor kardinala Severolija; njegova bliskost s Habzburzima samo je možda posredno posledica dobrih veza strica Đana s bečkim dvorom, budući da se Đuzepe za vreme one francuske okupacije sâm sklonio u Beč, gde je i uhvatio vezu i pao pod njihov uticaj.
I onda kada je uspeo da progura svog kandidata (1829. s Pijem VIII) i onda kada mu to nije pošlo za rukom (1830. s Grgurom XVI), on je narodu objavio izbor obojice i obojicu krunisao papskom tijarom. Vršio je i razne druge visoke funkcije u Papskoj državi (čak i državnog sekretara), a i sâm je, poput svog dede-strica, bio glavni bibliotekar Vatikanske apostolske biblioteke.
Rekosmo da je kuća Albani izumrla; njihovo imanje i nasleđe preuzela je kuća Čigi (koja je 1658. od Ranučija II, parmskog vojvode, koji je bio do guše u dugovima, kupila kneževinu Farneze s pratećom titulom), koja se prethodno, na isti način i pod istim uslovima, spojila s kućom Dela Rovere, pa su njeni pripadnici stoga nadalje nosili prezime „Čigi Albani Dela Rovere”.
Ogromna porodična biblioteka (naglašamo, da bismo napravili razliku između nje i privatnih biblioteka pojedinačnih pripadnika kuće Albani, koji su zasebno donirali svoje zbirke crkvi), u kojoj su knjige skupljane stolećima, sadržala je štampana dela od 15. do 19. veka.
Trećina (oko 10.000 knjiga) nalazi se od 1928. u vlasništvu Katoličkog univerziteta Amerike, sa sedištem u Vašingtonu, a u sklopu Klementinske biblioteke, nazvane po papi Klimentu XI. Ostatak je rasut drugde, kao posledica prodaje njenih delova, ali i grabljenja od strane osvajačkih francuskih i napuljskih vojski.
(V. D.)
Povezane vesti
Šokantna izjava sestre Alme koja je sa decom skočila u Bojanu: Prijavila sam nestanak, njen muž mi je pretio
Ubistvo, droga i silovanje: Ovo su trojica Albanaca koje engleska policija želi što pre da uhapsi
"Nisam bila sestričini na sahrani, nisu me zvali": Ispovest Almine sestre koja se s decom bacila u Bojanu
Alma i deca su možda ubijeni? Albanski novinar izneo uznemirujuće detalje slučaja koji je šokirao region
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
SLIKA IZ BEOGRADA ZAPALILA MREŽE Sve ulice bile puste, a u jednoj RED OD PEDESET METARA: Svi strpljivo čekaju, nema guranja i svađe (FOTO)
INSTAGRAM I DALJE NE RADI SVIM KORISNICIMA Oglasili se iz Mete: Fejsbuk ponovo dostupan
"NIKAD NISAM BIO SREĆNIJI" Kako je ugledni profesor sa njujorškog univerziteta našao utočiste u Beogradu: "Rezervisao sam kartu u jednom pravcu - i nisam se pokajao!"
Srba
Pa sadasnji premijer Australije prezime mu je Albanezi je poreklom sa tih prostora juzne Italije jer njegovi su emigrirali u Australiju i on je rodjem ovde . Tako da mnogi ne znaju da je Albanskog porekla i misle da je Italijanskog .
Podelite komentar