Da li je ruski car, pobednik nad Napoleonom, lažirao svoju smrt pa 28 godina lutao Sibirom?
Mladi Tolstoj mu je dolazio u posetu, i njemu posvetio svoje poslednje, nedovršeno delo. Jedni Romanovi su o njemu pisali a drugi njegov grob posećivali. Njegov kult je bio toliko snažan u Sibiru, da ga je RPC 1984. kanonizovala. A ipak, o Fjodoru Kuzmiču se ništa pouzdano ne zna
Pojavio se pravo niotkuda, bez ikakvih dokumenata. I ništa konkretno o njegovom pređašnjem životu niko nikada nije uspeo da sazna, ni kakvog je porekla, ni odakle je došao, ni šta je ranije bio, taj čudni čovek od svojih šezdesetak godina, govorilo se, gospodskih manira i tečnog poznavanja francuskog.
Preporučujemo
Engleska feministkinja postala major srpske vojske, koju je negovala i s kojom je prešla Albaniju
U godini u kojoj je pravoslavni svet čekao smak, odigrala su se tri krupna istorijska događaja
Do tog pravo-niotkuda-pojavljivanja došlo je u Klenovskoj parohiji Krasnoufimskog okruga Permske gubernije, na zapadnim obroncima Urala, 4. septembra 1836: zaustavio se u nekoj kovačnici da bi potkovao konja, i svojim ponašanjem i izbegavanjem da odgovori na pitanja, izazvao podozrenje kovača, koji ga je prijavio vlastima, koje su ga zadržale pod optužbom za skitnju.
Imajući na leđima tragove bičevanja, a nemajući nikakvih isprava kod sebe, kada se šest dana docnije našao pred sudijom, ne znajući, ili ne hoteći, da navede svoje poreklo, predstavivši se kao Fjodor Kozmič Kozmin, izgradio je protiv sebe „jak” slučaj. (Prezime se pojavljuje tada i nikada više, dok je patronim vremenom korumpiran u „Kuzmič”.)
Kao čoveka već u godinama, nisu ga mogli regrutovati za vojsku, pa je dobio „samo” 20 udaraca bičem i izgnanstvo u Sibir. Ali Fjodor je bio zadovoljan takvom presudom, i samo je, ustvrdivši da je nepismen, što su kasniji događaji anegdotalno opovrgli, zamolio trgovca Grigorija Špinjeva da se potpiše umesto njega.
Zajedno s 43 druga osuđenika, 13. oktobra krenuo je na dugo putovanje ka Tomskoj guberniji; tokom njega, starao se o ostalim zatvorenicima, i brinuo o slabima i bolesnima, kao jedini neokovan među njima. Službeni dokument nastao tokom te ekspedicije, opisuje ga kao starca 172 cm visokog, sivih očiju, prosede svetloplave kose i brade, okruglaste bradice.
26. marta 1837. napokon su stigli u Tomsk, odakle je Kuzmič poslat dalje ka istoku, u susednu Jenisejsku guberniju, u Ačinsk, na desnoj obali Čulima, pritoke Oba, kroz koji će kasnije proći Transsibirska železnica, na oko 175 kilometara zapadno od Krasnojarska, gubernijske stolice, „najboljeg i najlepšeg od svih sibirskih gradova”, kako će ga krajem XIX veka opisati Čehov.
Bilo je predviđeno da se Kuzmič skrasi u ačinskom selu Zercalji; poslat je, međutim, u destileriju u susedno selo Krasnaja Rečka, gde ga zbog starosti nisu ni terali da previše radi; i izgleda da mu je već tokom tog perioda, mesni kozak Semjon Sidorov sagradio prvu keliju, kod Belojarske stanice, bliže Ačinsku, primetivši starčevu sklonost ka osami.
(Stanica, kozačko selo, bila je njihova osnovna političko-ekonomska jedinica, u Ukrajini i u Donskoj zemlji. Donski kozaci su, poput španskih konkistadora u Amerikama, odigrali ključnu ulogu u osvajanju Sibira, ali do XIX veka, ono što se tamo nazivalo kozacima, već više nije imalo mnogo veze s autentičnim kozacima, iako su ime i terminologija opstali.)
Posle pet godina dobio je slobodu kretanja i počeo da luta po selima tog kraja, učeći decu siromaha da čitaju i pišu, podučavajući ih Svetom pismu i istoriji, odbijajući novac, radeći za hranu. Seljaci su počeli da ga cene i poštuju, da mu se obraćaju za savet oko svakodnevnih stvari, da se dive njegovoj telesnoj snazi — pričalo se da vilama podiže čitav plast sena.
Priče o njegovoj fizičkoj snazi su u blagoj kontradikciji s pričom da ga u destileriji nisu primoravali da radi zbog starog doba; dok je priča, da je seljačku decu učio da čitaju i pišu, u totalnoj kontradikciji s njegovom ranijom tvrdnjom da je nepismen, što će kasnije odigrati ulogu u izgradnji legende.
Elem, njegovo kretanje u naredne dve decenije teško je rekonstruisati, pa stoga nećemo ni pokušavati da utvrdimo u kom je zapravo, od svih sela, bio najtrajnije stacioniran, u kojem mu je ovaj ili onaj seljak sagradio novu keliju, da li ih je imao više, da li je 1843. radio u rudniku zlata u jenisejskoj tajgi, itd. Previše je tu kontradiktornosti, da bismo ovde raščivijavali istinu.
Tokom tih lutanja po Jenisejskoj i Tomskoj guberniji, leti u beloj košulji od seoskog sukna i šalvarama, zimi u dugoj tamnoplavoj haljini ili sibirskoj dohi, čarapama i kožnim cipelama, sreo je trgovca Semjona Feofanoviča Hromova, koji ga je 1858. ubedio da se preseli kod njega u Tomsk.
Poslednjih šest godina života, Kuzmič je proveo u pomoćnoj zgradi trgovčeve kuće u Manastirskoj ulici, danas Krilovljevoj, i na njegovom prigradskom imanju. Redovno je prisustvovao službi u crkvi episkopskog doma, a ispovednici su mu bili, pored episkopa tomskog Partenija, i krasnojarski protojerej Petar Popov, od kojega je primao evharistiju, te tomski jeromonasi Rafail i German.
Brojni su detalji iz njegovog života, a gotovo svima im je zajedničko to, što implicitno ili eksplicitno, pokušavaju da (anegdotalno) dokažu da se radilo o značajnoj ličnosti.
Tako su seljaci kasnije pričali da je svake subote, prolazeći kroz obode selâ, blagosiljao zatvorenike, da je s episkopom irkutskim Atanasijem razgovarao na francuskom, da ga je 1850-ih posetio i mladi Lav Tolstoj, koji je tobože čitav dan proveo s njim u razgovoru.
Zatim, da se godinama dopisivao s grofom (u to vreme baronom) Dmitrijem Osten-Sakenom, i da je njihova prepiska dugo čuvana na vlastelinskom imanju u Priluki, istočno od Kijiva, ukrajinskog glavnog grada, ali da je onda nekako netragom nestala.
Nestanak te prepiske dobro dođe, kad želiš dokazati da je Kuzmič u stvari imperator Aleksandar I, koji je 19. novembra 1825. lažirao svoju smrt, baš zgodno u Taganrogu, „iz noga bogu”, na obali Azovskog mora, daleko od prestonice, u svojoj 48. godini.
Navodno ga je kao Aleksandra još u domu kozaka Sidorova prepoznao neki kozak Berjezin, koji je dugi niz godina živeo u Sankt Peterburgu; a kasnije, posle Kuzmičeve smrti, kako su decenije prolazile, pojavljivalo se sve više ljudi koji su ga kao takvog prepoznali još dok je bio živ.
Tako, na početku XX veka, imamo kozaka Antona Čerkašina, koji tvrdi da je Kuzmiča prepoznao sveštenik Jovan Aleksandrovski, koji je iz Peterburga izgnan u Sibir; dok je Sidorov tvrdio da je Fjodor jednom prilikom rekao da je dovoljno da „lane jednu reč u Peterburgu pa da ceo Krasnojarsk zadrhti od onoga što će biti”, što zvuči kao nešto što bi izmislila osoba kojoj je dubokoprovincijski Krasnojarsk pojam bitnosti.
Govorilo se i da se pomoću šifre dopisivao sa samim carem Nikolajem I („svojim” bratom), čiji ga je sin, budući Aleksandar II, navodno posetio već 1837; da je na vest o carevoj smrti 1855, Kuzmič zatražio parastos i da se dugo molio uplakan; da je kapela u Zercaljiju dugo čuvala Kijevsko-pečersku ikonu Uspenja Presvete Bogorodice, koju je on ostavio za sobom; itd.
Posle selidbe u Tomsk primećeno je i da posebno slavi Svetog kneza Aleksandra Nevskog, zaštitnika cara Aleksandra; a svojim prijateljicama Ani i Marfi je govorio o peterburškim proslavama tog sveca, o pucanju iz topova, obešenim tepisima, osvetljenim ulicama, radošću u srcima ljudi.
Pričao je i o nekim intimnim detaljima Otadžbinskog rata iz 1812. godine, iz kojega je Aleksandar izašao kao veliki pobednik nad Napoleonom; i prisećao se Suvorova i Kutuzova i Arakčeva kao da su mu bili bliski prijatelji — sve to navodno!
Jer, mi ne možemo znati šta je on stvarno pričao, i kako je pričao, i da li je uopšte bilo šta od svega navedenog zbilja pričao. Da li je, recimo, suočen s pitanjima o svom pređašnjem životu, seljacima zaista odgovorio na ovaj, potpuno neodređen način, izborom reči koje ne znače ništa posebno, ili je to samo neko, nije ni važno ko, tako zapisao?
„Sada sam slobodan, nezavisan, spokojan”, rekao je. „Ranije sam morao brinuti o tome, da ne izazovem zavist, tugovati zato što me prijatelji varaju, i još mnogo toga drugog. Sada nemam šta da izgubim, osim onoga što će zauvek ostati sa mnom — osim reči Božije i ljubavi prema Spasitelju i bližnjem. Vi ne razumete, kakva je sreća u ovoj slobodi duha.”
Jeromonah Rafail je primio njegovu poslednju ispovest; po njegovim rečima, starac je odbio da navede ime svog sveca-zaštitnika, rekavši da to Bog zna, kao i da navede imena svojih roditelja, rekavši da se Sveta Crkva za njih moli. Preminuo je 1. februara 1864. godine.
O potencijalnim motivima tolikog broja ljudi da izmišljaju sugestivne i neodređene Kuzmičeve izjave, s ciljem potkrepljivanja legende o Aleksandru, iluzorno je nagađati, ali treba imati u vidu da je dovoljno da jedan izmisli, pa da lavina krene da se kotrlja, a da ljudi počnu da se nadmeću pričama koje imaju za cilj da dokažu njihovu bliskost tom čoveku, ili nešto drugo.
U tom smislu posebno je važna uloga trgovca Hromova, koji se, posle Kuzmičeve smrti, a možda i pre nje, ponašao kao čovek koji je, ili opsednut tom idejom, ili u svemu vidi mogućnost lepe zarade. Tako je tvrdio da je starca na samrti pitao, da li je istinita ta glasina o Aleksandru, na šta je navodno dobio odgovor: „Divna su dela tvoja, Gospode... Nema tajne, koja se ne bi otkrila.”
Pre sahrane u tomskom Bogorodice-aleksejevskom manastiru, izrađen je crtež njegovog portreta, što je starac za života odbijao da dozvoli. Dve godine kasnije, Hromov je naručio novi portret, koji nije ličio na čoveka sa crteža, već na cara (fotografije tog crteža su zatim prodavane), a kasnije i dve slike, portrete Kuzmiča i Aleksandra, koje je okačio na zid starčeve kelije, jedan pored drugog.
Hromov je takođe među pokojnikovim stvarima „otkrio” venčani list cara Aleksandra, papir s monogramom „A” i krunom iznad, lanac Ordena Svetog Andreja Prvozvanog, malo rezbareno raspeće od slonovače, psaltir — i sve to se nekako zagubilo, a kada se nešto, čega nikada nije ni bilo, zagubi ili na kakav drugi način misteriozno nestane, onda po pravilu služi kao dokaz sopstvenog postojanja.
Hromov je otišao toliko daleko, da je na krst iznad Kuzmičevog groba stavio akronim „E. I. V. A. I”, od „Njegovo Imperatorsko Veličanstvo Aleksandar I”; a pred smrt, nejasno da li pre ili posle Hromovljevog pitanja o istinitosti glasine, starac je trgovcu pokazao prstom ka torbi koja je visila iznad kreveta, i rekao: „Ovo je moja tajna”.
Torbu su otvorili posle starčeve smrti (zašto ne odmah?), i u njoj pronašli dve uske papirne trake s nekakvim neodređenim i kriptičnim natpisima, brojevima, slovima i datumima. Pritom su 1909. i one nestale, pa sad postoje samo njihove fotokopije lošeg kvaliteta, koje ne mogu biti podvrgnute bilo kakvom ispitivanju.
Da trake protumače i dešifruju, pokušavali su samo oni koji su imali nameru dokazati da se zbilja radilo o Aleksandru, čak i ako bi inače tvrdili da ih zanima samo istina; a kada nastupa s gotove pozicije, čovek obično dođe do potvrde svojih uverenja, jer „naš ašov nepogrešivo nalazi sve što živi u našem duhu”, kako bi to rekao Jinger u „Na mermernim liticama”.
Skepticizam je potpuno opravdan, jer ništa što se inače koristi kao dokaz za ovu legendu, to nije; predmeti za koje se tvrdi da su postojali ali ih sada nema, neodređene izjave, i tome slično, sve to može ubediti lakoverne i deficitarne kritičkom rasudbom, ali to nisu dokazi.
Priče, koje perfidnom implikacijom žele da potvde legendu, poput njegovog navodnog sećanja na slavlja u Peterburgu, bližom analizom upravo je negiraju: opis koji Fjodor navodno daje, uopšte ne zvuči autentično, svakako ne kao nešto što bi imperator video, već vuče na to, kako neko iz provincije (danas bismo rekli: Mali Perica) zamišlja proslavu u prestonici.
To što telo položeno u kovčeg, kada je napokon došlo do Peterburga, nije u potpunosti ličilo na pokojnika, pa to može biti i posledica rđavog balzamovanja u Taganrogu, gde svakako nisu živeli najbolji ruski stručnjaci za tu veštinu; uostalom, posmrtna maska Aleksandrova, izrađena odmah po smrti, savršeno odgovara svim zvaničnim portretima.
Priče o tome, kako je grobnica cara četiri puta otvorena i da je svaki put bila prazna, takođe nema uporište u stvarnosti; a sumnjive su čak i priče o tome da vlasti Sovjetskog Saveza i kasnije Ruske Federacije, nisu dozvoljavale da se grobnica otvori radi razrešenja misterije.
Ni odsustvo carice Jelisavete i Aleksandrovog bliskog saradnika Volkonskog, sa parastosa i ceremonijâ žalosti u Peterburgu i Moskvi, ništa ne dokazuje — potrebno je napraviti klark-kentovski logički skok da bi se od tog podatka stiglo do tvrdnje: „Aleksandar nije ni umro nego se 11 godina kasnije pojavio kod Perma pod imenom Fjodor Kuzmič”.
S tim u vezi, treba reći da je i među Romanovima bilo onih, koji su smatrali da bi legenda mogla biti istinita; to je bio slučaj s velikim knezom Aleksejem Aleksandrovičem, koji je Fjodorov grob posetio 1873, i s budućim carem Nikolajem II, koji je to učinio 1891. kao prestolonaslednik.
Ali ni to ništa ne znači; trebamo li da vas podsećamo da je ovaj potonji jednog Raspućina proizveo u maltene drugog čoveka imperije, verujući da će nesrećnog carevića Alekseja izlečiti od hemofilije?
Pritom, nisu svi Romanovi u to verovali; veliki knez Nikolaj Mihajlovič, entomolog i istoričar, između ostalog i biograf Aleksandra I, izdao je 1907. knjigu „Legenda o smrti cara Aleksandra I u Sibiru u liku starca Fjodora Kuzmiča”, za potrebe koje je naručio stručnu analizu rukopisa dva čoveka, koja je isključila mogućnost njihove identifikacije.
I premda su neke druge analize dale potpuno obrnute rezultate, treba naglasiti da ne postoji nikakav dokaz da je Fjodor Kuzmič uopšte bilo šta napisao, budući da ga niko nije video da piše ono što mu se pripisuje.
Naravno, s velikom sigurnošću se može reći da se Fjodor Kuzmič nije zvao Fjodor Kuzmič, inače bi se nešto saznalo o njegovoj porodici, neko bi nešto negde iskopao o njima, postojali su arhivi i tada, čak i da su bili „duše”, kako je ruska vlastela zvala svoje seljake-robove, bili bi na nekim spiskovima, ako ni na kojim drugim, a ono barem na onima mrtvih duša.
Ali da je bio Aleksandar I nema baš mnogo smisla; ako je Kuzmič i skrivao svoj identitet, mogao je biti bilo ko, jer barem ljudî koji beže od svog života nikada nije manjkalo. Da ne pominjemo sitnice, kao što je Kuzmičevo korišćenje donskih i ukrajinskih reči u svojim razgovorima, koje bi bile potpuno neuobičajene za cara, koji je odrastao gore, na severu, u Petrogradu.
Pomenusmo da ga je Tolstoj navodno posetio u mladosti; veliki pisac nije verovao u legendu, ali je prepoznao njenu lepotu, i 1905. počeo rad na „Posthumnim beleškama starca Fjodora Kuzmiča”, koje su, kao nedovršeno delo, objavljene 1912.
Tolstojevo bekstvo iz Jasne Poljane i smrt na železničkoj stanici u Astapovu 1910. godine, mogu, na koncu, biti imitacija onoga što je izveo Kuzmič, ili simulacija legende, koja opstaje do današnjeg dana; i zaista, postoji nešto opčinjavajuće u ideji carskog odricanja od prestola, i daljeg života u anonimnosti i siromaštvu, među običnim ljudima.
Kuzmič je 1984. kanonizovan od strane RPC kao pravedni Teodor Tomski (to nema nikakve veze s ovom legendom; njegov kult se, naročito u Sibiru, razvijao od XIX stoleća); a u novije vreme, u Rusiji se svako malo javi inicijativa da se izvrši DNK analiza njegovih ostataka, ali se to do sada nije desilo.
Neće se ni desiti, ako je stvarno ustao iz mrtvih, kako kaže jedna druga legenda s njim u vezi; ona je neutralna što se tiče legende o Aleksandru, koju pak potpuno negiraju neke druge teorije vezane za identifikaciju Kuzmiča, poput one da se zapravo radi o Fjodoru Aleksandroviču Uvarovu, megdandžiji i učesniku Otadžbinskog rata, koji je misteriozno nestao 1827.
Treba takođe pomenuti, i da je za Aleksandrovu udovicu, imperatoricu Jelisavetu, koja je preminula već 1826, postojala slična glasina; od sredine XIX veka pa nadalje, monahinja Vera Tiha, iz Sirkovog manastira kod Velikog Novgoroda, identifikovana je kao ona.
Vera je odbijala da kaže svoje pravo ime i poreklo, iako je, navodno i evidentno, bila obrazovana; to je već nekima bio i ostao znak da „tu ima nečega”, a već kao sasvim dovoljan dokaz u istinitost legende uzima se to, što je, po njenom dolasku, grofica Ana Aleksejevna Orlova-Čemenska, Jelisavetina dvorska dama, počela obimno darovati manastir.
(V. D.)
Povezane vesti
Prvi jezici Severne Amerike vode poreklo iz Sibira
Nedokučiva ljudska grupa povezana sa 150.000 godina starim kineskim „čovekom zmajem“
Čula se eksplozija, a onda se sve zacrnelo: Buknuo požar u ruskoj fabrici u Sibiru
Drevni ekosistem Bajkalskog jezera u opasnosti od „smene režima“ zbog zagrevanja
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Dragan je oženio Albanku i doveo je na Goliju: Prošlo tri meseca a ona samo plače, onda sam shvatio u čemu je problem (FOTO, VIDEO)
BIZARNA IGRA LJUBAVNOG PARA TRESE BALKAN Hteli da začine strasti u krevetu pa završili u Hitnoj: Doktor nije znao šta ga je snašlo kada je počeo da vadi stvari iz njih
MUŠKARAC USTAO IZ KOME POSLE 12 GODINA Kada se probudio, majka mu je uputila reči koje su UŽASAVAJUĆE
