Zašto je britanska kraljevska kuća morala da promeni prezime tokom Velikog rata, a Romanovi nisu

Foto: Tanjug/AP

Nijedna monarhija na svetu nema marketing kakav ima britanska, nijedna takav globalni domet, nijedna tako mlado prezime.

Za prvu i drugu stvar je jasno: (skoro) svaka kuća na tronu Velike Britanije, koja je svojevremeno imala najveću imperiju u istoriji (godine 1920. ubedljivih 35,5 miliona kvadratnih kilometara, 26,35% zemaljske kugle), bila bi u sličnom položaju, ili barem teoretski, ako sklonimo po strani doprinos kraljice Viktorije opstanku britanske monarhije do naših dana.

Preporučujemo

Što se tiče toga da nijedna vladarska kuća nema tako mlado prezime, tu možda i preterujemo; teško je proveriti takav kuriozitet bez ozbiljnog istraživanja, koje za potrebe ovog teksta nije neophodno. Ali svakako da je prezime „Vindzor”, iako mnogi misle da je velike starine zbog istoimenog kraljevskog zamka, tog simbola engleske i britanske monarhije, zapravo tek nešto više od jednog veka staro.

Kraljica Viktorija je bila od Hanovera, kuće nemačkog porekla koja je Velikom Britanijom vladala od 1714. godine; budući u braku s princom Albertom od Saks-Koburg i Gote (velika evropska dinastija, ogranak starije kuće Vetin), Viktorijino potomstvo je iz roda njenog supruga (koji pre svoje rane smrti nije dobio titulu „kralja-supružnika” zato što je ondašnji premijer, lord Melburn, kraljicu savetovao protiv toga; ipak je postao „princ-supružnik”).

Kraljica Viktorija, poslednji pripadnik kuće Hanover na britanskom tronu. Foto: Wikipedia/Alexander Bassano

Kada je Viktorija preminula 1901, njen sin Džordž postao je kralj kao Džordž V, i kao takav će ostati na prestolu narednih 35 godina, kroz čitav Veliki rat i bezmalo do događaja koji je predstavljao preduslov Drugog svetskog rata (dva meseca posle njegove smrti januara 1936, možda se koristeći obamrlošću britanske elite u tom trenutku, Hitler je izvršio remilitarizaciju Porajnja; mada teško da bi oni na to u bilo kom slučaju reagovali, samo su dalekovidi shvatili značenje tog čina).

Tokom Džordžove duge vladavine odigrala se i promena prezimena. Naime, do 1917. već je antinemački sentiment postao slaba reč da opiše mržnju prema svemu nemačkom, kojom je britansko društvo postalo zadojeno (u Nemačkoj nije uopšte bilo drugačije, ali oni sad nisu tema): „kultur” je poprimilo ironično značenje, to je postala pogrdna reč kojom je opisivana nemačka nekultura, tj. neljudskost i necivilizovanost.

Foto: Tanjug/AP

Imati na čelu države osobu koja se „preziva” Saks-Koburg i Gota, to je bilo previše. Osećali su to i članovi kuće Saks-Koburg i Gota, i u jednom trenutku shvatili da prezime mora da se promeni. Stoga su ga genijalno izmenili u „Vindzor”, što je bio idealan izbor, imajući u vidu istorijski značaj istoimenog zamka, nacionalnog i monarhijskog simbola.

Zanimljivo, ruska dinastija, koja je takođe bila nemačkog porekla, nije imala taj problem jer su zvanično uvek bili Romanovi, umesto Holštajn-Gotorp-Romanovi (carica Jelisaveta je bila poslednja prava Romanova; njen sestrić, Petar III, rođen kao Karl Peter Urlih, bio je sin Karla Fridriha, vojvode od Holštajn-Gotorpa).

Ali su već 1914. promptno promenili naziv svoje prestonice: Sankt Peterburg, koji je osnovao Petar Veliki (prvobitno kao Sankt-Pieter-Burch u holandskom maniru, pre nego što je naziv germanizovan), veliki germanofil, koji je od Rusije rešio da napravi evropsku državu i koji ju je izveo na svetsku pozornicu, i izveo iz srednjeg veka, ugledajući se u svemu na Zapad i u svemu ga podražavajući, neretko preko ivice vulgarnosti i neukusa — postao je Petrograd.

(Telegraf.rs)