Mit ili istina: Da li je NASA potrošila milione na svemirsku olovku, a Rusi prosto uzeli mehaničku?

Astronaut Harison Šmit na Mesecu. Foto: NASA / akg-images / Profimedia

Na vrhuncu svemirske trke šezdesetih godina, kaže legenda, Nasini naučnici su shvatili da naliv-pero ne može da funkcioniše u svemiru, zbog čega se morali hitno da pronađu način koji bi astronautima omogućio da zapisuju stvari. I tako su potrošili milione dolara da bi razvili olovku koja u bestežinskom stanju može da stavlja mastilo na papir; u isto vreme, domišljati Sovjeti su svojim kosmonautima prosto dali mehaničke, tj. patent-olovke.

Ovo je lepa i poučna, veoma zabavna priča, koja decenijama kruži internetom, možda ste mogli da čujete i od svog nastavnika u osnovnoj školi, a svakako u jednoj epizodi „Zapadnog krila” iz 2002. godine. Ona šalje poruku o genijalnosti i lepoti te jednostavnosti koju svi hvale, o štedljivosti, i o slomu zdravog razuma u birokratskom aparatu; takođe je potpuna izmišljotina.

Preporučujemo

Nasini astronauti su isprva, kao i sovjetski kosmonauti, koristili patent-olovke, i čak postoji jedna čuvena narudžbina iz 1965, gde su oni kod jednog hjustonskog proizvođača naručili 34 specijalne olovke, koje su platili $128,89 dolara po komadu, što je izazvalo haos u javnosti kada je obelodanjeno, pa je Nasino rukovodstvo muku mučilo da nađe alternativu.

Alternativu nečemo što uopšte nije bila dobra ideja, za početak. Vrhovi „mina” su mogli da se slome i polete u mikrogravitaciji, i da tako ugroze ljude i opremu, pa je priča o ruskoj domišljatosti u ovom slučaju ne samo izmišljotina, nego i glupost na praktičnoj ravni.

Međunarodna svemirska stanica. Foto: NASA / Zuma Press / Profimedia

A da šefovi ruskog svemirskog programa nisu bili glupi, znamo na osnovu onoga što je bila istina, za razliku od opšteraširenog mita. Naime, Pol S. Fišer, i njegova kompanija „Fišer Pen”, uložili su milion dolara u razvoj onoga što će postati poznato kao svemirska olovka, i baš 1965. prijavili patent.

Olovka koju su napravili mogla je da piše naopačke, i u vrlo teškim uslovima, od -45 stepeni do 200 stepeni Celzijusa, pod vodom i drugim tečnostima, mada se mastilo pretvaralo u zeleno ako bi bilo pretoplo. Olovka je dobila naziv „AG-7 Space Pen”, gde je „AG” skraćenica od „anti-gravity”.

Dok se hemijske olovke i naliv-pera oslanjaju na gravitaciju da bi pogurali mastilo, kod „AG-7” kertridž je pod pritiskom azota od oko 2,5 kg po kvadratnom centimetru, čime se mastilo gura ka kugli od volframovog karbida, koja se nalazi na vrhu olovke.

I samo mastilo je drugačije; Fišer je koristio ono koje zadržava želatinasti kvalitet sve dok ga guranje ne dovede do vrha, gde se pretvara u tečnost; istovremeno, azot pod pritiskom sprečava vazduh da se pomeša sa mastilom, pa ovo ne može da izvetri ili oksidira.

Foto: NASA

Posle fijaska sa mehaničkim olovkama, Nasi je trebalo dve godine ispitivanja da bi donela odluku o narudžbini Fišerove naprave, što se desilo 1967, kada je poručeno 400 komada za potrebe programa „Apolo”.

A sad ide najinteresantniji preokret u celom mitu o ruskoj domišljatosti: godinu dana nakon Nase, Sovjetski Savez je naručio 100 Fišerovih olovaka i 1.000 kertidža za svoj „Sojuz”: i Nasa i Sovjeti su dobili identičan popust od 40% zbog kupovine na veliko, te su i jedni i drugi po olovci platili $2,39 umesto $3,98.

Tako su od kraja šezdesetih američki i ruski astronauti koristili Fišerovu olovku, razvijenu bez ikakvog Nasinog novca. Fišerova kompanija je kasnije izbacila različite serije svemirskih olovaka, pa su se tako „šatl-olovke” koristile u Nasinim šatlovima (dok su leteli) i na ruskoj stanici „Mir”.

Interesantna anegdota, koju „Fišer Spejs Pen Kompani” rado ističe, kaže da američki astronauti njihovu olovku nisu koristili samo za pisanje: učesnici misije „Apolo 11” iskoristili su je za opravku prekidača za aktiviranje, omogućivši tako sebi povratak na Zemlju, na kojoj i vi možete da kupite jednu ovakvu olovku: nalaze se u slobodnoj prodaji i nisu čak toliko ni skupe.

(Telegraf.rs)