Uzbudljiva priča o usponu i padu bande dilera lažnog kokaina u Kraljevini Jugoslaviji

Foto-kolaž: Shutterstock, Wikipedia/Jelica

U međuratnom periodu, na tlu Kraljevine Jugoslavije cvetala je, ne samo prodaja i uživanje, već i proizvodnja narkotika. Tridesetih godina, a o tome smo već i pisali, bili smo najveći svetski proizvođač opijuma sa 43% udela, praktično Avganistan usred Evrope, o kojem se raspravljalo čak i na panelima Lige naroda, i kojima je Amerika 1936. nakratko čak uvela i neke sankcije zbog toga.

Usled ogromne korupcije u sistemu kojim je dominirao nedržavnički element, godišnje je između osam i deset tona našeg opijuma nalazilo svoj put na crno tržište. Vlast ili ništa nije mogla ili nije htela da preduzme, čak ni nakon što smo pristupili konvencijama Lige naroda s tim u vezi, jer je bila pod pritiskom i uticajem, a i u dosluhu sa domaćim bankarima i privrednicima, koji su se tim putem silno bogatili.

Preporučujemo

U ovom tekstu neće biti reči o opijumu, koji se koristio, i i dalje se koristi, za proizvodnju morfijuma, koji se koristi u medicini, i za proizvodnju heroina, koji je prvobitno bio lek za dečji kašalj. Biće reči o kokainu, kojim se bavio i naš raniji tekst na koji smo referisali, samo na drugačiji način.

Tada smo se bavili zavisnošću od opijuma i kokaina, koji se sasvim legalno prodavao, mada, razume se, i nelegalno, jer je za legalnu kupovinu bilo potrebno ispuniti neke uslove. Sada se dotičemo suđenja jednoj ondašnjoj bandi koja je avgusta 1936. u Ljubljani pala zbog prodavanja — lažnog kokaina (tolika je bila potreba).

Prva ilustracija u reportaži „Beogradske dame koje uzimaju morfijum i kokain“, koju je dnevnik „Vreme“ objavio 1. januara 1933. godine. Foto: Public domain/unilib.rs, „Vreme“

Suđenje se odigralo pred Malim senatom Ljubljanskog okružnog suda u januaru mesecu 1937, a optuženi su bili „italijanski državljani Pavel Širok, trgovački zastupnik Josip Majser, trgovački putnik Svete Martin, manipulant drvima Franjo Hladnik, trgovački zastupnik Drago Čeferin, njegova žena Albina, mehaničar Maks Bizjak, mehaničar Burgar Stanko i radnik Ivan Kraševec”.

Neki od njih su nastupali u celom poslu pod lažnim imenima, pa se Hladnik izdavao za „trgovca Kobinija iz Trsta”, Majser za „austrijskog trgovca Goldštajna”, Kraševec je bio „poslužitelj Janez”, dok su Albinu Čeferin u zamku Sangrad nazivali groficom.

Širok, Majser, Martin i Hladnik su bili glavni u celom poslu, a njihova prva žrtva bio je jedan od optuženih, Drago Čeferin, kojeg je u celu stvar uvukao višegodišnji poznanik Majser. Predstavljajući se kao trgovci kokainom s jakim vezama u Italiji i Austriji, ponudili su mu kilogram kokaina za 30.000 ondašnjih dinara, s tim što će mu odmah dovesti jednog interesenta koji će taj kokain od njega otkupiti za dvostruko više.

Vodnikov trg u Ljubljani, tridesetih godina prošlog stoleća. Foto: Wikimedia/Vekoslav Kramarič

Kako su mu objasnili to posredništvo, nije u tekstu naznačeno. U svakom slučaju, ne kaže se džabe da su ovce za šišanje; on im je poverovao, dao im 15.000 u kešu a za drugih 15.000 izdao menicu. Pošto famozni kupac nikad nije došao, Čeferin je postao sumnjičav i pogledao je bliže taj kokain. Ispostavilo se da je u pitanju soda bikarbona, redovni sastojak i savremenih paketića, ali ne u 100-odstotnoj meri!

E sad, možda i nije bila stoodstotna mera, iz teksta ne može jasno da se zaključi, ali ne vidimo zašto bi krimi-ekipa jedan jedini gram pravog kokaina stavila u taj kilogram (svakako mu je na probu dala uzorak pravog). Potom je Vlado Vučnik bio druga žrtva. I on je bio iz Ljubljane, i on je bio nasamaren na identičan način, samo za 16.000 dinara.

Čeferin je onda skovao plan da povrati novac. Već smo pomenuli da su njegovu suprugu u Sangradu zamku, „na jednom dosta usamljenom mestu kod Kranja”, intitulisali kao groficu. Zato je Čeferin uhvatio vezu s mehaničem Maksom Bizjakom i Stankom Burgarom, koje je ubedio da mu pomognu, da dovedu Široka i Hladnika u Sangrad. Bizjak i Burgar su potom za ispomoć angažovali Kraševca.

„Isečci sajamskog života u Ljubljani”, fotografija iz 1930. godine. Foto: Wikimedia/ Fran Krašovec

I zaista, njih dvojica su „na jedan vešt način odveli automobilom Hladnika u zamak, a posle toga ga prisili da pismom pozove i svog druga Široka.” Ovaj je došao, pošto mu je Hladnik napisao da imaju interesenta i da donese nešto kokaina.

Širok je prvim večernjim vozom otputovao u Kranj, gde su ga dočekali automobilom i prevezli u Sangrad, pa su sada imali dva prevaranta oteta i vezana. Uzalud! Ništa od njih nisu mogli da izvuku (pretpostavljamo da su ih tukli), sem jedne menice i 1.000 dinara u gotovu, što je Čeferin podelio Bizjaku, Burgaru i Kraševcu, za obavljen posao.

Uzbudljivo ali nekako antiklimaktično. Zamišljamo crno-beli noar koji je pedesetih u paralelnom univerzumu snimljen u Kraljevini Jugoslaviji, nešto na liniji sa „Ki Largom”, samo se ne nalaze na Ki Largu nego u Sangradu zamku; i postoji neki obrt u celoj priči: možda Majser i Martin stižu naoružani šmajserima, da oslobode braću iz klana.

(Telegraf.rs)