Najjači zemljotres u Srbiji bio je 1922. godine: Zatresao je kuće iz temelja, a ovako su reagovali Beograđani

Foto: Wikimedia

Zemljotres se dogodio u petak 24. marta 1922. godine u 13.23 časova sa magnitudom 6.0 po Rihterovoj skali.

Iako se epicentar nalazio u blizini Lazarevca, mediji su ga nazvali “Veliki Beogradski zemljotres”, a smatra se najjačim u Srbiji u 20. veku.

Preporučujemo

Potres je najviše pogodio region jugoistočno od Beograda i izazvao oštećenja objekata u Lazarevcu, Aranđelovcu, Valjevu i Ubu.

Istovremeno, došlo je do višečasovnog prekida železničkog saobraćaja u Srbiji, kao i prekida telefonskog i telegrafskog saobraćaja sa Lazarevcem i Aranđelovcem, koji su se nalazili najbliže epicentru.

Iako je izazvao neznatna oštećenja u Gradu Beogradu, stanovnici prestonice i ostalih pogođenih naselja bili su veoma uznemireni, i u panici.

Kako je taj dan izgledao opisali su i novinari “Politike”:

“Juče je Beograd dočekao nešto o čemu se punih trideset godina i ne misli: dočekao je zemljotres i to silan i svoj, beogradski zemljotres. Taj potres zemlje bio je najjači potres što ga je Srbija do sada zabeležila, a centar mu je bio u neposrednoj blizini Beograda tako da se može odista nazvati beogradskim”, glasio je početak teksta.

Foto: Shutterstock, Pixabay

Novinari našeg najstarijeg dnevnog lista izvestili su i kako su žitelji prestonice doživeli potres, prenosi Kiss Info.

“Juče popodne između jednog i jednog i po sata, dok su mnogi Beograđani sedeli još za kafom posle ručka, svaki od njih čuo je odjednom neku silnu, neobičnu tutnjavu koja je donekle ličila na tutanj nekog ogromnog automobila, a donekle na zvuk neke silne sirene. Tutnjava je postajala sve jača i jača, a malo zatim naišao je uz nju i neki jak potres koji je uz tresak i lomljavu počeo svaku kuću iz temelja da ljulja. Tek tada ljudi su počeli shvatati da je nastao zemljotres, i kako su tutanj i potres postajali sve jači, među njima je nastao strah kao da je smak sveta”, pisala je “Politika”.

U nastavku se kaže:

“Niko se ni na koga nije osvrtao, svako je gledao samo sebe da spase. Tako su matere, ponegde, u prvome strahu od nečeg novog, nepoznatog, strašnog, ostavljale čak i decu u kući pa bežale na ulicu i tek naknadno videle su šta su učinile i jurile da i decu traže: u lokalima gde je više ljudi bilo na okupu, nastala je prava panika, iz koje je mnogi izašao prignječen i izgažen; sa nekih zgrada koje se zidaju radnici su skakali sa skela i sa najviših spratova, ne pomišljajući da baš time mogu polomiti noge i vratove, a iz sviju kuća čula s piska dece i zapomaganje žena. I prava je sreća, što se potres javio odmah posle ručka, kad su bioskopi i škole bili još prazni, inače bi nesreća od panike bila mnogo veća”.

(Telegraf.rs)