Vulkan progutao selo, a iz crnih stena danas izviruju zvonik i oltar nekadašnje crkve: Prizori su nestvarni

Ovde su nekada bile kuće, ulice, obrađena polja. Ljudi su radili, a deca išla u školu. Danas je slika potpuno drugačija. Jedino što se vidi jeste nepregledno prostranstvo crnih stena, iz kojih izranjaju tragovi nekadašnjeg života.

Kameni zvonik crkve u naselju San Huan Parangarikutiro u Meksiku i danas viri iz stvrdnute lave, a čitav prizor izgleda poput kadra iz postapokaliptičnog filma.

Preporučujemo

Sve je počelo 20. februara 1943.

Ovo naselje u državi Mičoakan nije nestalo zbog rata, krize ili odlaska stanovništva. Njegovu sudbinu odredio je vulkan Parikutin koji se bukvalno "rodio" pred očima meštana.

Danas se usred nepreglednog prostranstva očvrsle lave i dalje uzdižu zvonik, deo pročelja, apsida i glavni oltar nekadašnje crkve, dok je sve ostalo zatrpano - nema ulica, trgova, niti kuća.

Priča je počela 20. februara 1943. godine. Farmer Dionisio Pulido nalazio se na polju kukuruza kada je iz pukotine u zemlji počeo da izlazi dim. Tlo se podiglo, kamenje je letelo kroz vazduh, a iz otvora su se čuli tutnjava i eksplozije.

Stanovnici okolnih sela prethodnih nedelja osećali su niz zemljotresa, ali niko nije mogao da pretpostavi da će pred njihovim očima nastati potpuno - novi vulkan.

Foto: JuanAriza1/Shutterstock

"Vulkan sa datumom rođenja"

Početak erupcije zabeležen je oko 16.30 časova, zbog čega se za Parikutin često kaže da je vulkan sa gotovo precizno poznatim “datumom i vremenom rođenja”.

Već drugog dana iznad polja se uzdigao “vulkanski konus” visok oko 30 metara. Petog dana bio je viši od 150 metara, a za samo šest dana dostigao je visinu od 167 metara. Na kraju svoje aktivne faze uzdigao se čak 424 metra iznad nekadašnjeg polja kukuruza.

Pred ljudima koji su se bavili poljoprivredom i uzgojem stoke doslovno se “rađala” nova planina.

Erupcija nije bila kratkotrajna. Parikutin je punih devet godina, od 1943. do 1952, izbacivao pepeo, kamenje i lavu.

Foto: Esdelval/Shutterstock

Ljudi verovali da je "kraj sveta"

U prvim danima iznad novog vulkana dizao se gust oblak, pejzaž je postajao tamniji, a pepeo je prekrivao drveće, kuće i polja, prenosi Putni kofer.

Jedna od tadašnjih stanovnica, Guadalupe Ruiz, decenijama kasnije prisetila se da je zvuk iz zemlje podsećao na “vodu koja se podiže ispod površine”, a zatim na “udar groma” ili “topot konjskih kopita”.

Ljudi su verovali da je stigao “kraj sveta”. Deca su, s druge strane, prilazila koliko su se usuđivala kako bi posmatrala lavu koja se veoma sporo kretala kroz pejzaž.

Upravo je ta sporost spasila stanovništvo. Parikutin nije progutao sela za nekoliko minuta - lava se približavala postepeno, dajući ljudima vreme da pokupe stvari, odvedu stoku i napuste domove.

Ipak, nije ih poštedela prizora kako sve što poznaju polako nestaje.

Foto: SAHATS IGOA LOPEZ/Shutterstock

Egzodus i osnivanje novog naselja

Prvo je teško stradalo manje selo Parikutin, koje se nalazilo nekoliko kilometara od novog “vulkanskog konusa”. Zbog ogromne količine pepela njegovi stanovnici morali su da odu već nekoliko meseci nakon početka erupcije.

Veće naselje, San Huan Parangarikutiro, izdržalo je nešto duže. Lava je u njegove ulice ušla 17. juna 1944. godine. Napredovala je sporo, deo po deo, pa su se stanovnici povlačili kako je zahvatala nove kuće i imanja.

Neki su ostajali sve dok lava nije stigla gotovo do poslednjih delova njihove zemlje. U maju 1944. godine veliki deo zajednice napustio je naselje. Sa sobom su poveli stoku i poneli ono što je moglo biti spaseno.

Na zemlji koju im je obezbedila država osnovali su novo naselje, današnji Nuevo San Huan Parangarikutiro, gde su ponovo izgradili kuće i svetilište.

Staro naselje je postepeno nestalo ispod slojeva lave koji su na pojedinim mestima dostizali visinu od oko 15 metara.

Foto: Barna Tanko/Shutterstock

Nije bilo direktnih žrtava

Najpoznatiji prizor ove erupcije nastao je u julu 1944. godine. Lava je tada stigla do velike crkve, okružila je i delimično zatrpala. Kada se početkom avgusta zaustavila, građevina je ostala “zarobljena” u crnoj steni.

Jedan zvonik i danas gotovo u celosti izranja iz lave, zajedno sa delovima fasade, zidova i kamenog glavnog oltara. Drugi zvonik nikada nije bio završen.

Zanimljivo je da je unutrašnjost crkve rastavljena i ispražnjena samo nekoliko dana pre nego što ju je lava “opkolila”, pa su mnogi vredni predmeti ipak uspeli da budu spaseni.

Vremenom je nastala i lokalna legenda prema kojoj se lava “čudesno zaustavila pred glavnim oltarom”. Oltar je zaista ostao vidljiv, a posetioci i danas na njemu ostavljaju cveće, sveće i verske darove.

Uprkos razmerama katastrofe, sporo napredovanje lave omogućilo je evakuaciju, pa prema podacima koje navodi Associated Press u erupciji nije bilo direktnih ljudskih žrtava.

Za stanovništvo to, ipak, nije bila katastrofa bez posledica. Nestala su dva naselja, izgubljeni su domovi, usevi i pašnjaci, a pepeo je usmrtio hiljade grla stoke od koje su zajednice zavisile za ishranu, prevoz i obradu zemlje.

(Telegraf.rs)