• 14

Obišli smo Čečeniju, nekadašnje leglo terorista: Prosečna plata je 200 evra, a Grozni je kao Dubai

Ekipa "Telegrafa" je uoči 25 godina od početka Prvog čečenskog rata obišla Republiku Čečeniju i na licu mesta se uverila da ta zemlja doživljava procvat nakon sukoba koji su je sravnili gotovo do temelja

  • 14

Na jugu Rusije, ušuškana između Gruzije i Dagestana, opasana neosvojivim planinama, krije se Čečenija. Zemlja, u kojoj je na današnji dan počeo prvi od dva rata koji su je gotovo sravnili do temelja, sada se poput feniksa, rađa iz pepela.

Tragična istorija i tekstovi plasirani u zapadnim medijima teraju vas da ovu zemlju zaobilazite u širokom luku. Nazivaju je kolevkom terorista, sigurnom kućom za ubice, školom za radikalne islamiste i fanatike. Ipak, prilika da ekipa „Telegrafa“ lično izvidi teren bila je više nego primamljiva, pa smo se, priznajemo, sa dozom straha, uputili da istražimo ovu daleku zemlju na poziv tamošnjih vlasti.

Čečenija, Grozni

Grozni noću sija kao Dubai; Foto: I. Nikolić

Nakon noćnog leta do Moskve i višesatnog tabananja po spektakularnom Šermetjevu, sa kolegama iz zemalja bivše Jugoslavije ukrcala sam se u avion koji će za nekih dva i po sata da sleti u grad specifičnog imena – Grozni. Osvrćem se da nađem još neku ženu u avionu. Svega ih je tri, vide im se samo lice i šake. Ništa, ako budem morala pazariću maramu i suknju da se pokrivam, biće hit kombinacija s patikama.

Čečenija, Grozni

Velelepni Grozni; Foto: Shutterstock

Slećemo oko podneva na aerodrom za koji je „Nikola Tesla“ Hitrou. Dvadeset metara vožnje do terminala i pedeset koraka dalje našli smo se na parkingu na kom je na desetine naoružanih policajaca. Možda su ona pisanija zapadnih medija istinita i stigli smo mečki na rupu?! Srećom, pojavljuje se Aslan, izaslanik našeg domaćina i na savršenom engleskom objašnjava da je policija tu jer se očekuje dolazak nekog ruskog zvaničnika. Smirenija sedam u automobil. Avantura može da počne.

Dubai na Kavkazu

Dok se vozimo od aerodroma ka hotelu Grozni svojim izgledom demantuje ime koje nosi. Široki bulevari, savršen asfalt, nove kuće i zgrade na svakom koraku. Kao da se u ovoj zemlji do pre samo desetak godina nisu vodile stravične borbe. Fotografije razrušenog grada koje sam videla na internetu i ovo što je sad pred mojim očima nemoguće je povezati.

„Delimično razrušene zgrade su dograđivali i potom na njih stavljali ukrasnu fasadnu ciglu ili drvo kako bi prikrili rane iz rata. Sada je fokus na izgradnji kanalizacione mreže u svim delovima zemlje“, kaže Aslan koji se u rodnu Čečeniju iz Velike Britanije vratio nedugo nakon završetka sukoba.

Čečenija

Grozni sada izgleda kao Dubai Foto: I. Nikolić

Svuda se vijore čečenske i ruske zastave, a na mnogim zgradama i bilbordima postavljene su fotografije Vladimira Putina i ubijenog Ahmada Kadirova, prvog predsednika obnovljene Čečenije. Tu su i bilbordi sa likom aktuelnog lidera, Ahmadovog sina Ramzana Kadirova kojeg, prema rečima Aslana, narod podržava jer je zemlji doneo preporod i preko potreban mir.

Čečenija

Grozni nakon Prvog čečenskog rata Foto: I. Nikolić

Kako prilazimo centru grada arhitektura postaje sve raskošnija. Soliteri i džamija posvećena Ahmadu Kadirovu, koju nazivaju „Srcem Čečenije“, ostavljaju bez daha. Pomišljam da sam u Dubaiju, ali ograda i naoružani čuvari kompleksa u kom se nalazi hotel, govore mi drugačije. Iako izgledaju zastrašujuće sa gustim, specifično ošišanim bradama, ljubazno nas pozdravljaju i podižu rampu. Ulazimo u oazu gde zgrade dodiruju nebo.

Ispred hotela pritrčava momak da uzme moj kofer, a muškarci redom spuštaju pogled dok prolazim. Prelepa Čečenka, sa blistavo belim osmehom deli nam kartice od soba. Smestili su me na 19. sprat. Soliteri zaklanjaju pogled, ali delom vidim rezidenciju Kadirova. Oko mene sve pršti od luksuza, ko bi rekao da soba u ovakvom hotelu može da košta svega 50 evra!

Zemlja reka i nafte

Nakon kratkog predaha krećemo da upoznamo našeg domaćina, direktora policije generala Aptija Alaudinova, koji slovi za Kadirovljevog i Putinovog čoveka od poverenja. Kako smo obavešteni ne čeka nas u zgradi ministarstva, već na posebnom mestu.

Napuštamo kompleks i krećemo kroz grad. Prolazimo kraj medicinskog fakulteta, biblioteke, muzeja. Dok se vozimo kroz „kolevku terorista“ uporno pokušavam da pronađem neku opasnost, ali ne vidim je.

Čečenija, Grozni

Foto: Shutterstock

Ima policijskih patrola, ali ništa više nego u Beogradu. Saobraćaj normalno funkcioniše, u kružnom toku nema gužve, bulevarima se utrkuju nove lade sa tojotama i mercedesima. Litar goriva 45 rubalja, oko 75 dinara. Nema autobusa, na stajalištima kombiji, kao naš E2. Butici, marketi, radnje sa tehnikom i keramikom... Žena, pak, nigde na vidiku. Prve sam ugledala tek kraj jedne škole, kako u dugim suknjama i pokrivenih glava čekaju svoje preslatke, nasmejane mališane.

Maglovit Grozni ubrzo zamenjuje bajkovit prizor. Reke, izvori, suncem okupani snežni planinski vrhovi. Put kao pista, završen pre nekoliko godina. Aslan priča da trenutno ruke trljaju građevinci i zanatlije, a najviše novca, kaže, dolazi od nalazišta nafte. Za Čečene kaže da su veoma religiozni i ponositi, ali napaćeni zbog ratova. Sada im je, ističe, stalo da vlada mir i zato obožavaju Kadirova koji im to omogućava. Svuda oko nas vidljive su „finansijske injekcije“ iz Moskve, ali nije i dalje sve med i mleko. Prosečna plata kreće se oko 200 evra, ali ponosni Čečeni nikad neće priznati da im je teško.

Čečenija

Kućice za uživanje kraj Nihailoi vodopada Foto: I. Nikolić

Nakon sat vremena vožnje stižemo na odredište, do restorana u pustoši, kraj vodopada. Duž slapova stepenice da se izbliza vide ove prirodne lepote.

„Nihaloj vodopad, ponos Čečena. Ovde možete da dođete da odmorite misli i dušu. Voda sve nosi. Tu su i kućice, možete da pravite i roštilj“, objašnjava Aslan dok nam pokazuje okolo.

Gostoljubivost iskazuju i tako što se uvek brinu da ne budete gladni. U restoranu nas čekaju ovali sa povrćem i sirevima. Stidljive lepotice donose činije sa čečenskom supom u kojoj je poveći komad govedine, mlad luk i paprika. Povrće savršeno, kao kod bake na selu, ništa manje ukusni nisu ni sirevi. Potom donose šašlik – jagnjeće ražnjiće. Tu je i hjokam, domaći hleb, vreo, sličan somunu i hingal, nešto poput naših palačinki, punjeni sirom i bundevom. Kako je alkohol strogo zabranjen, stalno nas nutkaju domaćim sokovima od višnje, brusnice, kruške koje prave sa kiselom vodom, tako da se sve gore navedeno lakše vari.

Drugi čovek države nema šofera

Otvaraju se vrata i u restoran ulazi naš domaćin, general Alaudinov lično. Srdačan je i presrećan što smo pristali da dođemo. U očima mu vidim iznenađenje jer sam žena. Ipak, pruža mi ruku, dok ostali iz njegove pratnje samo klimaju glavom. Uz čašu soka pita za utiske, i kaže da nas je pozvao sa željom da vidimo svojim očima koliko je Čečenija bezbedna i prelepa zemlja. Objavljuje pokret i vodi nas do džipova kraj kojih stoji nekoliko bradatih Čečena nimalo naivnog izgleda. Logično, specijalci. Nemaju oružje, ali shvataš da im nije ni potrebno. Dok sa osmehom mojim kolegama otvaraju uvrata, ponašaju se kao da ne postojim.

Smeštam se u prvi džip, a onda se šokiram kada ugledam da general seda za volan. Na konstataciju da nema šofera glasno se smeje.

„Bilo bi me sramota da ga imam. Znam da vozim i znam kuda idem, to je važno“, govori dok vezuje pojas.

Čečenija

Apti Alaudinov ne dozvoljava da ga vozi šofer Foto: I. Nikolić

Dok se vozimo ka jugoistoku zemlje na svakih nekoliko kilometara vidimo usamljenu kulu u brdima. Alaudinov objašnjava da su to stražarske kule Čečena, takozvane bašnje, koje su strateški poređane.

„Stare su i po 2.000 godina. Nekada su dimnim signalima stražari slali poruku o dolasku neprijatelja, a ukoliko je bila magla udarali bi o bubnjeve i tako se prenosila poruka od jedne do druge kule“, upoznaje nas general sa istorijom svog naroda.

Prelazimo na ozbiljnije teme. Alaudinov strastveno objašnjava da je Čečenija potpuno drugačija od onog kakvom je predstavljaju na Zapadu.

„Zemlja je sada potpuno bezbedna. Policija postiže izuzetne rezultate. Razvoj turizma nam je veoma važan i zato je prioritet da u zemlji vlada mir. Možete bezbedno da obilazite zemlju, niko vas neće ništa pitati ili napasti.“

Pisanja zapadnih medija o brutalnosti policije oštro demantuje.

Čečenija

Mesto za fotkanje kraj vodopada; Foto: I. Nikolić

„Svašta pišu, ali da budemo realni i zapitamo se koliko hiljada ljudi u SAD policija ubije svake godine? U ovoj zemlji vladaju mir i tolerancija. Poštovaćemo vas, poštujte i vi nas i nikakvih problema neće biti“, uverava nas komadant policijskih snaga.

Raj za ljubitelje adrenalina

Odličan put uskoro zamenjuje loš asfalt, a potom nailazimo na betonske barikade i rampu. Iz stražarske kućice istrčavaju policajci koji sa osmehom salutiraju i puštaju nas da uđemo u međugranični prostor. Bližimo se granici sa Gruzijom. Turistima je za obilazak ovog mesta potrebna posebna dozvola bezbednosnih snaga, ali bi svaki adrenalin džanki trebalo da pokuša da je dobije. Posle dva kilometra put više ne postoji. Uključuje se pogon na sva četiri točka i ljutom mašinom krećemo u neverovatnu off-road vožnju. Sa leve strane provalija, sa desne brda. Put širok taman toliko da prođemo tuda. Gazimo kroz potoke, osvajamo brda i doline.

Čečenija

Preživeli ludu vožnju da bismo stigli do tvrđave Nikaroi Foto: I. Nikolić

„Idemo da vidite Nikaroi, našu drevnu tvrđavu, staru više od 1.500 godina. Volim da dolazim ovde“, sa osmehom priča domaćin dok veoma sigurno upravlja volanom kroz nedođiju, a ostali nas u stopu prate. Prizori oko nas ostavljaju bez daha... stepe, zimzeleno drveće i nisko rastinje. Džombe preko kojih tutnjimo su siguran znak da se u otadžbinu vraćamo bez kamenja u bubregu. I lekar bi vam preporučio da ovom stazom ne hodite punog stomaka.

Taman kada je sunce krenulo da traži zaklon iza planinskih vrhova, ugledasmo ono zbog čega smo došli. Da u ruci ne držim fotoaparat, zaklela bih se da me je neko vratio 20 vekova unazad! Savršeno očuvana tvrđava na vrhu brda, stopljena sa jesenjom prirodom. Kraj brda potok. Izgleda kao da ljudska noga ovde nije kročila stotinama godina.

Kolega strčava ka potoku i žedno kreće da pije prečistu vodu, a naš domaćin se, poput kakvog gorštaka u tri koraka obreo na brdu i krenuo ka kulama. Jasno je, čovek je na svom terenu. Štitio je ove položaje. Ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem za njim.

Pokretom ruke nešto pokazuje, okrećem se, a na pola metra od mene stoji namunjeni Čečen. Nisam čula kada mi se prišunjao, ali mi je jasno da je trenutno zadužen da bude moja senka. Dok razmišljam koliko bi bilo dobro da se ovde podigne šator čujem da pominju medvede i zmije. Baš i nisu morali. S obzirom da ne vidim naoružanje, razmišljam kako bi me senka odbranila da neka življka iskoči. Bolje da ne znam.

Čečenija

Direktor policije se bez muke popeo do ulaza u tvrđavu Foto: I. Nikolić

U samu tvrđavu ne ulazimo, nije bezbedno. Zbog neadekvatne obuće ne penjem se dalje, fotkam iz žablje perspektive dok general upija poslednje zrake sunca kraj ulaza. Vreme je da krenemo pre nego što padne mrak.

Netaknuta priroda

U povratku general pušta čečensku muziku. Pokušavam da razumem jezik, ali bezuspešno. Gitara koja dominira prija ušima. Po mraku izlazimo iz međugraničnog područja. Asfalt je pod točkovima, dakle još malo pa civilizacija.

Zadovoljan našim naletom adrenalina, vodi nas da vidimo još jedan „biser“ Čečenije. Dok jurimo kroz noć shvatam da nisam videla nijednu pumpu, servis ili vulkanizera. Dakle, u istraživanje se kreće sa punom opremom.

Alaudinov potencira na razvoju eko-turizma, kaže da je priroda netaknuta u šta i sami imamo prilike da se uverimo. Kilometri čistine i onda puf - luksuzni restoran i prenoćišta. Obilazimo objekat „Twin tower“, gostionicu sazidanu kraj još jedne drevne tvrđave. Kraj objekta je i mali ribnjak, u pozadini huji reka. Pokazuju nam luksuzne apartmane i oduševljeno ističu kako svaki ima svoj roštilj.

Svesni da smo se smrzli u planinama, konobari brže bolje donose čajnike. U moru travki prepoznajem samo nanu. Posle čaja iznose činije sa sosevima i kremastim sirevima, jagnjeće šnicle i, nazovimo ih, čečenske ćevape. Meso je mešano sa meni nepoznatim začinima, preukusno – u kombinaciji sa sosom od paradajza sa mirođijom, još ukusnije. Idilu je upotpunio momak sa gitarom anđeoskog glasa koji nam je otkrio svu lepotu čečenske muzike.

Čečenija

Čečeni obožavaju gitare Foto: I. Nikolić

Dok noć postaje sve mračnija, uz čaj uživamo u pesmama. Domaćin misteriozno najavljuje šta nas sve čeka sutra, pominje džamije i grad Šali. Umorni, ali puni utisaka vraćamo se u Grozni. Pomišljam da smo ušli u drugi grad. Zgrade blješte kao da smo u Las Vegasu, grad živi punim plućima. Iako mi je rečeno da mogu bezbedno da obiđem prestonicu, odlučujem se za krevet. Sutra me čeka još jedan neverovatan dan.

Samo rublje vole

U čitavoj Čečeniji možete plaćati isključivo u rubljama. Savet je da ih uvek imate pri ruci, jer nije svuda moguće platiti karticom. U gradu imate menjačnice, a u hotelu bankomate na kojima možete da zamenite novac. Za 10 evra dobićete oko 760 rubalja.

Čečenija, Grozni

Fontana na vodi; Foto: I. Nikolić

Jeftina hrana

Koliko smo uspeli da istražimo, cene hrane u Čečeniji nisu visoke. Čokoladu u prodavnici možete kupiti za 65 dinara, kutiju čaja od 50-250 dinara, dok za kilogram sira treba da izdvojite i do 600 dinara. Večera u jednom od najluksuznijih restorana za dvoje košta oko 20 evra. Oni koji ne mogu da se suzdrže od konzumacije alkohola, isti mogu nabaviti isključivo u restoranu hotela, ali za flašu vina bi morali da izdvoje najmanje 300 evra.

Iznajmljivanje automobila

U Groznom je na više lokacija moguće iznajmiti automobil. U zavisnosti od tipa vozila, automobil možete iznajmiti već od 20 evra za dan. Naša vozačka dozvola je, navodno, validna, ali je preporuka kao i uvek da sa sobom imate međunarodnu vozačku dozvolu.

(I. Nikolić - i.nikolic@telegraf.rs)

Komentari

  • Милан Самарџић

    Дивна репортажа. Скоро да сам заборавио како изгледа леп новински текст. Свака част за ауторе.

  • @ Kiki

    Stanje u jednoj državi, se ne meri brojem solitera. Tamo gde je dobro ljudi odlaze. A iz zla beže u bolje. A koliko znam iz čečenije ljudi masovno beže. Pametnom dovoljno.

  • Nikola

    Hvala za reportažu. Imao sam malo drugačije mišljenje o Čečenima.

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima