EKSKLUZIVNO: Životna ispovest dobitnika NIN-ove nagrade Filipa Davida (FOTO) (VIDEO)
Ugledni beogradski književnik Filip David u ispovesti za Telegraf priča o NIN-ovoj nagradi, progonu tokom Drugog svetskog rata, druženju s Kišom i Pekićem, radu na filmovima "Ko to tamo peva" i "Okupacija u 26 slika" i priznanju kojim ga je svojevremeno počastio veliki Ivo Andrić
Vodeći se onom dobrom starom Andrea Žida "Pre nego što drugima objasnim svoju knjigu, očekujem da je drugi meni objasne" dobitnik 61. NIN-ove nagrade za roman "Kuća sećanja i zaborava" poznati beogradski intelektualac i književnik Filip David u arhaičnom ambijentu jedne stare beogradske kafane potvrđuje nam da ne voli da objašnjava svoje priče, jer uvek postoji verovatnoća da je rekao i više od onoga što je hteo.
Preporučujemo
Ovaj čuveni beogradski pisac je rođak Sigmunda Frojda!
Ovo je knjiga koju morate da pročitate za 24 sata, pre nego što se samouništi! (VIDEO)
Filip David dobio NIN-ovu nagradu (FOTO) (VIDEO)
Dok nas upoznaje s prijateljima sa kojima se svake nedelje sastaje na istom mestu u isto vreme, prilazi mu jedan od njegovih poštovalaca. Čestita mu na NIN-ovoj nagradi dodajući da je novi roman "na tragu Selimovića", na šta mu David pomalo šeretski odgovara: "Ne znam. Nisam ga čitao".
Nama, pak, kratko objašnjava da jedinim prestižnim književnim priznanjem koje trenutno imamo i nije bio iznenađen, iako se "s takvim stvarima nikada ne zna".
Britkost i eliptičnost sasvim očekivana od dugogodišnjeg urednika Dramskog programa Televizije Beograd, autora i saradnika na scenarijima kultnih domaćih TV drama i filmova: "Ko to tamo peva", "Okupacija u 26 slika", "Bure baruta", "Poseban tretman", "Paviljon 6", "San zimske noći"... To svakako najbolje znaju oni koji su pročitali njegove "Hodočasnike neba i zemlje" ili "San o ljubavi i smrti".
Da li ste znali da je Filip David rođak Sigmunda Frojda?
Na tragu ovih naslova je i upravo nagrađena "Kuća sećanja i zaborava" (Laguna), saga o Albertu Vajsu koji je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je '42. pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spase od sigurne smrti. Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila.
Ne možemo da se otmemo utisku da nas uzbudljiva storija neodoljivo podseća na izuzetno buran Filipov život. Naime, porodica Davidove majke pripadala je sefardima, španskim Jevrejima, koji su na Balkan stigli posle velikog egzodusa, krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka.
Očeva linija su, kaže, aškenazi, srednjoevropski Jevreji koji su naseljavali Beč Peštu, Lamberg, Berlin.
Drugi svetski rat raštrkao je porodicu. Otac odlazi u partizane, a Davidova majka se sa njim i njegovim mlađim bratom krije u sremskom selu Manđelos. Živeli su u kući na kraju sela pod lažnim imenom.
- Objasnili su mi da svima moram da govorim da se zovem Fića Kalinić i da nikako ne smem da spominjem oca. Bio je to težak i dosta nerazumljiv zadatak za nekog ko je tek napunio dve godine - počinje priču za Telegraf David dodajući da su meštani odlazili u zbegove kada bi se saznalo da se priprema racija, ali da su česti bili i iznenadni upadi vojske.
Jednom su, prema njegovim rečima, čitavo selo poterali u logor u Sremsku Mitrovicu. I dan-danas se seća kako ga je majka držala za ruku, dok je u drugoj nosila njegovog brata, starog svega nekoliko meseci. One, koji su zaostajali ili nisu mogli da prate kolonu, ubijali su. Iz ovog bolnog sećanja nastala je dirljiva priča, koju je napisao kada mu je bilo svega deset godina.
- Napisao sam kako su nas terali u logor i kako sam u jednom trenutku zastao, jer nisam imao snage da hodam dalje. Majka je u očajanju pokazala jedno razgranato drvo u daljini govoreći da je to trešnja i da ništa za nas neće ostati ako stignemo poslednji. Mnogo sam voleo trešnje i dao sam sve od sebe da ne posustanemo. Na konkursu tada jedine dečije novine "Pionira", između četiri hiljade prispelih radova dobio sam prvu nagradu. Eto, tako sam postao pisac.
U najranijem detinjstvu, Filip se divio junacima iz romana Maksima Gorkog, Arkadija Gajdara, Karla Maja, Žila Verna, Kapetana Merijeta, gotovo svih knjiga popularne edicije Kadok. Nije bilo nekog reda u čitanju, ali ono je, kaže, za njega bilo i ostalo paralelan život, jednako važan i uticajan kao i ovaj svakodnevni.
Kasnije su mu uzori bili Edgar Alan Po, Kafka, Potocki - idoli većine mladih intelektualaca stasalih za studije početkom šezdesetih. Bilo je to zlatno doba književnih časopisa "Delo", "Savremenik", "Vidici", izdavačkih kuća "Prosveta" i "Nolit".
Objaviti priču ili pesmu u nekom od ovih časopisa prema Davidovim rečima značilo je da ste na dobrom putu književnosti, a knjige u nekoj od pomenute dve izdavačke kuće da ste već postali pisac.
Sala, takozvana "četrdesetpetica", na Filološkom fakultetu gde su se održavale redovne književne večeri i razne diskusije bila je uvek puna, razgovori užareni, osećao se jak naboj, pravo ključanje.
Dolazili su i stariji pisci i mlađi, pa i oni koji su tek ulazili u svet književnosti. Žurke su održavane uglavnom po stanovima, filmovi su dolazili sa Zapada (jer smo sa Rusima imali loše odnose), a od pevača, koje je voleo, Filip bez mnogo razmišljanja, izdvaja Pola Enku, Frenkija Lejna i Elvisa Prislija.
Za razliku od pisaca iz zemalja takozvanog realnog socijalizma, Jugosloveni su putovali na zapad, kupovali strane knjige i časopise... Istovremeno su, naravno, postojala i ozbiljna ograničenja. Partijska rukvodstva su povremeno intervenisala i u kulturi žigošući neke filmove, pozorišne predstave, knjige.
Međutim, David ističe da je to, uprkos svemu bila uzbudljiva epoha srpske i jugoslovenske umetnosti, koju će između ostalog pamtiti i po sjajnim filmovima Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Aleksandra Petrovića, Lordana Zafranovića i čuvene češke škole.
- Žika Pavlović, koji je zbog svojih filmova i romana takoreći stalno imao problema sa vlastima, ipak je to vreme u svojim dnevnicima nazvao "Periklovim dobom". Umetnost je u tom društvenom sistemu sa svim njegovim krupnim manama, ipak bila važna i cenjena.
Ulaskom u svet književnosti, David postaje deo nove literarne struje uz Danila Kiša, Mirka Kovača i Borislava Pekića. Susret je bio neminovan.
Kovač je u "Vidicima" objavio odlomak iz svog prvog romana "Gubilište" u istom broju kada i David jednu svoju kratku priču.
Baš u to vreme, "Vidici" su objavili i priču izvesnog Adama Petrovića. Bio je to pseudonim Borislava Pekića, koji je nekoliko godina pre toga robijao zbog članstva u zabranjenoj Demokratskoj omladini. Urednik "Vidika" koji je prihvatio radove mladih književnika bio je niko drugi do Danilo Kiš.
- Svi smo se pozivali na svetsku tradiciju, jednako kao i na domaću. Pekić je kao svoj uzor isticao Tomasa Mana, Kovač Foknera, Kiš francuski novi talas, a ja Poa i Kafku.
Počeli smo intenzivno da se družimo, sastajemo, jedni drugima čitamo ono što smo napisali. Kiš je pritom postavio uslove u druženju. Nismo smeli jedan drugome da nameštamo poslove niti da se međusobno hvalimo po časopisima. To je samo učvrstilo naše prijateljstvo. Ostali smo prijatelji do kraja, do prerane Kišove, a potom i Pekićeve smrti.
O sastancima i čitanjima onoga što su pisali, Pekić je pripovedao u svojim dnevnicima, a Mirko Kovač u knjizi "Pisanje ili nostalgija". Pekić je svoja pisma uvek pisao u dva primerka. Jedan je slao, drugi zadržavao za sebe, od početka svestan da istovremeno ispisuje i književnu istoriju.
- Nama, njegovim prijateljima u tim ranim danima bavljenja književnošću tako nešto nije padalo na pamet. Naša pisma su u najvećoj meri štura ili čisto informativna ili neozbiljna, bez te literarne pretenzije. Pekić je, dakle, od samoga početka, pisanje shvatio veoma ozbiljno, zato se i preselio u London da na miru piše. Niko od nas nije slutio da ta pisma jednoga dana mogu biti objavljena. Ali, opet, i takva kakva su, ona predstavljaju neka svedočanstva o nama i vremenu u kojem smo živeli - objašnjava David.
Kao dramaturg najviše je sarađivao sa režiserom Goranom Paskaljevićem ("Lapot", "Sluga", "Zemaljski dani teku", "Poseban tretman", "Bure baruta", "San zimske noći"), sa kojim se zna još iz vremena kada je Paskaljević studirao u Pragu. U lepom sećanju ostao mu je i rad na filmovima "Okupacija u 26 slika" i "Ko to tamo peva".
- Centralna scena "Okupacije u 26 slika", ustaški masakr u autobusu koji prevozi taoce delovala je tako surovo da je bilo predloga da se izbaci. Međutim, režiser Lordan Zafranović i scenarista Mirko Kovač nisu na to pristali. Film je prikazan u konkurenciji na festivalu u Kanu. Kada je naišla pomenuta scena, publika u velikoj svečanoj dvorani bila je šokirana. Polovina sale je zviždala, mnogi su krenuli ka izlazu, a druga polovina je ustala sa svojih sedišta vičući: "Bravo! Bravo!". Njima sam se i sam pridružio.
Na scenariju za film "Ko to tamo peva" radio je sa režiserom Slobodanom Šijanom i scenaristom Duškom Kovačevićem. David nam otkriva da je u prvoj verziji ovo ostvarenje zamišljeno kao TV drama. Režija je bila poverena Goranu Paskaljeviću, a glavna uloga Miji Aleksiću.
- Na sam dan snimanja Mija Aleksić je obavestio redakciju Dramskog programa da se ne oseća dobro i da ne može da snima, te je snimanje otkazano. U međuvremenu se za ovu TV dramu zainteresovao Slobodan Šijan. Predložio je da se proširi scenario i snimi film. Centar film je prihvatio ponudu i tako je, sticajem okolnosti, nastalo kultno ostvarenje "Ko to tamo peva".
Da je živeo negde drugo, sredina osamdesetih bi verovatno bila najplodniji i najlepši period njegovog stvaralaštva. Ponikao na Balkanu, međutim, u ovo vreme nailazi na najžešće represije. Filip David tako 1987. umalo ostaje bez Andrićeve nagrade. Da se Mirko Kovač nije setio da je Ivo Andrić u intervjuu Večernjim novostima rekao da od mladih pisaca najviše voli Kiša, Kovača i Davida, a naročito Davida, nagrada mu sasvim sigurno ne bi bila dodeljena.
- Andrića, nažalost, nisam upoznao. Pohvala koju je izrekao, a kažu da je na pohvalama bio veoma škrt, stvarno mi je godila i značila je tada veće priznanje od bilo kakve nagrade - priznaje Filip dodajući da je svega dve godine kasnije sa Živojinom Pavlovićem, Mirkom Kovačem i Vidosavom Stevanovićem osnovao Udruženje nezavisnih pisaca. Bilo je to vreme kada je, prema njegovim rečima postalo izvesno da se sprema krvavi raspad Jugoslavije i da u tome itekako učestvuju i intelektualne elite, a među njima i zvanična udruženja pisaca - posebno ono iz Francuske 7.
Tridesetak najznačajnijih pisaca iz tadašnjih republika i pokrajina prisustvovalo je osnivačkom skupu održanom u Sarajevu.
- U našem dokumentu zahtevali smo da se političari mirno dogovore o budućem izgledu Jugoslavije. Hoće li i dalje biti federacija, konfederacija ili će doći do sporazumnog razlaza. Usprotivili smo se nacionalističkom divljanju i šovinizmu. Taj naš glas ostao je glas vapijućeg u pustinji. Na preporukama iz ovog dokumenta "Nezavisnih pisaca", nastao je kasnije "Beogradski krug" i prvi nezavisni sindikat u Srbiji osnovan u Televiziji Beograd.
Zbog osnivanja ovog Udruženja, David je, bez mnogo objašnjenja, 1992. udaljen sa mesta urednika Dramskog programa Televizije Beograd.
- Kada sam jedno jutro u januaru te godine došao na posao, na portirnici su me zaustavili naoružani stražari i uzeli mi propusnicu. Nisu mi dozvolili ni da pokupim svoje stvari. Samo su mi rekli da imaju naređenje da me ne puste na posao. Slično se dogodilo i ostalim članovima izvršnog odbora Nezavisnog sindikata. Poveli smo sudski spor, koji smo dobili tek nakon oktobarskih promena. Izvinjenje od Televizije nismo dobili nikada. Naša jedina krivica bila je u tome što smo zahtevali da se u medijima ne šire rasna, etnička i nacionalna mržnja.
Devedesetih je bio jedan od najoštrijih kritičara Miloševićevog režima. Apsurdno, ali baš u to vreme, mihnjihovski je osetio da je ovo njegova domovina, zastidevši se onoga što su drugi činili i u njegovo ime, osramotivši sve nas. Čak ga ni saznanje da se 1999. našao na listi za likvidaciju nije navelo da ode odavde. Štaviše, osetio je obavezu da, bez obzira na posledice, ukaže na katastrofalne posledice politike koja se vodila.
Na naše pitanje da li bi njegovi angažovani tekstovi o vremenu u kojem živimo nosili naslov "Zapisi iz mračnih vremena", poput onih u kojima je opisao minulo doba, David kaže:
- Istorija će tek pokazati da li su i koliko i ovo mračna vremena. Naši regionalni ratovi su okončani, bar za sada, ali rešenja za mnoge probleme još nisu nađena. Vreme u kojem sada živimo, pre bih obojio sivom bojom i nazvao konfuznim, haotičnim, mutnim vremenom.
(Katarina Vuković)
Povezane vesti
Detektivski roman vraća nas u "zlatno doba" carske Rusije: Promocija knjige Nikolaja Svečina
Brat princeze Dajane sa 11 godina bio zlostavljan, a već sa 12 izgubio nevinost na porodičnom odmoru
Kako je Meša Selimović govorio o samoći: Da li se slažete sa njegovim rečima?
Citati Harper Li, dobitnice Pulicera: "Jedina stvar koja se ne povinuje mišljenju većina je nečija savest"
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
"KO ĆE DA PLATI PIVO DA MU KAŽEM ISTINU O DANKI?" Komšije osumnjičenog za ubistvo Danke Ilić tvrde da se njegov otac ponaša GNUSNO
OVO JE MARIO KOJI JE UBIJEN KOD ČAČKA Napadač ga pozvao da razgovaraju, pa ga izrešetao, na mestu pucnjave i roditelji žrtve
DOLIJAO DEČAK UBICA IZ NOVOG SADA! Posle bekstva i niza pljački tinejdžer (13) ponovo uhvaćen, ALI MUČNA PRIČA NIJE GOTOVA
059
Konacno nesto liseno neukusa i tzv jet seta. Divan tekst, sjajna zivotna prica, cestitke Filipu na nagradi.
Podelite komentar
Ljuba
Odlican tekst. Pohvale novinarki.
Podelite komentar
risto
redak novinarski pristup, obiman i kvalitetan intervju..
Podelite komentar