OVO SU NAJSKUPLJE CIPELE U SRBIJI: Šokiraćete se od čije su kože napravljene! (FOTO) (VIDEO)

Foto: Marko Todorović

Obućarska radnja Igora Suhenka, koja se nalazi u beogradskom naselju Žarkovo samo na prvi pogled deluje kao neka sasvim obična obućarska radnja.

Preporučujemo

Čim malo dublje zađete u nju, stekne se utisak nečeg jedinstvenog i posebnog. Njegova radnja prosto podseća na one svetski poznate iz kojih je krenuo put ka slavi danas velikih imena u svetu mode.

Čim se kroči u radnju, oseti se prepoznatljiv miris kože.

Iako mali, ovaj objekat ima veliku dušu, ali i istoriju. U njemu je smeštena gomila cipela, kalupa, kaiševa, kože...

Sve može da se popravi tako da izgledaju kao nove. Tu Igor stvara svoja "mala" umetnička dela - cipele od nojeve, krokodilske, teleće, zmijske i gušterove kože. Ipak, među svom ovom kožu, on ima svog ljubimca.

Foto: Marko Todorović

- Oduvek sam imao želju da pravim cipele od noja. Došlo je vreme da su pojedine mušterije tražile cipele od njegove kože, a baš se nekako tada i pojavila u Beogradu, tako da su se sve kockice sklopile i sve je počelo - kaže Igor za Telegraf.

Kako on kaže, iako je različita i skupocena, koža od noja je veoma zahvalna za rad, ali i za nošenje. Ipak, mora se veoma paziti pri izradi, jer ne sme da se dogodi nijedna greška. Popravke, saznajemo, nema.

Kada se cipela pravi iz jednog dela, ume da bude komplikovano, ali majstor Igor ne voli da spaja kožu.

Foto: Marko Todorović

- Najviše volim kada cipelu pravim iz jednog dela. Evo poput ove od noja. Njih obično radim po narudžbini, a iskreno, ne mogu da se setim koliko sam ih do sada napravio, nisam brojao - priča on.

No, nije uvek lako napraviti dobru cipelu. Najteže je raditi sa zmijskom kožom, jer ona mnogo puca i najosetljivija je. Zapravo, ona i služi kao šminka, odnosno potrebno je pojačati je pravom kožom, na koju se s gornje strane nalepi kao ukras. I verujemo mu potpuno na reč...

U svojoj karijeri bio je, saznajemo, u prilici da pravi i cipele od anakonde i pitona.

- Ipak, noj je noj, njega volim i mnogo mi je lep. Zanimljiv mi je sa ovim "bubuljicama" koje ostaju od perja - poručio je on i dodao:

Foto: Marko Todorović

- Kada je reč o vremenu koje mi je potrebno da napravim, tu nema pravila. Cipela je cipela, svaka svoje vreme traži. Modeli koji su pravljeni po narudžbini za mušteriju umeju da produže izradu, ali je sama tehnika izrade slična kao i kod drugih koža - ističe on, a za cenu kaže da je po dogovoru i da ne postoji fiksna cena.

Međutim, posao nije oduvek dobro išao. Bilo je mučenja, započinjanja nečeg drugog kako bi se preživelo. Događalo se da se pita nekada, u teškim trenucima, da li treba da nastavi da se bavi ovim poslom, ali je na kraju ipak ljubav prema cipelama pobedila, i nikada nije želeo da stavi katanac na svoju obućarku radnju.

U poslednjih godinu i po dana, međutim, otkada je počeo da radi s nojevom kožom, posao je počeo da cveta.

- Možda sam bio sebičan prema porodici i sebi, ali kada je reč o poslu, nisam bio spreman na kompromise. Trudio sam se da to uvek bude onako kako treba, da bude maksimalan kvalitet i estetika. Radim zajedno sa suprugom koja je vajarka. Tako smo oboje uspeli da spojimo posao i zadovoljstvo - ističe Suhenko.

Foto: Marko Todorović

Za toliku ljubav prema obući, "krivac" je njegova majka, koja je bila ljubitelj istih, dok mu je otac bio fotograf.

Roditelji su ga od malih nogu puštali da sam bira šta hoće da nosi, a kada je trebalo da krene na studije, u prvom momentu je hteo da upiše kostimografiju, jer kako kaže, i tu ga je najviše interesovala obuća.

Napokon, svojim poslom iz snova je počeo da se bavi 1988. godine.

Prvi posao je bio u zanatskoj radnji u Ulici Gavrila Principa, ali poslednjih 20 godina ima svoju radnju u Ulici Ratka Mitrovića u Žarkovu. Za sve probleme koje je imao u životu, bilo da su finansijski ili neki drugi, on voli da kaže:

- Kao što je moj tata govorio: "Sve su to papirići"! Niko ne može da ti uzme ono što imaš u sebi, a to su znanje i umeće, htenje i želja. Ne mogu da ti uđu u misli, a to je najbitnije - priča Suhenko, čiji je deda nakon Oktobarske revolucije iz Ukrajine pobegao od Lenjina, pa nastavlja svoju priču:

Foto: Marko Todorović

- Znam da ovim poslom mogu da se bavim bilo gde i bilo kad. Ne moram da budem u ovoj radnji, ali ću se ovim poslom baviti do kraja života. Krenuo je na bolje, pa mislim da ne može biti manji nego što je sad. Kada bi se ponovo rodio, opet bi se istim bavio. Bitno je verovati u nešto, i bitno je kako se vi postavite prema poslu i prema mušterijama.

Kada je reč o poslu, Igor nije ljubitelj kopiranja, već sve radi iz svoje glave i na svoj način. Kada je reč o cipelama koje imaju "univerzalni oblik" poput mokasina, i tu voli da da svoj pečat.

- Moj posao mi je spas. Uek sam bio svoj gazda, što je teško u nekim situacijama jer ste ovde svoj direktor, radnik, magacioner i nabavljač, ali u svakom momentu imam svoj izduvni ventil, mogu da skuvam kafu kad hoću, da legnem i odmorim na pola sata. Ova vrsta posla mnogo vuče čoveka, toliko da sam po ceo dan ovde. Radionica mi je stalno u glavi, ali sve to daje neki mir. Sve dolazi od tebe.

Foto: Marko Todorović

Njegov dar i posao će, veruje, naslediti njegov mlađi sin (12) i ćerka (8), a najstariji (22) planira da unapredi, pa možda u budućnosti i u gradu otvori neku izložbenu radnju, koja bi bila odlična reklama za ovu u Žarkovu.

Za kraj, Igor je želeo da poruči nešto mladima, koji se sve više okreću modernim tehnologijama.

- Žeđ i glad za tehnikom će utihnuti, jer verujem da ne može toliko ljudi ni da radi u tim poslovima, a ove lepe i divne stvari koje mogu da te ispune nekako umiru... Mislim da bi ljudi trebalo da se okrenu ka starim zanatima. Eto, u svetu je ponovo zaživeo trend ručno pravljenih stvari, rukavica, šešira i odela...

Ukoliko nikada niste videli kako se ručno pravi cipela, evo vam prilike:

(Marina Bojić)