ČUDO OD DEVOJKE: Nogama naslikala portret Novaka Đokovića!

Čuda se dešavaju! Neka poprime ljudski oblik, imaju ime, prezime i beskrajan talenat. Jedno takvo čudo naslikalo je drugo, i to nogama!!! Dejana Bačko (17), tinejdžerka iz Bačke Palanke, rođena je bez ruku, ali zato u nogama krije zlatni talenat. Baš njima je naslikala portret drugog, sportskog čuda - Novaka Đokovića.

- Toliko voli Novaka da se nedavno vratila iz škole sa idejom da je upišem na tenis! Ja reko' Dejana, dušo, kako?!"- uz osmeh nam prepričava Dejanina mama Sandra. Najbolji teniser na svetu i njegovi sportski uspesi inspirisali su Dejanu ne samo da slika, već i da živi punim plućima, da se bori za sve ono što je dostupno i njenim vršnjacima. Najveća želja joj je da ga upozna i zamoli za fotografiju. Sliku već ima, svojenožno naslikanu.

Dejana živi kao i sve devojke njenih godina, izlazi, šminka se, lakira nokte, pere sudove. Jedino ne može sama da veže kosu. U tome joj najčešće pomaže mlađi brat. Najviše voli da "visi" na kompjuteru, naravno slika i igra fudbal.

Dejana je imala samo devet godina kada je njen prvi rad "preslikan" na poštansku markicu. Uprkos tome što je rođena bez ruku, ona vodi život prosečne tinejdžerke. Potpuno je ravnopravna sa svojim vršnjacima u svemu, osim u slikanju. A izraz "uraditi nešto kao levom nogom" uz Dejanu potpuno gubi smisao. Jer ona slika levim stopalom.

Učenica je umetničke škole "Bogdan Šuput" u Novom Sadu, najmlađi je i, kako ističu u tom udruženju, najpoznatiji član slikarske organizacije VDMFK, koja okuplja umetnike koji slikaju ustima i nogama.

Iako priznata i poznata u celom svetu, u Srbiji je imala tek dve izložbe. Izlagala je u Banjaluci, Osijeku, Zagrebu, a prvu samostalnu izložbu imala je 2008. godine u Sarajevu. Jedno vreme izložbeni prostor zakupila je njena porodica, a nekoliko humanih ljudi pomoglo je opremanje galerije "Arsipa", koja je nazvana po grčkoj boginji koja je nogama pravila čuda.

Ipak, ova lepa i zabavna tinejdžerka nije uvek bila nasmejana. Njena majka Sandra ne može da zaboravi kako joj je Dejana kada je bila mala često govorila: "Daj mi tvoje ruke".

- Bilo mi je potrebno mnogo vremena da je naučim da ne obraća pažnju, da uvek bude ponosna na to što jeste, da ide kroz život nasmejana. Toliko ljudi ima velike probleme. A ono što ona može, drugi ne mogu da urade ni rukama - kaže Sandra, koja je Dejanu rodila sa samo 19 godina.

- Bilo je strašno kada su mi tada u porodilištu saopštili da je moja beba rođena bez ruku. Ne možete ni da zamislite taj šok! Ali, šta sad, i to je život, gazimo kroz njega zajedno. Jako smo vezane, i istina je da uvek strepim kad izađe iz kuće, kad putuje svakog dana u Novi Sad u školu. Ipak, zar ne brine svaki roditelj?!

Upis u vrtić, kasnije i u školu, nije bio bezbolan. Problem su pravili pre svega roditelji druge dece, koji nisu želeli da im dete ide u školu sa devojčicom koja nema ruke. Ali, i to su prevazišli, iako Sandra priznaje da su se distancirali od sredine. Ipak, Dejana je od neprilagođenog deteta koje nisu želeli da prime u vrtić postala najbolji đak, omiljena drugarica, devojka jednog Nemanje.

Kada upoznate Dejanu, u sekundi vas zadivi svojom energijom, osmehom, a onda i talentom. A ona se najviše divi - Niku Vujčiću, koji je, uz Novaka, osoba koju bi najviše volela da upozna.

- Uvek sam joj govorila da nije jedina na svetu, ali kada smo otkrili da postoji momak kakav je Nik, sreći nije bilo kraja. On je inače tu iz komšiluka, njegovi su iz Bačke Topole. Priznajem, kad smo ga videle, plakale smo obe kao kiša. Međutim, ne nad njim niti nad sobom, već jer je on toliko drag, zanimljiv, nasmejan. On je zaista božji dar.

Svojevremeno je porodica razmatrala ideju da Dejani ugrade proteze za ruke. Čak je preko organizacije BK "Impuls života" za to sakupljen novac, ali su lekari procenili da je u njenom slučaju proteze nemoguće ugraditi. Jedina opcija mogla bi da bude bolnica u Izraelu, gde bi možda mogli da joj ugrade noseću šipku, a na nju proteze, ispričala nam je Sandra, i dodala da ona ne želi da forsira ćerku na taj potez, već je ta odluka na Dejani.

- A šta će mi?! - umešala se u razgovor tog trenutka inače ćutljiva Dejana. Na naš iznenađen pogled, ponovo je odgovorila njena mama:

- To ona samo tako kaže, a vidite kako su joj oči pune suza.

(Dejana Pakledinac)