Da li treba dozvoliti eutanaziju i da li ona već postoji u Srbiji, a samo se ne zove tako? Razlozi za i protiv "ubistva iz milosrđa"

Iako je pitanje eutanazije u Srbiji bilo predmet rasprave godinu i po dana, dogovor nije postignut. Veliki broj protivnika uvođenja prava na nju smatra da bi ovo bio način da se legalizuje samoubistvo. Sa druge strane, brojne pristalice "ubistva iz milosrđa", brane svoj stav uz objašnjenje da lečenje od neizlečivih bolesti ne treba da se pretvori u mučenje.

Došla sam kod drugarice na žurku: Nekoliko sati kasnije je umrla, baš kao što je isplanirano i izrežirano (FOTO)

Preporučujemo

Agonija kroz koju prolazi veliki broj pacijenata koji obole od neizlečivih bolesti, može da traje i godinama.

- Moj otac je bolovao od amiotrofične lateralne skleroze (ALS), godinama sam gledala kako svakim danom sve više pati. Duže vreme je bio prikovan za invalidska kolica, izgubio je sposobnost govora, posle nekog vremena više ni ruke nije mogao da pomera. Sedeo je u kolicima, zatvoren u svom svetu jer ni sa kim nije mogao da komunicira - započela je za Telegraf.rs Mirjana Sokolović (37) iz Beograda.

Mirjana je dugo gledala patnju svog oca svesna da nikako ne može da mu pomogne, kao i da više nikad sa njim neće moći da razgovara.

-  Svakog minuta sam patila sa njim. Poslednjih nekoliko meseci proveo je ležeći u krevetu jer više nije mogao ni glavu da drži. U njegovim očima sam videla nemoć, očaj... U poslednjem stadijumu više nije mogao da jede, a disanje je svakim danom bilo sve teže. Sećam se da je mojoj majci rekao, kad je saznao da boluje od neizlečive bolesti za koju još uvek nema leka, "voleo bih da mogu sam da odlučim kad da odem". Bila sam šokirana time što je rekao, a sa vremenom sam i sama postala pristalica eutanazije. Mislim da eutanaziju treba usvojiti, nakon svega što sam prošla, jer je, po mom mišljenju, humanije dopustiti čoveku da umre nego da živi u patnji i bolu  - ističe Mirjana.

Bolovi su veliki teret, kako za pacijenta, tako i za porodicu Foto-ilustracija: Profimedia/Fancy

Siniša Milošević (55) iz Zrenjanina, kome je postavljena dijagnoza bolesti koja u velikom broju dovede do smrtnog ishoda, ima drugačiji stav od Mirjane kad je u pitanju eutanazija. Svaki dan je sve teži, ali dok "ima života, ima i nade" bar što se ovog pacijenta tiče.

- Pre nekoliko meseci otkrili su da imam rak pluća. Idem na hemoterapije i povraćam stalno, bolovi su sve jači, kašalj sve neizdržljiviji. Ali, i pored toga verujem da će sve biti u redu, i nikad nisam pomislio da na sebe dignem ruku. Šta ako sutra nađu lek, šta ako se izlečim ili hemoterapija pomogne, iako su mi rekli da imam još samo dva meseca života? Nikad ne bih pristao na eutanaziju i smatram da život treba da se okonča na prirodan način. Trpim bolove, i nije mi lako, ali svejedno mislim da niko nema pravo da odluči da digne ruku na sebe. Nisam za eutanaziju i nadam se da je nikad neće dozvoliti - završio je za Telegraf.rs Siniša Milošević (55) iz Zrenjanina.

Tema, koja je predmet i Građanskog zakonika koji će posle 12 godina biti završen, podelila je i stručnjake.

PRISTALICA EUTANAZIJE

Hajrija Mujović, doktor medicinskog prava i naučni savetnik Instituta društvenih nauka, jedna je od pristalica.

- Smatram da praksa eutanazije treba da bude prihvaćena u Srbiji, naročito ukoliko govorimo o pasivnim oblicima eutanazije, što je danas standard u mnogim državama. Ona se jednim delom već sprovodi u Srbiji samo se beži od toga da se nazove pravim imenom. Pasivni oblici eutanazije kao što su odbijanje veštačke potpore životu, isključivanje sa aparata kod loše prognoze i uzaludnosti, ili zahtev pacijenta da se obustavi mera veštačkog hranjenja, odbijanje reanimacije, odbijanje respiratora ili uzimanje lekova za bol sa dvostrukim efektom skraćenja života, postali su svakodnevna praksa - započela je razgovor za Telegraf.rs Mujovićeva.

Postoji razlika između pasivne i aktivne eutanazije.

- Pasivni oblici eutanazije imaju efekat da se dopušta da smrt dođe prirodnim tokom. Pasivnost označava pasivan stav u smislu odsustva bilo kakve medicinske intervencije. Aktivni oblici eutanazije, uzimanje smrtonosnog leka ili injekcije, direktno dovode do smrti i taj oblik nije šire prihvaćen. Mnogo se danas, u odnosu prema umirućima, promenilo u pogledu toga da se više uvažava dostojanstvo u umiranju, i pravo da se ispoštuje poslednja volja - kaže Mujovićeva.

Da li je ta injekcija data iz milosrđa ili samo zato što je tako svima lakše? Foto: Ilustracija: Profimedia, imageBROKER

- Cilj je da se izbegne to da se lečenje pretvori u mučenje i na tim pitanjima svi treba da sarađuju i sve mogućnosti treba upotrebiti - napominje Mujović.

Kod nas se tradicionalno eutanazija vezuje za ubistvo iz milosrđa i nikakvo drugo objašnjenje se ne prihvata.

- Eutanazija se negativno konotira. Kod eutanazije o kojoj se danas priča, i objašnjava u cilju zakonskih promena, reč je o tome da umiruće osobe traže medicinsku pomoć, bilo tako što žele svoj život da produže, ili da kraj učine lepšim i dostojanstvenijim, pa makar ga i ubrzali. Najvažnije je njihovu volju uvažiti i gledati ih kao ljudska bića, a ne kao objekte medicinskih mera ili lečenja. Njihovo stanje je takvo da lečenje nema svrhu i da je nepopravljivo - zaključila je razgovor za Telegraf.rs Hajrija Mujović, doktor medicinskog prava i naučni savetnik Instituta društvenih nauka.

PROTIVNIK EUTANAZIJE

Ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Ðukić Dejanović, kao osoba koja je u nauci napominje da su naučno-istraživačka dostignuća do te mere intenzivna u poslednje vreme, pa se lakše borimo sa različitim oboljenjima.

- Razlozi zbog kojih ja nisam za eutanaziju su pre svega činjenice da mnoge neizlečive bolesti u jednom momentu postaju izlečive, i uvek postoji nada da to bude baš u trenutku kad se obavlja eutanazija, da se pronađe lek koji može olakšati muke, bolove, tegobe i izlečiti čoveka - započela je razgovor za Telegraf.rs Slavica Đukić Dejanović.

- Pacijenti koji traže eutanaziju često su psihološki, fizički i metabolički izmenjeni i pitanje je da li bi, kad bi funkcionisali sasvim u redu, želeli eutanaziju. Drugo mislim da iako se razgovara o eutanaziji, da zdravstveni radnik, lekar koji je položio Hipokratovu zakletvu, i rekao da će se uvek boriti za olakšanje muka pacijenta, za produžetak života onda krši Hipokratovu zakletvu - objasnila je ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacinu politiku.

Slavica Đukić Dejanović završila je razgovor za Telegraf.rs uz napomenu "ja uopšte ne kritikujem one koji su za eutanaziju, ja samo iznosim argumentaciju za svoj stav".

Ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacinu politiku Slavica Ðukić Dejanović Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Aleksandar Šibul, psiholog je takođe protivnik eutanazije smatrajući da na prvom mestu treba da se uspostave humaniji uslovi po pitanju smanjenja patnje u smislu bolesti i bola.

- Umesto eutanazije, bilo bi dobro, da se organizuju mesta gde bi pacijenti, koji su u velikom bolu ili patnji, proveli svoje vreme i primili adekvatnu negu, jer je po meni eutanazija dozvola za samoubistvo. Moj stav je što se tiče odlaska ljudi sa ovog sveta da je najbolje da odu u uslovima koji će njima omogućiti da se patnja smanji, a ne eutanazija jer ona je ipak odobravanje samoubistva - objasnio je Aleksandar.

- Ljudi koji trpe bolove samo žele da oni prestanu, više im se ne živi, ali tu stručne osobe i porodica treba da pomognu da osoba ne pati toliko, a ne eutanazija, pogotovu što postoje sedativi i lekovi protiv bolova koji uvode pacijente u neko polusvesno stanje - dodao je psiholog.

GDE JE SVE DOZVOLJENA EUTANAZIJA

U pojedinim zemljama dozvoljena je "aktivna eutanazija", a u nekim "pasivna". Takođe, postoje one države koje postavljaju starosnu granicu kad sme da se izvrši "ubistvo iz milosrđa".

Eutanazija je omogućena u više evropskih zemalja, ali je Belgija postala prva zemlja na svetu koja je dozvolila eutanaziju bez obzira na godine. U Holandiji je eutanazija dozvoljena za starije od 12 godina. U Švajcarskoj je isto na snazi direktna eutanazija, što znači da lekar može pacijentu da odredi smrtonosnu dozu nekog leka, ali taj lek pacijent mora sam da uzme.

Pasivna eutanazija

U Francuskoj je dozvoljena, u određenim slučajevima, neka vrsta eutanazije, tako što se prekida terapija pacijentu, ali lekari ne smeju da sprovode aktivnu eutanaziju. Isto je i u Luksemburgu, s tim da je eutanazija zabranjena za maloletnike. U Norveškoj, lekar ima pravo da odluči da prekine terapiju pacijentu ako on to zatraži na samrti ili članovi njegove porodice u slučaju da bolesnik ne može da komunicira s okolinom.

U Nemačkoj postoji mogućnost da lekar prekine terapiju, ali samo ako pacijent to želi i jasno stavi do znanja. Slična je situacija u Austriji. U Velikoj Britaniji je eutanazija zabranjena zvanično, ali lekar može pacijentu na samrti da da jaku dozu morfijuma, iako se zna da od toga može da umre, što se pravda ciljem lekara da otkloni bol.

Nekada podrška i briga bližnjih nije dovoljna u borbi protiv bolesti Foto: Profimedia

U Španiji zakon dozvoljava pacijentu pravo da odbije lečenje.

Eutanazija je dozvoljena i u nekim zemljama van evropskog kontinenta, kao što je Amerika i Kanada. U Americi je eutanazija dozvoljena u pet saveznih država Oregon, Vašington, Montana,Vermont i Kalifornija.

Usvajanje eutanazije ima brojne razloge za i protiv, a vi u komentarima ostavite svoje mišljenje na ovu temu.

VIDEO: Kako do BESPLATNOG pregleda kod privatnog lekara?

(Ivana Vlajković/i.vlajkovic@telegraf.rs)