Fascinantna priča o nastanku pesme "Everybody Wants To Rule The World" benda Tears For Fears

"Everybody Wants To Rule The World" - pesma grupe Tears For Fears koja je postala jedan od najprepoznatljivijih muzičkih simbola osamdesetih, himna o ljudskoj težnji za moći i kontrolom, i nezaobilazni deo pop kulture. Sa svojom zaraznom melodijom, kompleksnim tekstom i savršenom produkcijom, malo ko bi pomislio da je ova numera zamalo ostala neiskorišćena, rođena iz oklevanja, brzine i neočekivanih intervencija. Njen put od neobavezne muzičke fraze do globalnog hita svedoči o često nepredvidivim tokovima kreativnog procesa.

Neobavezni počeci: Iskra koju niko nije video

Priča o nastanku ovog kultnog hita benda Tears For Fears počinje prilično skromno, tokom snimanja albuma "Songs From The Big Chair", kada prvobitno uopšte nije bila deo plana. Kris Hjuz, cenjeni producent benda, primetio je Rolanda Orzabala (Roland Orzabal), gitaristu i glavnog tekstopisca, kako povremeno svira zanimljivu, ali nedovršenu muzičku sekvencu.

Preporučujemo

„Čuo bih to i rekao bih: 'Šta je ovo? Šta sviraš?'“, priseća se Hjuz. „On [Roland] nije bio previše zainteresovan. Nije bio toliko zainteresovan da napravi pesmu od toga, ali bi je s vremena na vreme odsvirao.“ Roland Orzabal, kreator muzike i tekstova, nije pridavao poseban značaj ovim kratkim muzičkim frazama, možda je smatrajući nečim previše "laganim" za prepoznatljiviji, introspektivniji zvuk benda.

Uvidevši potencijal u toj jednostavnoj, ali melodičnoj dvokordnoj strukturi, Kris Hjuz je odlučio da preuzme inicijativu. „Uzeo sam ta dva akorda“, objašnjava Hjudž, „i sekvencirao ih sa malim ritmom bubnjeva i bas deonicom.“ Tako je nastala prva, rudimentarna, ali temeljna skica pesme, postavljajući osnovu za ono što će kasnije postati planetarni hit. Hjudž je svesno gurao bend ka "optimističnijem, američkom stilu groova", nešto što je odudaralo od njihovog uobičajenog izražaja.

Zid skepticizma: "Vrlo, vrlo slabo" i "lagano"

Međutim, Roland Orzabal, kao i Kurt Smit (Curt Smith), glavni vokal benda, u početku nisu delili Hjuzovo oduševljenje. Roland je čak bio prilično skeptičan prema sopstvenoj ideji.

„Nije mi se svidela pesma ‘Everybody Wants To Rule The World’ kada sam je napisao“, iskreno je priznao Orzabal. Pesma je, zanimljivo, nosila i drugačiji naslov na samom početku. „Nije se zvala ‘Everybody Wants To Rule The World’, već ‘Everybody Wants To Go To War’“, otkrio je Roland, dajući uvid u prvobitnu, možda mračniju, tematiku. „Napisao sam je na akustičnoj gitari uz šafl ritam na Linndrumu, i zvučalo je vrlo, vrlo slabo.“

Kurt Smit, čiji će glas obeležiti ovu numeru, delio je slično mišljenje.

„Mislio sam da je lagana“, izjavio je Smit. „Nisam video ništa u njoj. Mislim da je i Roland mislio isto. Čak je i Roland mislio isto, znate. Bili smo nekako protiv toga. Bilo je jednostavno previše... Nije bilo ničega, znate.“ Ovaj početni otpor proizašao je iz njihovog prepoznatljivog zvuka, koji je bio prožet složenijim emocijama i muzičkim aranžmanima. Pesma im je delovala previše jednostavno, previše "pop", previše drugačije od njihovog uobičajenog "mračnijeg" izraza.

Kerolajn - ključna figura preokreta: Intuicija spoljnog posmatrača

Uprkos početnom odbijanju i sumnjama benda, ključna figura u prepoznavanju i afirmaciji potencijala pesme bila je Rolandova supruga, Kerolajn . Njen dolazak u studio jednog sunčanog popodneva pokazao se kao prelomni trenutak.

„Jednog popodneva, Kerolajn , Rolandova žena, došla je u studio. Bilo je sunčano popodne, i ja sam joj je pustio“, seća se Kris Hjudž. „A ona je rekla: 'Vau, šta je ovo? Stvarno je super!' Rekao sam: 'Da, i ja mislim tako. Reci svom mužu!'“ Njena neposredna i iskrena reakcija, bez predrasuda koje su imali članovi benda, bila je presudna. Kerolajn je bila ta koja je u pesmi videla nešto posebno, postajući, kako je Orzabal kasnije rekao, „šampion te pesme“, njen najglasniji zagovornik. Njen entuzijazam bio je zarazan i naterao je Rolanda i Kurta da pesmu sagledaju novim očima.

Potraga za zvučnim potpisom: "Poziv" koji je hvatao pažnju

Kris Hjuz je znao da pesmi, uprkos solidnoj osnovi i pozitivnoj reakciji, treba još nešto - specifičan "poziv" koji će je odmah učiniti prepoznatljivom i zaraznom, muzički element koji će se "čuti preko sobe" i naterati slušaoca da se zaustavi i oslušne.

„Znao sam da je potreban 'poziv', neka vrsta zvuka koju biste čuli preko sobe i pomislili: O, sviđa mi se to“, objasnio je Hjuz. U potrazi za tim jedinstvenim zvučnim potpisom, Hjuz je sarađivao sa kolegom Ijanom, muzičarem i toncem. „Rekao sam mu da je to neka vrsta jednostavnog zvonkog sintisajzera koji se spušta“, opisuje Hjuz. Ijan je tada odsvirao sada već ikonični "chimey synth" zvuk, arpeđo koji počinje pesmu. „Svirao je nešto poput ovoga“, imitira Hjuz zvuk sintisajzera. „I pogodio ga je.“ Taj zvuk, sada sinonim za "Everybody Wants To Rule The World", dodao je pesmi mističnost i prepoznatljivost koja joj je bila potrebna da premosti početnu "slabost".

Rolandov povratak i kreativna eksplozija: Nalet inspiracije

Otprilike nedelju dana nakon intervencije Kerolajn i Janovog muzičkog rešenja, Roland je došao u studio sa novom perspektivom i naletom inspiracije, verovatno podstaknut entuzijazmom Kerolajn i Hjuzovom upornošću.

„Okej, mislim da imam nešto“, rekao je Roland, donoseći nekoliko stihova i fragmente ideja. Hjuzova reakcija bila je trenutna i odlučna, shvatajući da je trenutak sazreo.

„Stani! Hajde da zaustavimo sve. Napišimo ovo i snimimo!“, naredio je Hjuz, prepoznajući da je uhvaćena esencija nečega velikog.

Ono što je usledilo bio je neverovatan izliv kreativnosti i efikasnosti koji je šokirao i same članove benda.

„Napisana je i snimljena za, mislim da je bilo pet, šest dana, možda“, rekao je Kurt Smit, prisjećajući se neverovatne brzine. „Što je za nas bilo smešno, znate. Nama bi trebalo najmanje mesec dana za pesmu.“ Za bend koji je bio poznat po svom pedantnom pristupu snimanju i dugotrajnom radu na detaljima, ovakva brzina bila je nečuvena, gotovo "smešna", kako je Smit opisao. To svedoči o neverovatnoj sinergiji koja se stvorila, gde su se sve komponente - producentova vizija, suprugina intuicija, Janov zvučni pečat i konačno, Rolandova lirika - savršeno uklopile.

Čuveni arpeđo kao završni pečat i tematska dubina

Jedna od prvih stvari koje je Roland doprineo finalnoj verziji, nakon što je pesma dobila svoj oblik, bio je „prelepi uvodni arpeđo“ - slojeviti zvuk gitare i sintisajzera koji otvara pesmu, odmah hvatajući pažnju slušaoca i postavljajući ton. „I to je postavilo celu pesmu“, zaključuje Hjuz, prepoznajući važnost tog elementa.

Pesma je, iako započeta pod naslovom „Everybody Wants To Go To War“, evoluirala u tekst koji je suptilnije, ali podjednako snažno promišljao o ljudskoj želji za moći, korupciji i kontroli, temama koje su je učinile bezvremenskom. Upravo taj kontrast između zarazne, optimistične melodije i dubokih, ponekad mračnih, tekstova o "moći i korupciji" dao je pesmi višeslojnost koja ju je izdvojila.

Neprolazno nasleđe: Od sumnje do globalnog hita

"Everybody Wants To Rule The World" je tako, od prvobitne ideje koju niko, čak ni njeni kreatori, nisu shvatali ozbiljno, i pesme koja nije bila ni deo originalnog plana za album, postala jedan od najvećih hitova benda Tears For Fears. Njen uspeh na top listama širom sveta, uključujući prvo mesto u SAD-u, pokazao je da je Hjuzova vizija bila ispravna, a da su Karolinina podrška i Janov doprinos bili nezamenljivi.

Kurt Smit je kasnije izjavio da je to bila "jedna od njihovih najlakših i najprirodnijih snimanja", što je ironično, s obzirom na početni otpor. I on i Roland su s vremenom "shvatili kako se njena zarazna melodija u kombinaciji sa tekstovima o moći i korupciji čini bezvremenskom."

(Telegraf.rs)