Sećanje na čoveka koji nam je objasnio nas same

Siniša Pavić, gigant srpske dramaturgije, decenijama je bio ogledalo u kojem smo se ogledali - nekada sa osmehom, nekada sa knedlom u grlu. Njegov put od anonimnog pravnika do najcitiranijeg autora bivše Jugoslavije bio je popločan instinktom za „običnog čoveka“ i hrabrošću da se društvene anomalije pretvore u vrhunsku umetnost.

Na dan njegovog rođenja, 22. januara, prisetićemo se njega i njegovog rada. Kratko i jasno - čoveka koji nam je objasnio nas same.

Preporučujemo

Od „Višnje“ do straha od drugog čina

Sve je počelo neočekivanim književnim potresom. Roman „Višnja na Tašmajdanu“ izbacio je Pavića u orbitu brzinom koja je zatekla i samog autora.

„To je bio roman početnika, dakle, anonimnog pisca, koji se pojavio u knjižarama bez ikakve najave“, prisećao se Pavić u emisiji „Zavodljiva televizija“. „Štampan je u 5.000 primeraka i prodat za dva meseca. On je odjednom meni otvorio vrata književnosti. Nije bilo lista, ni u Beogradu pa čak ni u Zagrebu, koji nije pozdravio tu knjigu i njenog pisca. Prevedena je na četiri jezika u roku od dve godine, snimljen je film, dramatizovan je za radio... Posle takvog jednog dočeka, kod čoveka se rađa strah od druge knjige.“

„Daj, napiši nešto ljudski“

Ipak, prava revolucija dogodila se na malim ekranima. U svet televizije Pavić je zakoračio gotovo slučajno, na nagovor svoje supruge i doživotne saradnice Ljiljane. Revoltirana tadašnjim programom, Ljiljana mu je uputila reči koje će promeniti istoriju RTS-a: „Mene je zapravo moja Ljilja naterala da ja probam da napišem nešto za televiziju, jer je bila na programu neka loša serija. Kaže: 'Daj, napiši nešto ljudski'. I ja sam napisao te 'Diplomce'.“

Serija „Diplomci“ bila je prva urbana priča koja je osvojila mase, ali je za mladog scenaristu bila i surovo otrežnjenje. Pavić je tada prvi put osetio jaz između svoje vizije i produkcionih mogućnosti: „Uplašio sam se te brzine kojom je snimano. Jedan sat programa, jedna epizoda - to je snimano za jedan dan. Verovali ili ne. Bilo je tu mnogo onoga što sam ja smatrao aljkavošću, traljavošću i šmirom, nečim što nijedan autor ne može do kraja zadovoljiti.“

Scenario kao majka, pisac kao demijurg

Iz tog straha i otpora prema površnosti rodila se Pavićeva beskompromisnost. Shvatio je da, ako želi da serija ima dušu, on mora biti gospodar svake zapete.

„Moja sledeća faza rada bila je da mogu da ovladam svojim tekstom u svakoj fazi realizacije, sve do pojavljivanja pred publikom. To je bio smisao moje borbe oko 'Vrućeg vetra' i 'Boljeg života'. I dalje smatram da je scenario majka onoga što će biti stvoreno. Scenario je ono što daje dušu, misao i duh seriji. Sve ostalo je realizacija“, govorio je autor čije su rečenice ušle u svakodnevni govor.

Njegova profesionalna karijera sudije u Okružnom sudu bila je, kako je sam tvrdio, najbolja škola za pisanje. Sudnica je za njega bila teatar života u svom najsirovijem obliku.

„Sudnica je, kao i bolnica, mesto gde se ljudski problemi pojavljuju vrlo izoštreno. Imate dramaturgiju postavljenu između dve strane. Imate sebe kao nekog demijurga koji sada treba da kaže šta je istina i šta je pravda. Tu vidite život u izoštrenom dramaturškom obliku, u sukobu ličnosti.“

Pavićeve legendarne serije

Pavićeve serije bile su više od zabave; one su bile rendgenski snimak društva u trenutku nastanka. U „Zavodljivoj televiziji“ autor je precizno secirao društvene kontekste svojih najpoznatijih dela:

„Vruć vetar“: „Emitovan je u vreme kad je Tito bolovao, kad je već imao amputiranu nogu i kad se očekivalo svake nedelje da će umreti. Svih deset epizoda išlo je sa tim iščekivanjem.“

„Bolji život“: „Ova serija je išla u vreme koje se završilo katastrofom - raspadom te velike države.“

„Srećni ljudi“: „Oni su išli u najgore vreme inflacije, propadanja svih vrednosti, rađanja mafije, tajkuna i gubitka posla. To se sve vidi u toj seriji.“

„Bela lađa“: „Tu je politika najdirektnije prisutna. Ideja je bila obesmišljavanje bilo koga drugog osim onog ko je na vlasti kroz satiru i karikaturalni opis političkih stranaka.“

Šta bi Nušić bez repriza?

Na kritike zbog čestih repriziranja njegovih serija, Pavić je imao spreman i logičan odgovor koji brani pravo umetnosti na večnost.

„Repriza je prikazivanje novim generacijama. Dolaze nove generacije i treba da vide ono što smo mi radili, da li je to dobro i da li je njima zanimljivo. Šta bi, uostalom, bio Nušić bez repriza?“

Iako Siniše Pavića više nema, on nam je vratio priču, vratio nam je glumca i, što je najvažnije, vratio nam je nas same, onakve kakvi jesmo - između snova i realnosti, između periferije i grada, u večitoj potrazi za onim mitskim „boljim životom“.

(Telegraf.rs/izvor: RTS/Emisija "Zavodljiva televizija")