Sportisti u odbrani normalnosti ili svako ima pravo na svoj stav

Nova kolumna Prof. Dr Nenada Dikića o pravima sportista da iskažu svoje mišljenje

Neverovatno dobro prihvaćen film „Don’t look up” na Netflixu metaforično govori o svemu što nam se desilo i što nam se dešava. Očigledno da je nova normalnost u kojoj živimo toliko drugačija da zdrav razum i klasično obrazovanje ne mogu da je odbrane. Pojava poznatih i uticajnih na društvenim mrežama umnogome može da pomogne, ali oni svoju moć često ne koriste primereno.

Već sam pisao o ulozi sportista i potrebi da se sportske organizacije transformišu radi dobrobiti sportista, pa mi kao prirodni nastavak deluje neophodnost da i sportisti shvate da treba da zaštite neke nesporne vrednosti vezane za život svih nas.

Preporučujemo

Vakcinacija.

Izgleda da među sportistima ima puno antivaksera, i to ne toliko javnih koliko onih koji jednostavno prećutkuju bilo šta na tu temu. Vest o inficiranju Mesija je obišla svet isto toliko brzo koliko bi obišla i da se javno vakcinisao. Ovako je prikazan u Francuskoj, koja obare rekorde u broju zaraženih, u društvu poznatog DJ-a, naravno bez maske. Ako znamo da se u Liverpulu znatno povećao broj vakcinisanih nakon vakcinisanja celog tima onda je jasno kakav uticaj imaju sportisti na sve koje ih prate.

Ljudska prava.

Već sam pisao o borbi Enesa Kantera, košarkaša Bostana Seltika za ljudska prava Ujgura i Tibetanaca u Kini. Činjenica da je internacionalizacija pokreta „Black Lives Matters“ dobila na zamahu tek kada su ga podržali sportisti. Primera ima mnogo i gušenje prava sportista da se izbore za ljudska prava se objašnjava potrebom da se oni ne bave politikom.

Ekologija.

Borba za zdravu sredinu od strane sportista takođe se svrstava u politiku, što ona svakako nije. Koliko je važna podrška sportista videlo se na primeru podrške borbi za zdravu okolinu od strane Novaka Đokovića i Vladimira Grbića, ali direktnog pominjanja olimpijski zlatne karatistkinje, Jovane Preković, od Predsednika Srbije, koja je takođe bila na strani protestanta, kao jednog od argumenata za prihvatanje zahteva protesta.

Prava žena i transrodnih sportista.

Verovatno niko nije uticao toliko na prva žene u muslimanskom svetu kao sport. Do pre nekoliko decenija potpuno odvojene od sporta, danas ravnopravno učestvuju, a sportski hidžab je osvojio ne samo sportska takmičenja, nego je postao deo svakodnevne odeće na plažama, rekreaciji i ulicama u muslimanskim zemljama. O transrodnim sportistima sa dosta pisao, i to se tek očekuje razjašnjenje od strane svake internacionalne federacije ponaosob.

Politika.

I konačno zašto ne dozvoliti sportistima da izraze svoje političke stavove. Ako pogledamo istoriju sporta videćemo toliko svetlih primera. Dovoljno da pomenemo Džesija Ovensa i njegovu nadmoć nad Hitlerom tokom Olimpijskih igara 1936. godine u Berlinu, odlično prikazanim u filmu „Race“. Dobar je primer ragbi tim Južne Afrike u podršci Nelsonu Mendeli za mirnu tranziciju vlasti i prelaska sa sistema aparthejda na demokratski sistem, ovekovečen u flimu „Invictus“ .

Ne treba biti dvoličan i koristi sportiste po potrebi. Oni su svakako poslednji koji će od politike imati koristi, a svakako mogu mnogo da pomognu, zbog toga im treba dozvoliti da izraze svoje stavove kad god imaju potrebu i naravno zbog toga ne smeju da budu kažnjeni.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum