Zašto još uvek plaćamo 99,99 kada pare ne postoje?!

Da li trgovci zarađuju na izmenjenoj vrednosti proizvoda i kakav psihološki uticaj na čoveka vrši kada je cena izražena u dve decimale, a koliko kada je zaokružena? Istraživali smo na ovu temu

Verovatno ste već uveliko primetili da je većina proizvoda koje svakodnevno kupujete označena cenama koje ne predstavljaju ceo broj. Iako je vrednost ispod jednog dinara odavno ukinuta ( 10, 50 para...), u trgovinama je cenovnik znatno drugačiji.

Tako na raznobojnim rafovima često vidite cenu koja na primer iznoisi 399, 99 dinara.

Vi na kasi platite 400 dinara i ne dobijete nikakav kusur.

Apoeni koji su sitniji od jednog dinara, iz naše zemlje izbačeni su iz upotrebe još 2008. godine, kada je Narodna banka Srbije prestala da ih kuje. Ali, gorepomenuti slučaj u iznosu na dve decimale i dalje postoji u našoj zemlji i sugrađani redovno kupuju robu u tom iznosu.

Kako onda možemo plaćati u valutama koje ne postoje i da li trgovci u tom slučaju krše neki zakon?

U potrazi za odgovorom, pozvali smo nekoliko stručnjaka na polju ekonomije i pitali ih o čemu se zapravo radi.

Profesor Ekonomskog fakulteta, Ljubomir Savić, prvo nam je objasnio da trgovci ne krše nikakav zakon:

- Niko trgovcima ne može propisati kakve cene mogu da donose. Oni imaju prava da određeni proizvod vrednuju prema iznosu koji je na primer 43, 4 dnara. Iako u Srbiji jedna para ništa ne vredi.

On naglašava da trgovcima nije cilj da zarade na ovakvom cenovniku, i da to i ne mogu zapravo ni uraditi u prevelikoj meri, već da je po sredi nešto sasvim drugo:

- Radi se više o psihološkom postupku. Kada kupac vidi vcenu od 399, 99, dinara, njemu je to zapravo trista i nešto, iako je u stvarnosti ova brojka mnogo bliža vrednosti od 400 RSD. Još je pritom ova cena najčešće napisana tako da je početni broj, u ovom slučaju trojka, veći od ostalih. Ovako dolazi do snažnog uticaja o vrednosti na kupca.

Profesor Savić dodaje da trgovci ne rade ovo zbog izrabljivanja novca od građanja, kroz cenu od dve decimale, već se za ovaj postupak opredeljuju zbog lakše prodaje i samim tim što će se ljudi pre opredeliti za cenu od 99, 99 nego 100 dinara, automatski znači da če kupovati kod njih.

Sa ovakvim stavom slaže se i drugi stučnjak i ekonomista Ljubomir Madžar, koji nam je rekao da ovakva vrsta prodaje potiče od Jevreja, a da se primenjuje u dugi niz godina, kako kod nas, tako i svuda u svetu.

Međutim, prema računici jednom poznatog lista, tvrdnje da trgovci ne zarađuju, su netačne.

Tamo je navedeno da je zarada po nevraćenom kusuru poslovna tajna, ali pod pretpostavkom da svako od 2,5 miliona domaćinstava, koliko ih ima u našoj zemlji, svakog dana ostavi samo po 20 para u prodavnici, trgovci na nepostojećim kovanicama dnevno uzimaju oko 500.000 dinara.

Sve češće se dešava da na kasama ostaju i kovanice od dinar, dva, pet, pa čak i deset dinara.

Ove "male nepažnje" svakako značajno doprinose zaradi, a kod nas su sve učestalije pojave gde se metalni novac ne uzima i ne stavlja u novčanik.

Šta vi radite u ovakvim slučajevima?

(Telegraf.rs)