Kako su sahrane postale spektakl, gde je granica zdravog ukusa? Baklje, motori i muzika umesto plača

Umesto ljudi u crnini i sveštenika, na sahranama se mogu videti i pravi performansi

Uplakani ljudi u crnini, pognute glave, slušaju pojanje sveštenika koje se meša sa plačom onih najbližih. Krici glasni, oslobođeni svih stega ili oni prigušeni koji su se oteli svakoj barijeri u grlu, paraju srca. A onda, jeziva, hladna tišina. Tako, najčešće, izgleda oproštaj od onih koji su nas zauveknapustili. Ali, ne uvek...

Ucveljenu crnu masu pokunjenih ljudi zamenjuju neki, može se reći i spektakularni performansi na grobljima. Ovaj trend dolazi nam sa Zapada, iz društava koje na smrt gledaju malo drugačije, ali i podstaknut činjenicom da onaj ko nas napušta ne bi želeo da patimo, već baš naprotiv...

Preporučujemo

Bajkere, tako, ispraćaju uz zvuk motora, pevače uz muziku. A rijaliti zvezde to rade u svom maniru - organizuju sahrane bližnjih uživo. Gde je granica? Šta je dostojanstveno, a šta preterano, neukusno i možda neprimereno?

Religija i tradicija nameću norme skrušenosti, tišine i mirnog oprosta. Ali, tradicija nosi i izuzetke - bela boja meša se sa crnom kada premine neko mlad. Narikače razbijaju tišinu, a ucveljena rodbina jeca.

Ako je hriščanstvo i prihvatilo plač i trans na groblju, islam nije. Plakanje je na muslimanskim sahranama zabranjeno.

OD PLEH MUZIKE DO SLAVLJA NAD POKOJNIKOM

Pleh muzika, ozbiljna, a moćna i prodorna, postala je nova tradicija u civilnom, areligioznom pokopu.

Ali, neki ljubitelji muzike tražili su da se, umesto plača, nad njihovim kovčegom začuje pesma, i to ne tužna, već narodna, zabavna ili rok muzika.

Malo po malo došlo se do toga da pesma nad grobom ne bude tabu, da ne znači ismevanje i veselje, već naprotiv, simboliuzuje povezanost sa pokojnikom.

Ali, neće se baš svi složiti sa ovim.

Da stvari mogu da odu predaleko, pokazalo je jedno, može se reći posmrtno veselje u Somboru.

Grupa ljudi igrala je i pevala, hvatala se u kolo, tako da dok slušate zvuk, a ne pogledate snimak imate utisak da je reč o svadbi.

A onda, shvatate da se sve dešava u kapeli, iznad mrtve žene, pa čak i da se ožalošćeni u delirijumu "slavlja" penju i na sto gde se nalazi kovčeg.

Objašnjenje ožalošćenih bilo je da je pokojnica upravo želela da je tako isprate na večni počinak.

KAFANSKA MUZIKA

Sahrana Šabana Šaulića na Novom groblju privukla je veliku pažnju. Oni najbliži nisu mogli da zaustave suze, a kovčeg je spuštan u zemlju uz stihove Šaulićeve poznate pesme "Ne plači dušo".

Pesma koja se čula nije vesela, ali ni tužna, no, uz nju se više od 30 godina veseili i plakalo, u kafani.

Dobro poznati ritam zaigrao je i nad ucveljenom porodicom, neutešnim rođacima i prijateljima.

Simbolika je bila jasna, a uz nju i tuga je bila veća. Šaulić je ovu pesmu posvetio svojoj ženi Gordani, a objavio ju je 1984. godine.

"Ne plači, dušo, ja ću ti doći, ja ću ti doći, do ponoći"... "Spremi mi jastuk, i belo lice, i belo lice, lepotice", stihovi su ove pesme.

ZVUK MOTORA

Bajkeri su posebno vezani za svoje dvotočkaše. Motor i vožnja deo je njihovog života, identiteta, a mnogi, nažalost, na drumu i stradaju.

Poslednji pozdrav preminulima društvo bajkera često odaje upravo na dva točka. Oni mirno stoje ispred kapele ili na groblju, a svojim motorima neretko i prate posmrtnu povorku.

Tako su se dvotočkaši pojavili i na Novom groblju, na ispraćaju Mirku Butuliji, ubijenom predsedniku AMSS.

U pitanju je bila bajkerska grupa "Stara Hercegovina". Motoristi su od mesta komemoracije (Skupština grada) do Novog groblja došli motorima, da bi ispred kapele odali poštu Butuliji, a potom u koloni ulicama grada vozili za kombijem pogrebnog preduzeća.

Ispraćaj Mirku Butuliji održan je u Beogradu, ali je telo preneto u njegovo rodno Trebinje, gde je sahranjen.

Još jedan bajker nedavno je sahranjen uz prisustvo ožalošćenih na dva točka - Dragan Ikonić, koji je prošlog vikenda stradao u Apatinu. Desetak njegovih prijatelja motorima su došli na sahranu, do samog grobnog mesta.

Dragan je na motoru odrastao, čitav ovaj grad na Dunavu ga je znao kao bajkera, baš kao i njegovog oca.

NAVIJAČKE BAKLJE

Najvijači žive za klub, za stadion, navijačke boje, a baklje su jedan od simbola njihovog bunta, ono po čemu ih javnost prepoznaje kad god dižu larmu u svojim grupama.

Tako je, zajedno sa plamenom sveća, nad sablasnom iskopanom braon zemljom groblja Orlovača zasijala i vatra navijačkih baklji tokom sahrane Aleksandra Savkovića, ubijenog 2017. godine ispred kluba Nana.

Dim se nadvio nad cvećem, spomenicima i krstevima, a groblje je ličilo na navijačku tribinu.

Najvijači su ovo uradili baš u znak poštovanja i počasti prema ubijenom drugu i pred posmrtnom kolonom pokazali svoju snagu i da će Savković ostati legenda koje će se sećati kad god budu upalili baklje.

SAHRANA UŽIVO

U rijaliti programima uživo gledamo najintimnije trenutke učesnika - obedovanje, spavanje, tuširanje, pred kamerama se sklapaju i raskidaju veze, eskaliraju svađe...

Učesnici su navikli da se eskponiraju kao javne ličnosti, čak i u stvarima koje se tiču članova njihove porodice. Tako je bilo i sa jednom sahranom.

Miloš Kockar, otac rijaliti zvezde Kije Kockar sahranjen je uz veliku medijsku pompu, i to uz prenos uživo iz Zrenjanina.

Ožalošćena Kija smogla je snage da na ovom skupu da i izjavu za medije. I to se nije ticalo samo njenog pokojnog oca i žalosti, već i odnosa sa suprugom nakon tužnog događaja.

Sahrana je bila zgoda i da se intervjuiše njen muž Slobodan Radanović, a ovaj popularni par u crnini štitilo je obezbeđenje.

(Telegraf.rs)