"Terali su nas da spaljujemo tela": Hoće li ljudi koji su preživeli masakr u Tadamonu ikada dočekati pravdu?

Abu Mohamed se i dalje seća mirisa... Obično se pojavljivao u zoru, dok su džamije oglašavale prvi poziv na molitvu. Do trenutka kada bi seo na doručak, miris bi ispunio vazduh oko njegove kuće u Tadamonu, radničkom kvartu na jugoistoku Damaska. Miris je bio teško odrediti. Kad god bi ga osetio, Abu Mohamed bi postajao napet. Imao je sumnje o tome šta bi mogao biti, ali kao i mnogi Sirijci koji su živeli pod diktaturom Bašara al-Asada, znao je da takve misli mora da zadrži za sebe.

Abu Mohamed, penzionisani inženjer koji je zamolio da bude identifikovan samo po nadimku, prvi put je primetio miris u zimu 2012. godine, gotovo dve godine nakon početka ustanka protiv Asada. Tada je živeo u skromnom stanu u srcu Tadamona sa svojom suprugom i petoro dece.

Preporučujemo

Kuća je bila odmah pored prometne ulice Daboul. Pre nego što su počeli sukobi, Abu Mohamed je uživao da sedi na svom balkonu nakon posla, pijući čaj dok je posmatrao kako žuti taksiji i motorcikli koji trube pokušavaju da se probiju kroz ulice.

Ali do trenutka kada je miris postao primetan, ulice su bile uglavnom puste. Režim Bašara al-Asada je postavio mrežu kontrolnih punktova širom kvarta u pokušaju da uguši proteste nakon ustanka 2011. godine. Sakrivajući se iza zavesa da ga ne bi videli, Abu Mohamed je posmatrao vojnike kako patroliraju ulicama. Takođe je primećivao bela kombi vozila kako se kreću gore-dole ulicom. Kad god bi kombi prošao, kasnije tog dana bi se čuo pucanj. A onda, tokom noći, isti taj miris. Jedna od njegovih ćerki, koja je tada bila u ranim tinejdžerskim godinama, takođe se seća tog mirisa.

"Mirisalo je kao spaljena kosa. Ili kao komad mesa koji je ostavljen u tiganju dok se ne istopi", prisetila se.

Skoro deceniju kasnije, u aprilu 2022. godine, Guardian je objavio video koji je otkrio izvor mirisa. Snimak je datirao iz aprila 2013. godine i bio je geolociran u Tadamonu. Prikazivao je dvojicu muškaraca u vojnoj uniformi pored belog kombija. Jedan od vojnika se mogao videti kako iz kombija izvodi muškarca sa povezom preko očiju i vuče ga prema velikoj jami punoj tela i automobilskih guma. Drugi je stajao na ivici jame sa automatskom puškom. Smireno je gurnuo svoju žrtvu u jamu i izvršio smaknuće dok je žrtva padala na beživotna tela. Radili su to iznova i iznova. Kada je 41 osoba ležala mrtva, strelac je uzeo kanister sa gorivom, polio gume i tela i zapalio jamu pomoću goruće krpe pričvršćene za drveni štap.

Snimak je bio deo zbirke video materijala koji je procureo iz Sirije i koji su dobili dvojica istraživača genocida u Amsterdamu, Ansar Šahud i Ugur Emit Engor. Istraživači su deo materijala podelili sa Guardianom, dok su ostatak predali evropskim tužiocima za ratne zločine. Ukupno, kako su akademici zaključili, video snimci dokumentuju ubistvo 288 civila od strane snaga Asada, uključujući sedam žena i 12 dece.

Šahud je uspela da identifikuje glavnog dželata prikazanog na snimku. Njegovo ime je Amjad Jusuf i služio je kao oficir u Odeljenju 227 vojne obaveštajne službe režima Bašara al-Asada. Korišćenjem lažnog Facebook naloga, u kojem se predstavljala kao lojalista režimu, poslala mu je zahtev za prijateljstvo, stekla njegovo poverenje tokom nekoliko telefonskih razgovora i naterala ga da prizna svoja zlodela. Kada mu je pokazala snimak, odgovorio je: "Ponosan sam na svoja dela".

Sve dok je Asad bio na vlasti, niko u Tadamonu nije smeo da pomene video u javnosti. Prema rečima Abu Mohameda, Jusuf je ostao u kvartu i nakon objavljivanja videa, kao da se ništa nije dogodilo.

"Samo bi se vozio gore-dole ulicom na motoru. Niko ništa ne bi rekao", tvrdi sagovornik lista Guardian.

Ali sada, kada je diktator zbačen, stanovnici Tadamona polako kreću da pričaju o hororima koji su preživeli. Kako su počeli da dele svoje priče, postaje jasno da su zločini u ovom kvartu bili mnogo gori nego što je prvobitno prijavljeno - i da je pored Jusufa bilo mnogo drugih počinitelja.

Miris spaljenih tela osećali su godinama

Između marta i avgusta ove godine, novinarka Guardiana više puta je posećivala Tadamon i razgovarala sa više od 20 stanovnika. Abu Mohamed, nizak stariji čovek sa blagim osmehom, bio je jedan od prvih koje je srela. Čim ju je primetio na ulici, zgrabio ju je za ruku.

"Ostao sam ovde tokom celog rata. Ako želiš da saznaš šta se ovde zaista dogodilo, prati me", rekao joj je.

Dok je sedela u njegovoj dnevnoj sobi, Abuova žena im služila kafu i slatkiše, Abu i njegova ćerka prisetili su se trenutka kada su prvi put videli video na društvenim mrežama.

"Odmah smo povezali stvari. To je bio pucanj koji smo ranije slušali i to je objašnjavalo miris. Čak smo prepoznali neke od žrtava. To su bile osobe koje smo redovno viđali na ulicama", rekli su.

Video prikazuje samo deo pokolja koji su snage Bašara al-Asada sprovele u Tadamonu, tvrdi Abu Mohamed.

Za njega i mnoge druge stanovnike koji su pričali za Guardian, ubistvo civila u Tadamonu nije bio jednokratan događaj. Godinama je, rekao je, viđao kako kombiji voze gore-dole ulicom, ponekad i dva ili tri puta nedeljno. Miris spaljenih tela, prisećaju se on i njegova ćerka, stalno se vraćao, od kraja 2012. godine pa sve do najmanje 2015. Nasumična ubistva i hapšenja su se nastavljala i dugo potom. Snage Asada možda nisu ubile stotine civila u Tadamonu, već hiljade.

Gotovo godinu dana nakon pada Asada, stanovnici Tadamona su videli vrlo malo pravde za ove zločine. Dok se o Jusufu priča da je pobegao iz zemlje, mnogi drugi počinioci i dalje su u kvartu.

"Ne osećamo se bezbedno", rekao je jedan stariji čovek po imenu Gasan, koji je izgubio brata u masakrima. "Mogu da prođem ulicom i rukujem se sa nekim, a ista ta osoba može biti ona koja je ubila mog brata."

Ulica Daboul deli kvart na dva dela. Na zapadu se prostire lavirint uskih sokaka koji i dalje vrve životom. Deca se ovde jure igrajući se sa plastičnim pištoljima, ulični prodavci vuku drvena kolica natovarena svežim voćem, a komšije se svađaju sa svojih balkona. Na istoku je pustoš, gomila ruševina i ostataka bombardovanih stambenih blokova.

"Odatle je dolazio miris", rekao je Abu Mohamed hodajući među ruševinama.

Potom je pokazao mesto gde je nastao jezivi snimak egzekucija. Deca koja su se igrala među ruševinama odmah su počela da prepričavaju detalje masakra.

"Ovako ga je ubio!", viknuo je jedan desetogodišnji dečak, mašući zamišljenom puškom. "Video sam to sam na YouTube-u."

"U ovom području ima mnogo više masovnih grobnica", kaže Mohamed dok ide dalje u razrušene delove, područje veličine više od 50 fudbalskih terena.

U jednoj uništenoj zgradi pokazao je plitku jamu punu ljudskih kostiju, uključujući lobanju, delove kičme i manje kosti koje su možda pripadale deci. U daljini zavijaju psi.

"Ti psi stalno kopaju kosti. Tako su pronađene mnoge masovne grobnice", tvrdi Abu.

Na prvom spratu druge obližnje zgrade ugledali su metalnu šipku koja visi sa plafona sobe čiji su roze zidovi bili prekriveni grafitima koje su ostavile Asadove snage. Jedan muškarac koji je držao svog malog sina za ruku, rekao je da je nekada živeo ovde, sve dok režim nije preuzeo njegovu kuću i pretvorio je u mesto za mučenje.

"Vešali su ljude o tu metalnu šipku i sekli im zglobove", tvrdio je.

Mnoge ljude ubijene ovde, rekao je Abu Mohamed, jednostavno su bacali u pustoš ispod ili slagali u prazne zgrade koje bi zatim bombardovali.

"Tako su prikrivali tragove", rekao je, pokazujući na gomile ruševina oko sebe. Pošto još uvek nije bilo nikakvog pokušaja da se ovo područje ekshumira, mnoge porodice žrtava i dalje nemaju predstavu šta se dogodilo njihovim najbližima, a kamoli grob gde im je grob.

Po povratku u Daboul ulicu, Abu Mohamed je pokazao poslednju lokaciju za koju je rekao da je imala ključnu ulogu u režimskoj mašineriji ubijanja: malu džamiju sa minaretom koji je sav izbušen od metaka.

Džamija Othman bin Affan stoji na granici između delova Tadamona koji su još uvek čitavi i ruševina koje se prostiru iza.

"Ovde su dolazili kombiji. Jednog dana 2014. godine, kada sam prolazio ovde sa svojom , tada devetogodišnjom ćerkom, videli smo gomile leševa kako leže napolju", govori Abu.

Domar džamije zove se Nadži, vitak stariji čovek sa dugom bradom. On tvrdi da je podrum služio kao mesto za mučenje. Na podu su još uvek ležale neke kosti.

"Posle oslobođenja, našli smo omču koja je visila sa plafona. Kako su mogli tako nešto da rade u Božjoj kući?“ rekao je starac, odmahujući glavom.

Upravo ispred te iste džamije Malek Mustafa se prvi put popeo na ramena svog prijatelja 25. aprila 2011, da bi zatražio pad režima. Imam je pozvao na protest u znak solidarnosti sa narodom Dare, grada na jugu Sirije, gde su Asadove bezbednosne snage mučile grupu mladića zato što su po zidovima škole napisali "sloboda" i "dole režim".

"Nešto je tog dana izašlo iz mene i nikada se nije vratilo unutra", rekao je za Guardian Mustafa (43), u julu, u maloj jednosobnoj prostoriji u srcu Tadamona, gde je sedeo i neprestano pušio.

Tog prolećnog dana 2011. tek je napunio 29 godina. Nije bio naročito političan niti religiozan. Mnoge svoje noći provodio je izlazeći sa prijateljima, među kojima nisu bili samo suniti poput njega, već i alaviti, hrišćani, Druzi i Ismailiti.

"U to vreme, nismo mnogo marili kojoj sekti pripada ko,“ rekao je.

Prema njegovim rečima, taj osećaj zajedništva između različitih sekti bio je tipičan za Tadamon njegovog detinjstva. Ponekad nazivan "mala Sirija", ovaj kvart je dom gotovo svim sirijskim etničkim i verskim grupama. Na arapskom, njegovo ime znači "solidarnost", kao podsećanje na dobrodošlicu koju je ova četvrt pružila Sirijcima raseljenim sa Golanske visoravni nakon izraelske okupacije tog područja 1967. godine.

Ali ta stara solidarnost uskoro je počela da puca. Dok su se Mustafa i drugi demonstranti okupljali ispred džamije 2011. godine, napala ih je grupa "šabihi". Ovaj pogrdni izraz, koji bukvalno znači "duhovi", odnosi se na lojaliste režima, uglavnom Alavite, koji su dobijali novac i privilegije od obaveštajnih službi da uguše proteste.

Jedan čovek koji je igrao ključnu ulogu u mobilizaciji šabihi bio je lokalni Alavit, tada u svojim srednjim tridesetim, o kome u Tadamonu i danas svi govore. Njegovo pravo ime je Fadi Ahmad, ali poznat je kao Fadi Sakr – Fadi Soko. Prema Mustafi i drugim stanovnicima, Sakr je formirao takozvane "narodne komitete", grupe šabihi koje su dobijale oružje i plate da napadaju demonstrante. Kako su protesti rasli, aktivista je bio šokiran kada je video da se neki njegovi prijatelji priključuju.

"To su bili isti ljudi sa kojima sam igrao fudbal. Jedan od njih bio je moj najbolji prijatelj, čak smo se zajedno i molili", rekao je Mustafa.

"Ali kada sam ga sreo nedugo nakon početka revolucije, pitao me: ‘Ako se jednog dana sretnemo u borbi, da li bi me ubio?’ Odgovorio sam: ‘Naravno da ne.’ A onda je on rekao: ‘Ja bih tebe ubio'", govori Mustafa.

Da bi se organizovali, Mustafa i njegovi prijatelji osnovali su aktivističku mrežu pod nazivom Koordinacioni komitet Tadamon. Nakon što je snajperista režima ubio jedanaestogodišnjeg dečaka na jednim demonstracijama, aktivisti su takođe počeli da uzimaju oružje, a pridružili su im se i prebegli vojnici i policajci. Usledile su ulične borbe, i početkom 2012. godine veliki deo Tadamona bio je pod kontrolom pobunjenika.

Kvart je imao ključan strateški značaj. Nalazio se pored važnih autoputeva i služio je kao ulaz u južna predgrađa Damaska, gde su pobunjenici postali ozbiljna sila. Na zapadu se nalazio palestinski izbeglički kamp Jarmuk, još jedno uporište pobunjenika. Da bi sprečio povezivanje tih frontova i zaustavio napredovanje pobunjenika sa juga, režim je morao da povrati Tadamon. Leta 2012. pokrenuo je veliku protivofanzivu.

Mustafa kaže da u to vreme nije bio borac, ali je stalno bio uz pobunjenike, pomažući im da nabave oružje i medicinske potrepštine. U jednoj teškoj bici početkom avgusta, stajao je odmah iza svog brata Bilala kada ga je snajperista režima ubio. Mustafa ga je sahranio blizu džamije Othman bin Affan, umotanog u zastavu sirijske revolucije koju je Bilal, krojač, sam sašio.

Pored vojske, Asad je u borbu poslao i šabihu. Od sredine 2012. godine, oni su uključeni u paravojnu formaciju pod nazivom Nacionalne odbrambene snage (NDF). Fadi Sakr je pomogao formiranje NDF-a u Tadamonu, a kasnije je postao njihov komandant u celom Damasku. Lično se pridružio i borbama: u novembru 2012. pojavio se u propagandnom video-snimku režima na YouTube-u, okružen vojnicima i tenkom koji je pucao u uske sokake Tadamona.

Tog meseca je Mustafa uhapšen. On i njegov prijatelj Mohamed bili su na putu prema Jarmuku, ali su naišli na kontrolni punkt i odvedeni u Filijalu 235 Asadove vojne obaveštajne službe, jedan od najzloglasnijih zatvora za mučenje u zemlji.

"Tamo su nas mučili osam meseci. Mogao sam da čujem Mohamedove krike, zgrada se orila“, rekao je Mustafa.

Mustafa je pušten u junu 2013. kao deo razmene zarobljenika. Pošto je Tadamon u međuvremenu bio pod kontrolom režima, pridružio se pobunjeničkim snagama južno od naselja. Tamo će ostati sve do 2018, kada su pobunjenici izgubili teritoriju i povukli se u severozapadnu provinciju Idlib. Sa udaljenosti, Mustafa je primetio kako se crni dim podiže iznad Tadamona i osetio nešto neobično u vazduhu.

"Ljudi raspoređeni na liniji fronta čak su mogli da čuju vriske i zvuke metaka. Nije nam imalo nikakvog smisla, jer je režim u potpunosti kontrolisao to područje. Tek kasnije nam je postalo jasno da je režim sprovodio etničko čišćenje nad sunijama u tom kraju", tvrdi Mustafa.

"Terali su nas da spaljujemo tela"

Mnogi civili su pobegli iz Tadamona, ali je Abu Mohamed odlučio da ostane. Iako i sam sunit, rekao je da mu je posao inženjera u javnom komunalnom preduzeću i lična karta koju je imao davala određenu slobodu na kontrolnim punktovima. U svakom slučaju, u životu je već doživeo dovoljno raseljavanja.

"Imao sam sedam godina kada je Izrael ušao u moj dom na Golanskoj visoravni“, rekao je. Nakon tog iskustva, odbijao je da ponovo postane izbeglica. Naseljem je sada vladala mešavina pripadnika NDF-a, regularnih vojnika i članova Filijale 227 vojne obaveštajne službe. Većina pripadnika NDF-a, rekao je Abu Mohamed, bili su ljudi koje biste želeli da izbegavate i pre ustanka. Neki su radili kao izbacivači u kazinima, drugi su bili dileri droge ili su ranije bili u zatvoru. Za te ljude, NDF je predstavljao put ka moći za kojom su dugo čeznuli.

Tokom tih godina, porodica Abu Mohameda trudila se da ostane kod kuće što je više moguće, a deci nije bilo dozvoljeno da se igraju napolju. Ali jedan od njihovih tinejdžerskih sinova ponekad bi nestao tokom celog dana i vratio bi se tek kasno uveče. Jednom prilikom, njegova majka primetila je otisak stopala na njegovim leđima, kao da ga je neko udario.

"Rekao mi je da su ga pripadnici NDF-a odveli da gradi zemljani bedem", ispričala je u martu njegova majka. "Bio je veoma uplašen i nije se usuđivao da priča o tome."

Kada se novinarka Guardiana krajem maja vratila da vidi porodicu Abu Mohameda, ovaj sin je bio u poseti zbog Bajrama. Sada je u ranim tridesetim i to mu je bio prvi put da se vratio u Tadamon otkako je 2015. pobegao iz Sirije i u gumenom čamcu prešao Mediteran kako bi stigao u Evropu. Abu Mohamed i ona su razgovarali u dnevnoj sobi kada je on ušao i seo pored oca. Kada je čuo temu razgovora, mladić je izgledao nervozno, ali se ubrzo pridružio i počeo da otkriva svoju tajnu. Da bi se zaštitio njegov identitet, zamolio je da bude predstavljen kao Ahmed.

Paravojnici NDF-a bi ga odvodili ujutru, rekao je Ahmed. Obično bi ga zgrabili na autobuskom stajalištu dok je išao u srednju školu. Najpre bi mu oduzeli telefon i ličnu kartu da bi bili sigurni da ne može da pobegne, slika ili kontaktira nekoga. Zatim su njega i druge dečake i mladiće koje bi pokupili s ulice odvodili u razne delove Tadamona i susednih okruga, gde su ih primoravali na rad. Uglavnom su bili prisiljeni da pune džakove peskom na kontrolnim punktovima ili da skidaju električne kablove sa uništenih zgrada kako bi se bakar unutra prodao. Ali u dve prilike, zadatak je bio mnogo ekstremniji.

"Terali su nas da spaljujemo tela“, rekao je Ahmed tihim glasom. Zastao je i pogledao u svog oca, koji je držao pogled prikovan za sina. Ahmed je polako udahnuo i nastavio da opisuje tačno šta se dogodilo.

Odveden je u džamiju Othman bin Affan. Napolju, na ulici, ležala su tela najmanje 20 muškaraca i žena. Mnogi od njih nosili su tragove teških prebijanja.

"Naš zadatak bio je da tela prenesemo na drugu stranu glavne ulice, gde je bilo mnogo srušenih zgrada i ruševina. Tamo bismo ih slagali u pustu zgradu, zatvarali i palili to mesto. Do trenutka kada bih došao kući, mogao sam da osetim miris spaljenih tela", priča Ahmed.

Dok je slušao svog sina, Abu Mohamed je klimnuo glavom, kao da se stvari konačno slažu. Ali kada ga je novinarka pitala da li je znao šta se dešavalo, odmahnuo je glavom.

"Poludeli bismo pokušavajući da ga pronađemo tih dana", rekao je, pomalo izvinjavajući se. "Shvatili smo da se nešto događa, jer je dolazio kući izuzetno napet, kao da će eksplodirati. Ali ovo je prvi put da čujem sve detalje", priča otac.

Ahmed je izgledao nelagodno.

"Nisam smeo nikome da kažem. Režim bi nas povredio", rekao je ocu.

Čak i nakon što je pobegao u Evropu, još uvek se nije usuđivao da priča o svojim iskustvima.

"Ljudi u Evropi ionako ne bi razumeli. Mnogo su nam pomogli, ali za njih smo samo izbeglice koje su pobegle iz nekog rata. Ne znaju detalje o tome šta je režim radio Sirijcima", navodi.

Kada je Asad pao 8. decembra 2024, Malek Mustafa je bio na putu kući. Tokom šest godina u Idlibu, rekao je, mnogo vremena je provodio maštajući o osveti šabihi koji su mu uništili život. Sada je trenutak došao.

"Kao pobednik, pomislio sam: ubiću prvog šabihu koga vidim golim rukama", rekao je Mustafa.

Ali kada je stigao u Tadamon dan nakon Asadovog pada, desilo se suprotno. Dok je prolazio kroz bombardovane ulice svog detinjstva, naleteo je na bivšeg borca režima.

"Prvo ga nisam prepoznao, ali kada sam prišao bliže, video sam da je to neko ko se od samog početka pridružio NDF-u. Pre nego što sam mogao išta da kažem, on je rekao: Dobrodošao, heroju, čestitam na pobedi u borbi!'", rekao je Mustafa.

Mustafa je na trenutak stao. Znao je da je Ahmed al-Šara, komandant pobunjenika i sada predsednik Sirije, naredio pobunjenicima da se svete pobornicima bivšeg režima koji se predaju. Dok je stajao tamo razmišljajući šta da uradi, dogodilo se nešto što nikada nije verovao da je moguće.

"Zagrlio me je, a ja sam uzvratio zagrljaj. Čak smo se poljubili u obraze. Znam da zvuči čudno, ali u tom trenutku, jednostavno sam osetio kako sav bes i želja za osvetom nestaju. Osetio sam mir", kaže Mustafa.

Njegova priča nije izuzetak. Po svemu sudeći, krv nije prolivena u Tadamonu nakon Asadovog pada. Bivši članovi NDF-a jednostavno su pobegli ili spustili oružje, a neki su viđeni kako skidaju portrete Asada. Pobunjenici su prikupili oružje bivših vojnika režima, ali su se pridržavali Šaraovih naredbi i uzdržali se od osvetničkih ubistava – na iznenađenje mnogih stanovnika.

"Očekivali smo da će nam upasti u kuće i pobiti nas. Ali to se nije dogodilo. Mnogi ljudi koji su ranije bili u NDF-u čak su ostali u kvartu. Ništa loše im se nije dogodilo", rekao je Hadi, 21-godišnji alavit, trgovac.

Ubrzo nakon oslobođenja, Mustafa i nekoliko njegovih aktivističkih prijatelja ponovo su pokrenuli rad Koordinacionog komiteta Tadamon, aktivističke mreže osnovane 2011. Mala jednosobna kuća služi kao njihova kancelarija. Na zidu je visila velika zastava sa logoom grupe - stisnuta pesnica u bojama zastave sirijske revolucije, koja je danas zvanična zastava Sirije.

Aktivisti dele hleb u kvartu, vode Facebook grupu koja je mnogim stanovnicima glavni izvor vesti i rade na seriji podkasta o istoriji i budućnosti Tadamona. Takođe blisko sarađuju sa lokalnim šefom novih opštinskih bezbednosnih snaga, koji je stari prijatelj iz ranih dana revolucije. Na podu je novinarka videla kutije sa nadzornim kamerama koje je grupa planirala da postavi po celom kvartu.

Do sada je, prema izveštajima medija, uhapšena samo šačica ljudi zbog sumnje da su učestvovali u masovnim zločinima u Tadamonu. Lokalni šef opštinskih bezbednosnih snaga nije dao tačan podatak, ali je priznao da je "to veoma mali broj u odnosu na zločine". Mustafa je rekao da je to razumljivo u prelaznom periodu.

"Da bismo postigli pravdu, prvo moramo da uklonimo haos, a to iziskuje vreme", rekao je.

Ali ne svi u Tadamonu su tako strpljivi. Mnogi stanovnici teško podnose očiglednu nekažnjivost bivših Asadovih pomagača. Najviše od svega, njihov bes je usmeren ka jednom čoveku: Fadiju Sakru.

Umesto da se suoči sa sudom zbog svoje uloge komandanta NDF-a, "Soko" je počeo da radi sa Šaraovom vladom. Prošlog februara, Sakr je posetio kvart uz pratnju bezbednosnih snaga, navodno kako bi pomogao vladi u pregovorima sa drugim bivšim lojalistima režima o predaji oružja. Sledećeg dana, stotine ljudi u Tadamonu izašle su na ulice da protestuju zbog Sakrove pojave. Nedelju dana kasnije, u čemu se činilo kao pokušaj smirivanja javnog besa, vlasti su uhapsile trojicu muškaraca optuženih za učešće u zločinima u kvartu.

Nakon anti-alavitskih masakara duž sirijske obale prošlog marta, vlada je osnovala takozvani komitet za civilni mir sa zvaničnim ciljem "jačanja nacionalnog jedinstva". Izvori upoznati sa aktivnostima komiteta rekli su da je Sakr pomogao vladi u razoružavanju bivših saradnika režima, obezbedio oslobađanje pripadnika vladinih bezbednosnih snaga koji su bili zarobljeni duž sirijske obale i iskoristio svoje kontakte sa bivšim režimskim ličnostima kako bi sklopio dogovore u ime nove vlade.

Prošlog juna, objavljeno je da je Sakr bio uključen u oslobađanje ranije pritvorenih bivših oficira režima. Kao odgovor na javni bes koji je usledio, vlada je održala konferenciju za novinare na kojoj je Hasan Soufan, član komiteta za civilni mir, rekao da oslobođeni oficiri nisu činili kršenja nad civilima i branio saradnju komiteta sa Sakrom.

"Razumemo bes i bol koji osećaju porodice šehida i žrtava. Ali u ovoj fazi civilnog mira, ponekad smo primorani da donosimo odluke kako bismo izbegli nove nasilne eksplozije i osigurali relativnu stabilnost neophodnu za narednu fazu", rekao je Soufan novinarima.

On je nagovestio da je bivši komandant NDF-a doprineo oslobađanju Damaska koordinacijom sa Šaraovim snagama i istakao Sakrov značaj u "rastavljanju čvorova, rešavanju problema i suočavanju sa opasnostima kojima je zemlja izložena". U tom trenutku, Soufan je nagovestio da ne postoje planovi za procesuiranje Sakra niti za oduzimanje njegove bezbednosne zaštite.

U izjavi za New York Times odmah nakon konferencije, sam Sakr je negirao odgovornost za masakr u Tadamonu, tvrdeći da je postavljen na čelo NDF-a tek nakon masakra prikazanog u video-snimku iz aprila 2013.

U Tadamonu, konferencija za novinare i Sakrova izjava samo su dodatno podstakli javni bes.

"Kad god se Fadi Sakr pojavi, to zapali ovaj kvart,“ rekao je prošlog avgusta lokalni šef opštinskih bezbednosnih snaga Abu Abdelrahman. Iako je pazio da otvoreno ne kritikuje dogovore vlade sa bivšim šefom NDF-a, takođe je rekao da, čak i ako je formalno postavljen na čelo milicije nakon ubistava iz aprila 2013, "masakri su se događali i nakon što je Fadi Sakr preuzeo komandu".

Nakon relativnog zatišja koje je usledilo posle Asadovog pada, bezbednosna situacija u Tadamonu se pogoršala otkako se pojavio Sakr, rekao je Abdelrahman. Nekoliko nedelja nakon konferencije za štampu, muškarac za koga se sumnjalo da je radio kao Sakrov telohranitelj ubijen je na ulici, a usledila su i brojna ubistva iz osvete protiv osumnjičenih bivših pripadnika NDF‑a.

"Žurimo i vršimo pritisak na vladu da kazni kriminalce", rekao je. Što više se to odugovlači, upozorio je, to mu je teže da odvrati meštane od osvete.

"Da li je zaista prirodno da osoba koja vidi ubicu svog brata ili silovatelja svoje sestre pravo ispred sebe – ne reaguje? Može biti strpljiv jednom, dvaput, više puta. Ali na kraju će reagovati", dodaje.

Danas u Tadamonu tinjaju sukobi među komšijama koji svakog trenutka mogu da prerastu u nasilje. U slepoj ulici blizu kuće Abu Mohameda, jedan stariji bračni par je govorio o svojim strepnjama. Kada je rat počeo, rekli su, njihova četiri sina su se pridružila NDF‑u iz straha, ali su ih sve ubile same režimske snage nakon sukoba sa nadređenima.

"Sada moramo da brinemo o svojim unucima", rekla je žena.

Otkako je Asad otišao, porodici stalno prete. Jednom im je grupa muškaraca upala u kuću i pocepala portrete sinova sa zida.

"Posle toga sam spalila sve portrete svojih sinova", rekla je starica, počevši da jeca. "Ljudi su ranije bili tako dobri prema meni. Pre 8. decembra komšije su me ljubile u čelo kad bi me videle. Zvali su me majkom šehida. Ali posle 8. decembra, niko više ne govori sa mnom", dodaje.

Kada je Abu Mohamedu čuo o susretu s tom ženom rekao je ogorčeno: "Suze kurve!".

Prema njemu i nekoliko drugih stanovnika, starica je prijavljivala svoje komšije vlastima i pljačkala domove onih koji su uhapšeni ili su pobegli.

"Video bih je s kolicima punim nameštaja kada bih ujutru izlazio iz kuće. Porodica je čak vodila i radnju u kojoj su prodavali plen. Niko nije smeo da pita odakle im", rekao je Abu Mohamed.

Šta će se desiti sa tom porodicom sada? Abu Mohamed je pokazao objavu na Fejsbuku koju je napisao njegov prijatelj, koji je u masakrima izgubio rođake.

"Zašto su još uvek u komšiluku? Zašto ih bezbednosne snage štite? Ako se naši šehidi ne smatraju delom revolucije […] moraćemo da delamo", stoji u objavi. Da ne bi bilo nikakve sumnje u to šta želi da postigne, čovek je u objavu uključio i punu adresu porodice.

"Ljudi nose osvetu u srcima. Lično još uvek verujem da će nam predsednik Šara doneti pravdu, jer je on jedan od nas. Ali ako ne uradi to, siguran sam da će se muškarci iz komšiluka za to pobrinuti", kaže Abu Muhamed.

(Telegraf.rs)