Evo zašto se ljudi guraju na vratima kada je autobus poluprazan

Vožnja prestoničkim javnim prevozom odslikava tužnu realnost u kojoj živimo

Ko se jutros probudio u Beogradu, a mora u gradski prevoz, imao se zašta i roditi. Da je ovo pomalo sarkastično, to najbolje iz iskustva znaju ljudi koji svakoga jutra dozu frustracije, ali i inspiracije, dobiju dok od tačke A do tačke B na posao putuju na primer devedesetpeticom, ali koriste i sve druge linije da stignu tamo i onde. Naravno, ne bi bilo fer ne pomenuti da ponekad, jako retko, u prevoz uđete i iz njega izađete normalni.

Preporučujemo

Ako OVAKVU odeću budete nosili na poslu, šefovi će vas obožavati!

Rešite ovaj TEST i saznajte da li ste PSIHOPATA, NARCIS ili ste spremni da GAZITE PREKO LEŠEVA!

Teško da se srećnicima mogu zvati oni koji ne poznaju sve čari stiskavca u perjanim jaknama, dahtanja u vrat, psovanja, svađanja, guranja laktovima, mrkih pogleda, promaje, validiranja i pokvarenih validatora, kontolora i komunalaca, muzikanata sa šeširima i majki s bebama koje traže sitniš za mleko. Oni verovatno i jesu srećni, ali i siromašniji za bogatstvo utisaka i promišljanja u svakodnevnom filmu na točkovima, društvu u malom.

Dok se ustajanje starijima i manje otpornima na inerciju pripisuje kućnom vaspitanju, možda tome može da se pripiše i sedenje na unutrašnjem sedištu dok ono do prozora zvrji prazno. Ako vam sve to zvuči poznato, onda ste i vi primetili fenomen kojim smo mi u redakciji rešili da se pozabavimo: stajači na vratima, koji tu ostaju čak kad je autobus poluprazan, zbog kojih ste verovatno nekad morali da propustite stanicu.

U želji da saznamo više o ovom fenomenu i da vidimo šta on govori o nama kao društvu i kao ljudima konsultovali smo se sa stručnjacima - psihologom i sociologom.

Budući da prvi nije imao zvaničan stav, njegovo mišljenje je da su ljudi previše intovertni i okrenuti sebi, a da se ljudi koji pate od psihičkih problema ili uopšte ne koriste javni prevoz ili, ukoliko u njega i uđu, obično su negde u sredini gde im je najsigurnije, kraj šipke da bi se pridržali. Takođe, potencijalni stajači na vratima mogli biti i egzibicionisti, oni koji vole da ih svi primete, ali i zaštitnici, koji se osećaju korisno kad pomognu nekoj baki da uđe u autobus ili da iz njega izađe...

A onda smo pozvali kulturologa prof. Ratka Božovića, koji je bio raspoložen da se pozabavi ovim fenomenom.

- Iako je stvar više psihološke prirode, smatram da je suština takvog ponašanja i upornog stajanja pored vrata nedostatak empatije. Ljudi ne vode računa za drugog, "važno mi je da ja uđem, da ja izađem". Ljudi su zabrinuti, tranzicione ljude ne određuje sloboda. Takvo ponašanje u tim segmentima predstavlja paradigmu odnosa u zajednici. Više nema osmeha. Ljudi u takvim situacijama reaguju po spontanosti, u njima dominira instinktivna sfera. Slično kao i kada se parkiraju, "važno je da se ja parkiram", pa zauzme dva parkinga, tako i u prevozu, "da ja uđem, da ja budem pored vrata - kaže profesor Božović i dodaje da se na tim i takvim primerima može zaključiti mnogo o stanju u zajednici u kojoj živimo, ali i o tome u kakvom su stanju pojedinci u njoj.

I objašnjanje kulturologa Božovića zaista plastično i suštinski opisuje smer u kom putuje autobus našeg društva.

Primera pomenutih kadrova iz prevoza je mnogo, a mi smo odlučili da malo opustimo atmosferu i pokušali da napravimo našu laičku tipologiju stajača.

Stajač broj 1: Čovek koji nema kartu, švercer. Možda je i ima, ali nije je validirao pa mu stajanje u zoni pored vrata omogućava brzo otkucavanje bus-plusa ili hitno evakuisanje iz vozila kad uđe kontrola.

Stajač broj 2. Čovek koji ne zna na kojoj stanici treba da siđe, što se ne odnosi na ljude iz unutrašnjosti, već na sve one koji liniju ne koriste često. Obično stoje tik uz prednja vrata, pored kabine vozača, za svaki slučaj.

Stajač broj 3: On pati od anksioznosti i po pravilu mora da bude kraj vrata kako bi u napadu panike brzo našao otvor za bekstvo. Zaći u srednji deo autobusa je rizik jer šta ako počne da se guši, ako se zapali autobus ili se jednostavno razdvoji harmonika?

Stajač broj 4. Flegmatik ili zanesenjak, čovek koji zna kuda je pošao, ali način na koji stiže do cilja nema mnogo veze sa njegovim interesovanjima. On preslušava poslednji album svog omiljenog benda i zapravo se nalazi na nekoj drugoj lokaciji, u nekom drugom gradu ili svom paralelnom univerzumu.

Stajač broj 5: Njemu ili njoj je auto na popravci. Užas, užas! Samo danas, samo danas. Oni ne zaslužuju da se mešaju sa običnim svetom. Oni su tu zalutali i prevrću očima. I cokću u paru najjeftnijih iz arsenala najskupljih cipela.

Ukoliko vi imate neko svoje lično zapažanje, predstavite nam ga u komentaru.

(Telegraf.rs)