Resonance: A Plague Tale Legacy recenzija: Asobo je promenio serijal, a Sophia je bila pravi izbor
Kada je A Plague Tale: Requiem završio priču Amicije i Huga, bilo je teško zamisliti šta bi Asobo Studio uopšte mogao da uradi sa ovim serijalom. Njegov najjači adut bio je upravo odnos između njih dvoje, a njihova priča dobila je završnicu posle koje bi nastavak u istom pravcu delovao kao nepotrebno razvlačenje. Zato je izbor Sophie za glavnu junakinju Resonance: A Plague Tale Legacy mnogo važniji nego što na prvi pogled izgleda.
Sophia je lik koji smo upoznali u Requiemu, ali ovde je gotovo sve oko nje novo. Radnja je smeštena 15 godina pre događaja iz Requiema i vodi je na misteriozno ostrvo povezano sa minojskom civilizacijom, gde pokušava da sazna više o sopstvenoj prošlosti. Asobo je time dobio priliku da promeni i mesto radnje i ton i način na koji se igra. Umesto još jednog putovanja kroz ratom razorenu Francusku, pred nama je avantura po ostrvu punom drevnih ruševina, podzemnih prolaza i ostataka sveta koji je postojao hiljadama godina pre Sophije.
Preporučujemo
Skupili su milijardu dolara, igru razvijaju 12 godina, a sada opet kasni: Krivac je, navodno, GTA 6
Veliko jezero se povuklo, iz vode izronio grob sa prezimenom Vučinić i brojem 1913: Vidi se i nečija ograda
Najveća promena ipak nije u pejzažu. Promenila se sama igra.
Amicia je morala da bude oprezna jer nije bila ratnik. Sophia jeste. Ona nosi mač, koristi bodež, ume da parira napadima, izbegava udarce i može da koristi kuku sa sajlom kako bi pomerala neprijatelje i koristila okolinu u svoju korist. Asobo je praktično uzeo osnovu prethodnih igara i okrenuo je naglavačke. Tamo gde smo ranije uglavnom tražili način da prođemo pored opasnosti, sada mnogo češće pokušavamo da pronađemo najbolji način da je savladamo.
I upravo zbog toga Resonance u početku deluje kao čudna A Plague Tale igra.
A onda počne da funkcioniše.
Sophia nije Amicia, i igra to razume
Najveća greška koju je Asobo mogao da napravi bila bi da Sophiju pretvori u Amiciju sa drugim imenom. To se, srećom, nije dogodilo.
Sophia je fizički sposobnija i mnogo samouverenija u opasnim situacijama. Njena priča je drugačija, njena prošlost je drugačija, a zbog toga je drugačiji i način na koji se krećete kroz svet. Borba je od početka mnogo direktnija. Sophia može da blokira i parira, a uspešni pariji postepeno otvaraju protivnike za snažnije napade. Bodež se koristi za snažne završne udarce, dok udarci nogom mogu da poremete protivničku odbranu.
Ono što mi se posebno dopada jeste da borba nije napravljena kao jednostavno pritiskanje dugmadi dok neprijatelji nestaju sa ekrana. Sophia jeste snažna, ali je i dalje ranjiva. Asobo je namerno napravio sistem u kojem se brzo ubija, ali se brzo i gine, pa broj protivnika često predstavlja veći problem od pojedinačne snage svakog od njih. Studio je kao jednu od glavnih inspiracija naveo Ghost of Tsushima, što se oseća u važnosti pariranja i čitanja protivničkih napada.
Kada uhvatite ritam, borba ume da bude veoma zadovoljavajuća. Sačekate napad, pravilno reagujete, otvorite protivnika i nastavite napad. Kuka sa sajlom zatim postaje koristan alat za kontrolu prostora. Možete privući protivnika sebi, pomeriti ga iz grupe ili iskoristiti okolinu. To je posebno dobro kada se borba odvija na prostoru sa liticama, platformama ili drugim opasnim delovima okruženja.
Ipak, sistem nije dovoljno kompleksan da bi mogao sam da nosi celu igru. Posle određenog vremena postaje jasno da se veliki deo borbi oslanja na iste osnovne principe. Naučite kako protivnici najavljuju napade, naučite kada treba parirati, kada izbeći udarac i kada iskoristiti kuku, a zatim to ponavljate u različitim kombinacijama. Dodatne sposobnosti i unapređenja daju borbi više prostora, ali ne menjaju njenu osnovu.
To nije katastrofalna mana jer Resonance nikada ni ne pokušava da bude čista borilačka igra. Borba je ovde deo šire avanture.
I to je verovatno najbolja odluka koju je Asobo mogao da donese.
Ostrvo je najveća zvezda igre
Minotaurovo ostrvo nema mnogo zajedničkog sa Francuskom iz prethodne dve igre, i upravo zato deluje osvežavajuće. More, kamen, sunce, vegetacija i ogromne ruševine stvaraju potpuno drugačiju atmosferu. Kada prvi put izađete na otvoren prostor, teško je ne zastati na trenutak i pogledati šta se nalazi oko vas.
Asobo je posebno dobro iskoristio razliku između onoga što se vidi na površini i onoga što se nalazi ispod nje. Ostrvo može da deluje gotovo idilično, a nekoliko minuta kasnije nađete se u mračnom podzemnom kompleksu sa tragovima drevnog rituala i nečega što očigledno nije trebalo da bude probuđeno.
Ta promena je važna i zbog priče. Sophia ne dolazi na ostrvo samo da bi rešila još jednu misteriju. Što dublje ulazi u njegove ruševine, sve više otkriva da je njena sopstvena prošlost povezana sa onim što se tamo dogodilo. Igra se tako postepeno pretvara iz avanture o potrazi za blagom u nešto mnogo ličnije.
Svet je pritom linearan, ali nije potpuno zatvoren. Glavni pravac je uglavnom jasan, dok se sa strane nalaze skrivene prostorije, kolekcionarski predmeti i dodatne informacije o svetu. To je dobar pristup za ovu vrstu igre jer nema potrebe da se ogromna površina veštački puni aktivnostima. Asobo vas vodi kroz pažljivo dizajnirane oblasti i uglavnom zna koliko dugo treba da ostanete u svakoj od njih.
Vizuelno je ovo najambicioznija verzija A Plague Tale do sada. Lica likova imaju mnogo izražajnije animacije, osvetljenje je odlično, a kontrast između toplog mediteranskog pejzaža i hladnih, zatvorenih prostora daje igri vrlo lep vizuelni ritam. Zvanična verzija za PlayStation 5 podržava i PS5 Pro Enhanced funkcije.
Zagonetke su sada mnogo važniji deo igre
Ako ste prethodne A Plague Tale igre pamtili prvenstveno po stealth sekcijama, ovde ćete morati da promenite očekivanja. Resonance mnogo više vremena provodi rešavajući probleme koje vam postavlja okruženje.
Najvažniji alat je Minojska sfera, predmet koji omogućava Sophiji da manipuliše svetlošću. Zagonetke se često zasnivaju na usmeravanju svetlosnih zraka, korišćenju refleksija i pronalaženju načina da se određeni mehanizmi aktiviraju. To je mehanika koja ima smisla unutar sveta igre, jer se drevna tehnologija i arhitektura ostrva oslanjaju upravo na svetlost.
Najbolje zagonetke ne daju vam odmah do znanja šta treba da uradite. Morate prvo da pročitate prostor. Pogledate gde svetlost pada, gde postoji površina koja može da je odbije, šta se nalazi iza zatvorenih vrata i na koji način možete da promenite položaj izvora svetlosti. Kada shvatite rešenje, uglavnom imate osećaj da ste ga sami pronašli.
Igra pritom ima dovoljno pomoći da vas ne ostavi zaglavljene. Sophia ima dnevnik koji čuva informacije koje pronalazi tokom avanture, a svet je dizajniran tako da tragovi uglavnom vode ka rešenju bez potrebe za nasumičnim isprobavanjem.
Problem je što zagonetke nisu uvek na istom nivou. Neke su odlične i prirodno proizlaze iz prostora, dok druge deluju kao prepreka koju morate rešiti pre nego što igra može da vas odvede u sledeću scenu. Kako kampanja odmiče, počinje da se primećuje obrazac po kojem već možete da pretpostavite šta će igra tražiti od vas.
Ipak, ovo je značajno poboljšanje u odnosu na situaciju u kojoj bi Resonance bio samo niz borbenih sekvenci.
Dve epohe, jedna priča
Najzanimljivija ideja u Resonance dolazi iz načina na koji povezuje Sophijino vreme sa drevnom Minojskom epohom.
Sophia počinje da doživljava vizije i flashbackove u kojima vidi svet kroz oči Tezeja, legendarnog junaka koji je živeo više od 2.000 godina pre nje. U tim delovima ne gledamo samo tuđu prošlost. Tezejeva priča postaje deo Sophijine, a događaji iz jednog perioda počinju da utiču na način na koji razumemo drugi.
To je vrlo dobra struktura za igru koja se zove Resonance.
Te dve priče ne postoje jedna pored druge samo zato da bi Asobo mogao da ubaci još jednu vremensku liniju. Njihova povezanost je deo misterije. Kako Sophia napreduje, počinje da shvata da ono što vidi u prošlosti ima veze sa onim što se događa njoj.
Tu se A Plague Tale ponovo prepoznaje.
Macula, nosioci i čitava mitologija serijala dobijaju novi kontekst, ali igra ne pokušava da prepriča događaje iz Innocencea i Requiema. Ona se vraća mnogo dalje u prošlost i pokušava da objasni deo sveta koji je do sada bio samo nagovešten.
To je rizičan potez jer lako može da pretvori priču u gomilu mitoloških objašnjenja. Srećom, Sophia ostaje u centru svega.
Njena potraga za odgovorima je važnija od samog objašnjavanja sveta. Ostrvo i njegova istorija postoje da bi se promenila ona, a ne obrnuto.
Zbog toga je Sophia mnogo bolja protagonistkinja nego što je bilo ko mogao da očekuje kada se prvi put pojavila kao sporedni lik.
I dalje je ovo A Plague Tale
Najveća promena u Resonance lako može da zavara igrača. Nema istog oslanjanja na pacove kao ranije, nema Amicije i Huga, a borba zauzima mnogo više prostora.
Ipak, igra nije pobegla od svog porekla.
Macula je i dalje važna za priču, natprirodne pojave su i dalje povezane sa mitologijom sveta, a osećaj da se iza istorijskih događaja krije nešto mnogo veće ostaje prisutan kroz celu kampanju. Asobo je samo odlučio da taj svet pokaže iz druge perspektive.
Čak se i stealth vraća, samo više nije jedini način na koji se igrač može nositi sa problemom. Sophia može da bira trenutak napada, koristi okolinu, privlači neprijatelje kukom i pokušava da eliminiše opasnost pre nego što se borba potpuno razvije. Zvanični opis igre i dalje naglašava prikradanje, nadmudrivanje protivnika i korišćenje okruženja, što pokazuje da Asobo nije potpuno napustio prethodni pristup.
To je dobra mera. Da je igra u potpunosti postala akciona avantura bez ikakvog osećaja ranijih delova, izgubila bi deo identiteta. Ovako se oseća kao promena pravca, a ne kao potpuno nova franšiza sa A Plague Tale nalepnicom.
Muzika i zvuk ponovo nose veliki deo atmosfere
Olivier Derivière se vraća kao kompozitor nakon rada na prethodnim igrama serijala, ali je muzika ovde morala da zvuči drugačije. Minojski svet tražio je drugačiju paletu zvukova, a rezultat je soundtrack koji se više oslanja na mediteranski i drevni karakter ostrva.
Asobo je zajedno sa audio timom dosta pažnje posvetio i samom prostoru. Kamen, metal, voda, vetar, koraci i mehanizmi imaju različite zvučne karakteristike, pa podzemni delovi ostrva često deluju mnogo življe upravo zahvaljujući zvuku. Derivière je za svoj rad na igri potvrdio da je muzika nastala kao deo šireg pokušaja da Minojski svet zvuči autentično, ali i dovoljno misteriozno da odgovara natprirodnoj priči.
To se najbolje oseća kada muzika utihne.
Resonance ume da ostavi prostor zvucima okruženja, a zatim da muziku uvede tek kada se situacija promeni. Zbog toga pojedini prolazi kroz podzemne delove ostrva imaju više atmosfere nego neke veće borbene sekvence.
Najveća slabost je to što se igra ponekad previše oslanja na isti recept
Sve što Resonance radi dobro ima i svoju granicu.
Borba je dobra, ali se njena osnovna struktura brzo nauči. Zagonetke su zanimljive, ali se njihove ideje ponavljaju. Istraživanje je prijatno, ali je prostor dovoljno linearan da uglavnom znate gde igra želi da vas odvede.
Zbog toga igra nema onu vrstu mehaničke dubine zbog koje biste je pokrenuli ponovo čim završite kampanju.
To joj, međutim, nije ni cilj.
Resonance funkcioniše kao linearna avantura koja želi da vas povede kroz jednu priču, a zatim da vas pusti. Nema potrebe da svaka igra ima sistem napravljen za stotine sati. Ovde je važnije da borba, istraživanje i zagonetke dovoljno dobro menjaju ritam da kampanja ne postane zamorna.
I uglavnom uspevaju u tome.
Povremeno ćete pomisliti da ste istu vrstu zagonetke već rešavali pre pola sata. Povremeno će kamera tokom borbe zakomplikovati situaciju. Ponekad će neprijatelji delovati kao da postoje samo zato da biste ponovili naučeni obrazac.
Ali nijedna od tih stvari nije dovoljno ozbiljna da pokvari celinu.
Presuda
Resonance: A Plague Tale Legacy je zanimljiv upravo zato što nije pokušao da bude sledeća Amicijina avantura.
Asobo je imao mnogo lakši put. Mogao je da uzme poznatu formulu, promeni lokaciju i napravi još jednu priču unutar sveta koji je već imao publiku. Umesto toga, studio je napravio prequel sa novom protagonistkinjom, potpuno drugačijim ritmom i mnogo većim oslanjanjem na borbu i zagonetke.
To je promena koja neće svima odgovarati.
Ako vam je najbolji deo A Plague Tale bio osećaj nemoći, skrivanje i stalna pretnja koja dolazi iz mraka, Resonance će vam verovatno nedostajati. Ako vam je, međutim, bilo zanimljivo da saznate više o poreklu Macule i svetu koji stoji iza događaja prethodnih igara, ovde ćete dobiti jednu od najzanimljivijih priča u serijalu.
Sophia je pritom iznenađujuće dobar izbor. Ima dovoljno sopstvenog karaktera da ne deluje kao zamena za Amiciju, a njene sposobnosti daju opravdanje promenama u gameplayu. Borba sa mačem i bodežom, pariranje, kuka sa sajlom i korišćenje okruženja stvaraju drugačiji ritam, dok minojske zagonetke i manipulacija svetlošću daju igri još jedan sloj.
Najbolji delovi Resonancea dolaze kada se sve to spoji. Kada istražujete ruševinu, pronađete način da rešite zagonetku, otvorite novi prolaz i zatim shvatite da vas iza njega čeka situacija u kojoj morate da koristite sve što ste upravo naučili. Tada igra deluje kao celina, a ne kao niz odvojenih sistema.
Nije savršena. Borba bi mogla da bude dublja, neke zagonetke se ponavljaju, a kamera ume da zasmeta kada se na ekranu nađe više protivnika. Ipak, Asobo je uspeo ono što je u ovakvom nastavku najteže: promenio je serijal dovoljno da nova igra ima razlog da postoji, a nije ga promenio toliko da više ne prepoznajemo šta igramo.
Resonance: A Plague Tale Legacy je zato mnogo više od spinoffa o Sophiji. To je dokaz da A Plague Tale može da nastavi da se razvija i kada se priča njegovih prvih junaka završi.
A ako je ovo pravac u kojem Asobo želi da vodi serijal, onda je napravio veoma dobar prvi korak.
Ocena: 8,5/10
*Kod za recenziju nam je dostavio Focus Entertainment
(Telegraf.rs)
Vesti u fokusu
Ovo su najbolje zemlje za sve koji žele da emigriraju: Među najgorima je i jedna u kojoj radi veliki broj Srba
Pomenut Žan-Klod Van Dam i honorar, oglasili se organizatori festivala u Nišu: "Došao je..."
I zvanično: Predstavljen novi Tragač u kvizu "Superpotera", zna se i kada će debitovati na RTS -u
TEST LIČNOSTI: Izaberite jednu od 4 ptice i otkrijte vaše najveće vrline, ali i manu koju teško priznajete
TELA ŽRTAVA I UBICE JOŠ NISU ODNETA: Prvi snimci kuće smrti u Velikom Gradištu, uviđaj traje već 7 sati
Video: ITHS-ITS-FSU učenici, studenti i alumnisti upoznali AgiBot robote koji će postati deo nastave
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
MUP IZDAO HITNO UPOZORENJE! Građani Srbije na meti teških PREVARA: "Ako vam ovo kažu, odmah zovite policiju"
Luka (38) otišao u Hitnu s bolom u grudima i pritiskom 200, pa umro u ČEKAONICI! Molio lekare u Hrvatskoj da ga prime, a oni mu rekli: "OPET SI DOŠAO"
(FOTO) AUTOMOBIL SLETEO SA PUTA, ZAPALIO SE, OSOBA IZGORELA U NJEMU! Užasni detalji nesreće kod Rume: Na licu mesta stravičan prizor
