Šokantna tvrdnja grčkog istoričara: Dušan Silni nudio svoju ćerku turskom emiru Orhanu?!
Istoriji nije poznato da je car Dušan imao kćer, istorija barata činjenicama a spekulisanje se uvek naglašava. No to ne može ni da isključi, a vest koju donosi vizantijski istoričar Nićifor Grigora, kao i jedna freska u Dečanima, možda tome idu u prilog
Prvi dodir srpske srednjovekovne države s Turcima treba smestiti u 1312. godinu, za kraljevanja Stefana Uroša II Milutina, koji je romejskom caru Androniku II poslao odred snage 2.000 ljudi da na čelu s velikim vojvodom Novakom Grebostrekom pomogne u likvidaciji jednog turskog odeljenja koje je pod vođstvom nekog Halila „zaselo na Galipolju” i odatle pljačkalo okolne krajeve.
Preporučujemo
Od crkve do džamije: Rusi 1350. daju novac za obnovu Aja Sofije, Grci njime unajme turske čete
U zadužbini cara Dušana kod Prizrena zamonašen prvi iskušenik posle 15 godina: U martovskom pogromu ovaj manastir je potpuno uništen (FOTO)
Grebostrekov odred je svoj zadatak uspešno izvršio, a iz zahvalnosti prema Srbima Andronik je Hilandaru za metoh poklonio selo Kucovo, u današnjoj Egejskoj Makedoniji, nedaleko od samog Atosa. Grebostrek je potom prešao, po svemu sudeći, na tlo Male Azije, gde se narednih godinu dana uspešno tukao s Turcima.
Ipak, generalno gledano, za naše obračune s Turcima u 14. veku, posebno s Osmanlijama (ovi Halilovi nisu bili Osmanlije), ne može se reći da su bili naročito uspešni. Štaviše, slobodno se može kazati da su maloazijske horde za nas predstavljale veliki problem sve to vreme.
Nedavno, kada smo pisali o tome kako su Rusi oko 1350. Grcima dali novac za obnovu Aja Sofije a ovi ga iskoristili za plaćanje turskih najamnika, dotakli smo se Bitke kod Dimotike 1352. u kojoj je turski odred snage 10.000 konjanika pod komandom Sulejmana, Orhanovog sina a Osmanovog unuka, do nogu potukao oko 6.000 srpskih oklopnika.
Dušan je taj odred, predvođen velikim vojvodom Gradislavom Borilovićem, poslao da interveniše u vizantijskom građanskom ratu na strani Jovana V Paleologa a protiv Jovana VI Kantakuzina; tako je ovaj sukob Srba i Turaka posredno bio uslovljen Kantakuzinovim najmljenjem Osmanlija sa kojima je imao polusavezničke odnose, jer Orhan mu je bio zet, za Orhana mu je bila udata kćer Teodora.
Naravno, i pre ovoga smo imali okršaje s Turcima na evropskom tlu, Bitka kod Stefanijane, između Soluna i Hristopolja, maja 1344., kada je naše oklopnike poslate u poteru za Osmanlijama predvodio vojvoda Preljub, posebno se izdvaja (i ona je bila posledica našeg mešanja u vizantijski građanski rat, i ona je izgubljena); ali ovo kod Dimotike bila je prva bitka većeg obima.
Varvarin Orhan
Da je tada izvojevana pobeda, pod Turke možda ne bismo ni pali, jer bi njihovo prisustvo na tlu Trakije bilo eliminisano: da li trajno ili privremeno, nikada nećemo saznati. Ali to što je kod Dimotike ishod po nas bio porazan, važno je zbog događaja koji su usledili, jer su prisno povezani s metodom osmanlijskog širenja po Balkanu.
Naime, pre toga je Kantakuzin Orhanu predao manju tvrđavu Cimpe na Galipolju, da im bude uporište dok traje najam njihovih trupa. Nisu je odmah vratili, pa je Sulejmanu poslužila kao baza iz koje je, posle razornog zemljotresa 1354., jednom smelom i odlučnom, munjevitom reakcijom, zaposeo razrušeni grad Galipolj, iz kojeg su stanovnici izbegli.
Orhan ga odmah naselio maloazijskim Turcima i odbio novac koji mu je Kantakuzin nudio u zamenu za povlačenje, rekavši da ne može napustiti ono što nije zauzeo osvajanjem već dobio od „Alaha na poklon”. Tako su s jedne manje odskočne daske, tvrđave Cimpe, prešli su na veću odskočnu dasku, grad i tvrđavu Galipolj.
Posle Dimotike, a naročito Galipolja, Dušanu je postalo jasno da se radi o prvorazrednoj pretnji. Ranije, neposredno neugrožen njihovim nadiranjem i širenjem po severozapadu Male Azije, on toga verovatno nije, niti je mogao bio svestan. Dokaz toga mogla bi biti vest o carevom poslanstvu emiru Orhanu, koju donosi slavni vizantijski istoričar Nićifor Grigora (oko 1295—1360).
Poslanstvo se obično datira u 1351. godinu, a Grigora o njemu piše:
„Malo pre toga vladar Tribala (Srba; prim. nov.) poslao je poslanstvo, tražeći da bračnom zajednicom poveže svoju kćer sa jednim od sinova Orhana, da bi, pošto rodbinska veza učvrsti međusobne sporazume, veća sigurnost bila pružena tribalskoj zemlji.
Jer, tako se ovaj varvarin Orhan uzdigao snagom, da je ne samo slobodno pljačkao Makedoniju i Trakiju i u Trakiji Romeje i Mize [Bugare], nego dugo i Tribalima zadavao veliki strah, šaljući na njihovu zemlju neprijateljsku vojsku i kad god bi hteo odatle dovlačeći veliki plen.
Varvarin, primivši radosno ovo poslanstvo, poslao je potvrdu ugovora kao i poslanike da potvrde brak. Pošto je njima, kada su se vraćali sa tribalskim poslanicima i velikim darovima negde oko prolaza Rodosa zasedu postavio zet carev po kćeri, sin grofa koji je nekada vladao Etolcima i Akarnacima njihove darove je na najdrskiji način zaplenio, jedne od poslanika je brzo ubio a druge je žive zarobio.”
Grigora verovatno preteruje kada govori o ugroženosti srpskih zemalja osmanlijskim napadajima; bilo je pljačkaških ekspedicija koje su dobacivale do nas, ali teško da se radilo o nekoj velikoj ugroženosti, što implicira Grigora. To, ipak, ne znači da vest o poslanstvu nije istinita, iako je neki istoričari odbacuju na temelju toga, što istoriji nije poznato da je Dušan imao kćer.
Sima Ćirković i Božidar Ferjančić, srpski istoričari i akademici SANU, u komentaru na svoj prevod ove Grigorine vesti, u VI tomu zbirke „Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije” — posvećenom Georgiju Ostrogorskog, srpskom vizantologu ruskog porekla, osnivaču Vizantološkog instituta SANU i jednom od najznačajnih imena svetske vizantologije 20. veka, o 10. godišnjici njegove smrti — kažu:
(zbog potreba ovog teksta i preglednosti, izostavili smo sitne reference na druge delove zbirke; izostavili smo takođe i izvore koje naša dva akademika navode, umesto kojih smo u uglaste zagrade smestili samo imena autora tih izvora, u originalnim oblicima, bez transkripcije)
Ko je zagonentna figura u Dečanima?
„Zanimljivo je da jedino Nićifor Grigora govori o poslanstvu Stefana Dušana na dvor osmanskog gospodara Orhana koje je nudilo rodbinsku vezu između dve vladarske porodice. Sam Jovan Kantakuzin o tome ne daje nikakve podatke. Još je [Флори́нский] registrovao ove podatke, datirajući ih u 1351. godinu. [...]
Na osnovu ovih podataka [Флори́нский] je upozoravao da su pogrešne ocene da je Stefan Dušan bio svestan velike opasnosti sa Istoka i da je zato pokušavao da organizuje borbu ugroženih hrišćanskih sila protiv Osmanlija. On naglašava da takva svest nije postojala kod srpskog cara, koji je i sam hteo da koristi Osmanlije u borbi protiv Vizantije, ali mu to nije uspelo.
Slična domišljanja iznosi i [Ангелов] koji naglašava da teritorija Dušanove države još nije bila neposredno ugrožena od Osmanlija. Opasnost od njih je dobro uočio Jovan Aleksandar (bugarski car od 1331. do 1371.; prim. nov.), čije su zemlje već napadali Turci.
[Soulis] smatra da su ove vesti verodostojne, jer su pregovori Stefana Dušana sa Turcima bili sasvim u duhu vremena, kada savez sa nevernicima nije smatran kao nešto sramno i grešno. U novije vreme [Matschke] samo naglašava da se Vizantija našla u opasnosti zbog mogućnosti saveza između Srba i Osmanlija.
Prihvatanje vesti Nićifora Grigore u koje nema razloga sumnjati ([Purković] ih je odlučno odbacivao, napomenuvši da Stefan Dušan nije imao ženske dece), nameće pitanje broja dece Stefana Dušana i žene mu Jelene.
Na jugozapadnom zidu naosa crkve u Dečanima sačuvana je freska sa portretima porodice kralja Stefana Dušana, nastala svakako pre kraja 1345. (zato što je aprila 1346. krunisan za cara; prim. nov.) Pored samog kralja, njegove supruge Jelene i sina Uroša, ovde je pretstavljena i jedna mlađa osoba nešto viša od mladog Uroša, jedina bez krune na glavi, iznad koje je natpis potpuno uništen. [...]
Ova zagonetna figura kraljevske porodice odavno je uočena, pa su činjeni pokušaji da se utvrdi o kojoj ličnosti se radi. Među iznetim pretpostavkama izrečeno je i to da bi moglo da se radi o imenom nepoznatoj kćeri Stefana Dušana. [...]
[Todić] ne prihvata takvu pretpostavku, obrazlažući to tumačenjem da se kraljevske kćeri ne slikaju u prvoj zoni među stojećim figurama, već samo u okviru šire kompozicije ili loze Nemanjića.
Istovremeno se javilo i tumačenje da je ovde pretstavljen Dušanov polubrat Simeon — Siniša. [...] M. Purković je želeo da otkrije još neke dokaze da je u pitanju Simeon — Siniša. Upozorio je na povelju od 8. marta 1350. godine u kojoj se naglašava da Stefan Dušan i supruga mu Jelena nisu bili mnogočedni, kao i na povelju manastiru sv. Nikole u Dobrušti gde se konstatuje da je Uroš jedinorodni sin Stefana Dušana.
Na osnovu toga [Purković] zaključuje da su Stefan Dušan i Jelena imali samo jedno dete sina Uroša, pa da je na fresci u Dečanima pretstavljen Simeon Paleolog. Bez obzira na iznete dileme oko nepoznatog člana Dušanove porodice naslikanog u Dečanima, a time i oko broja dece srpskog kralja i cara, ne treba sumnjati u verodostojnost podataka Nićifora Grigore.
Ko su Orhanovi sinovi?
Vesti iz povelja, na koje je obratio pažnju M. Purković, ne isključuju mogućnost da je Stefan Dušan imao i zakonitu kćer koju je nudio Orhanu. Dakle, srpski car je i pored postojanja dvoje dece mogao da se žali da ne ostavlja brojan porod, pa i da Uroša naziva jednorodnim sinom.”
Mi bismo, imajući u vidu jednu pojavu tradicionalističke i patrijarhalne prošlosti srpskog naroda, mogli postaviti pitanje: da li je tada žensko dete zaista bilo tretirano kao takvo, ili je dete u dinastičkom smislu pre svega bilo ono muškog pola? Danas je to „pošalica”, ali možda su ljudi nekada bukvalno imali „troje dece i dve ćerke”. Uostalom, o ženskoj deci Nemanjića ionako se malo zna.
Da nije došlo do uništenja Dušanove zadužbine, grandioznog manastira Svetih arhangela kod Prizrena čijem katolikonu nije bilo „ravnog pod Suncem”, spora možda ne bi ni bilo, možda bismo znali, a ne nagađali ili pretpostavljali, da je „Stefan u Hristu Bogu blagoverni car svem Srbljem i Grkom, i stranama bugarskim, i celome Zapadu, Pomorju, Frugiji i Arbaniji” imao kćer.
Mada nismo ubeđeni da bi svoje jedino žensko dete iskoristio na takav način i udao za turskog emira, umesto za nekog bitnijeg i uglednijeg hrišćanskog suseda, naš veoma skromni doprinos ovoj debati, koju svakako ostavljamo istoričarima, moglo bi biti ukazivanje na dokazanu Dušanovu sklonost, za srpsku srednjovekovnu tradiciju, neuobičajenoj ikonografiji.
Mislimo tu na predmete pronađene u Svetim arhangelima: beli mramorni poklopac Dušanovog sargakofaga na kojem je bio visoki reljef sa likom cara, od kojeg su bila sačuvana tri fragmenta; te carevu mramornu statuu u prirodnoj veličini na kojoj je prikazan kao ktitor sa skiptrom u desnici a darovnicom u levici, po pisanju Radoslava Grujića, istoričara i teologa koji je 1927. u ruševinama ove svetinje otkrio carev grob.
I jedno i drugo svojstveno je zapadnoj tradiciji a kod nas jedinstveno; nijedan Nemanjić sem njega nije tako sahranjen. Ako se gleda s te strane, možda ne bi trebalo da iznenađuje to, što je na fresci u Dečanima njegova kćer oslikana u „prvoj zoni među stojećim figurama”, na mestu koje odstupa od onovremene norme; pod uslovom, naravno, da je to kćer.
Što se tiče emirovog toplog prijema navodnog srpskog poslanstva, Ćirković i Ferjančić to objašnjavaju približavanjem Osmanlija i Đenovljana, koji su bili neprijatelji Kantakuzina i njegovih saveznika Mletaka, što je bitno poremetilo odnose vizantijskog cara i emira, koji je onda počeo da traži druge saveznike.
Ćirković i Ferjančić napominju i da je napad na Orhanove izaslanike, u režiji despota Nićifora Anđela, drugog zeta Kantakuzinovog, sigurno njihove odnose dodatno pogoršao, zbog čega je Orhan slao pljačkaške horde na Trakiju i okolinu Carigrada. No posle toga više nema pomena pregovora Dušana i Orhana, sa kojim je Kantakuzin odmah 1352. obnovio prijateljstvo, „što svedoči o njegovoj diplomatskoj veštini”.
Pre nego što zaključimo, razjasnimo ukratko ko su ti Orhanovi sinovi za koje je Dušan navodno mislio da veže svoju kćer: Sulejman, najstariji, koji je zaposeo Galipolj posle zemljotresa i koji bi nasledio oca da 1357. nije umro od posledica pada s konja tokom lova; i — nećete verovati — Murat, prvi osmanlijski sultan, kojem je glave na Kosovu polju došao vitez Miloš Obilić.
(P. L.)
Povezane vesti
Spustio je kameru 93 metra ispod "večnog" leda Antarktika: Ostao je bez teksta kad je stigao do dna
Iguman Sava Janjić sa Makovcem o zaštiti srpske crkvene baštine na KiM
"Ja nisam čovek, ja sam vuk": Kako je govorio car Dušan Silni
Dan sećanja na vladavinu Dušana Silnog
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
(FOTO) Žena dovezla MRTVACA u banku da joj potpiše papire za kredit! Gurala mu olovku u ruke, na šalteru je sumnjičavo gledali: "Malo vam je UBLEDEO..."
INSTAGRAM I DALJE NE RADI SVIM KORISNICIMA Oglasili se iz Mete: Fejsbuk ponovo dostupan
PREMINULI NAJSTARIJI SIJAMSKI BLIZANCI NA SVETU Jedno od njih je menjalo pol, svako je imao svoju sobu I NIKADA NISU HTELI DA SE RAZDVOJE
Igor Obrenovac
Što se čudite? Dušan Silni je medju prvima spoznao Osmanlisku pretnju. Pokušavao je na razne načine da otkloni tu pretnju, hteo da bude na čelu krstaškog pohoda, tražio pomoć od Vatikana i Ugarske, ali je bio ucenjivan promenom vere. U knjizi Zmaj i Ždral od Aleksandra Tešića pominje se udaja kćerke za Orhana ili nekog od njegovih sinova, kako bi sklopio moćan savez i otklonio pretnju sa jugo-istočnih granica carstva. Takvi brakovi nisu ništa čudno za to vreme, pa zar Milica nije uradila isto samo pola veka kasnije. Kome nisu odgovarali dobri odnosi Srba i Osmanlija? Romejima naravno. Romeji se pominju i kao neko ko je uspeo da spreči taj brak i savez, ali i kao nalogodavci trovanja Dušana Silnog. Ne zaboravite, Dušan je svoje carstvo proširio najviše na račun Vizantije.
Podelite komentar
Zorn
Dusan silni nije imao kcer samo sina Uroša
Podelite komentar
Boki
Ovo su sve zapadne nato propagande i obmane. Zar treba da verujemo uvek drugima koji nam ne misle dobro a sebi ne??
Podelite komentar