• 3

78. rođendan barda tamburaškog evergrina: Zvonko Bogdan i junaci njegovog detinjstva (PLEJLISTA)

Za današnju priliku, skinuo sam sa kasete sećanje Zvonka Bogdana na junaka njegovog detinjstva

  • 3

"Život teče u laganom ritmu, tamburaši to najbolje prate.
Topot konja sa osmehom žena, često noću u moj život svrate.
Kad se setim pisme odnedavna, uhvati me neka tužna seta,
pa mi često na um padnu riči - ne mogu se tačno setit' leta.
Krenuli smo svak' na svoju stranu, ne živi se više k'o nekada.
Čini mi se sudbina me steže, pa se neću vratiti nikada.
Ostaviću grobove i didu i sve pesme što su znali svirci.
I sve nane, čizme i salaše i mrkove u mojoj ravnici.
Dunavom će možda plovit' lađe, tamo-amo, kako se ko snađe.
A ja ću negde gledat' u daljinu i sve više tražiti tišinu." (Zvonko Bogdan)

Ovu pesmu je komponovao, napisao i otpevao Zvonko Bogdan, u jednom dahu, u klasičnom desetercu. Ovo je jedna od tipičnih nežurećih pesama Zvonka Bogdana, poput "konja koji jure, a u stvari nikuda ne žure". Konji su, zapravo, junaci Zvonkovog detinjstva. Jedno crno ždrebe i Zvonko rođeni su istog dana, 5. januara 1942.

Zvodnko Bogdan

Zvonko Bogdan/Printskrin: Youtube/PGP RTS - Zvanični Kanal

Sećam se jednog davnog gostovanja barda tamburaškog evergrina na Studiju B. Bio sam mlad voditelj, srećan što mogah makar da slušam razgovor moga urednika Ace Kostića sa ovakvim umetnikom. Imao sam i jedan zadatak - da razgovor snimim na kasetu. Za današnju priliku, skinuo sam sa kasete sećanje Zvonka Bogdana na junaka njegovog detinjstva:

"Beše neka zima jaka, snežna, a kobila dobra, topla, nežna.
Grejasmo se kraj nje tu, na slami, bilo je fino i njemu i meni.
Odrasli smo na salašu usred njiva, kraj duge livade.
Radili smo šta smo hteli, plašismo se samo moga dede.
Nije valj'o odmalena: krao j' seno, voće, cveće,
preturao lonce, krpe, dražio je svakog kera,
plaši kvočke i piliće, a na mačke samo frkće...
Jurio je po avliji i poljani unedogled! Misliš - taj se više vratit' neće.
Ja ga jedva suznim okom pratim, jer sam malen pa ne mogu za njim,
i dok dlanom o dlan pukneš, il' ga spaziš il' ga čuješ kako trči, njišti, rže...
Eh, ta jedna konjska luda pravila je trista čuda.
A nedeljom smo obavezno išli uvek u špacirung, do varoši, pa do crkve.
Tu karuce, nove, sjajne, baka, deda i ja, tužan.
A on pliva sve u amu, pravio se uvek važan.
Al' na svadbi uvek muke, sav u peni vuče kola.
Nema mira ni sekunde, a muziku ni da čuje,
stalno skače na svirače - što ga deda više steže,
on sve jače, pa sve jače.
Eh, da mi je samo malo da ga vidim makar izdaleka,
čini mi se, dao bih mu, dao bih mu pola veka.
Dao bih mu još i više, samo da čujem kako diše.
Deda i ja tugujemo, njega već odavno nema...
A opet se jedna zima, duga, hladna, snežna sprema".

(Telegraf.rs/Goran Milošević)

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima